Визија у којој су црне рупе заправо портали или љуске гравастара који у себи крију нове светове коренито мења нашу перцепцију космоса. Уместо да буду тек мрачни гробови материје и времена, ови објекти постају величанствене колевке нових мини универзума, пулсирајући истом оном тамном енергијом која прожима и наше сопствено постојање.
Kада звезда која је бар 20 пута масивнија од нашег Сунца потроши своје гориво, она губи унутрашњи притисак зрачења који ју је држао у равнотежи. У делићу секунде, гравитација побеђује, изазивајући катастрофалну експлозију супернове и остављајући иза себе језгро згњечено у невероватно густу тачку – сингуларитет. Према Ајнштајновој теорији, простор-време се у овој тачки растеже до самог пуцања, попут пренапрегнуте космичке тканине, стварајући бесконачну закривљеност. Овде се суочавамо са фундаменталним парадоксом: како је могуће да се материја еквивалентна маси од чак 10 милијарди Сунаца концентрише у једну једину, бесконачно малу тачку? Будући да чак ни светлост не може побећи њиховом загрљају, ми не можемо директно посматрати унутрашњост црних рупа. Ми видимо само сенку, савијање светлости око понора, али суштина онога што се налази унутра остаје скривена јер наши тренутни математички модели ту просто пуцају.
Kао одговор на овај научни ћорсокак, тим теоретичара предлаже да оно што називамо црним рупама заправо могу бити гравастари – ултракомпактна тела (објекти) која лукаво избегавају тотални колапс. За разлику од мрачног бездана црне рупе, гравастар поседује фасцинантну структуру:
Спољашњи слојеви: Састоје се од екстремно густе, али обичне материје.
Унутрашњост: Уместо празнине или сингуларитета, испуњена је тамном енергијом.
Ово решење је естетски и научно елегантније јер тамна енергија унутар објекта делује као нека врста унутрашњег оклопа. Уместо да допусти материји да се уруши у ништавило, тамна енергија пружа снажан потисак ка споља, држећи целу структуру у стабилном стању. Најузбудљивији аспекат ове теорије долази из научног рада Данијела Јамполског и професора Луциана Резоле. Јамполски је, у оквиру својег мастер проучавања под менторством професора Резоле, разрадио математичко решење које сугерише да колапс звезде може бити заправо чин стварања – рађање мини универзума унутар саме звездане материје. У овом моделу, процес ширења унутрашњег мини универзума је управо онај механизам који обезбеђује притисак ка споља, спречавајући настанак сингуларитета. Оно што ми споља видимо као колапс, изнутра је заправо експлозивно рађање нове просторно-временске структуре.
„Велики прасак настајућег универзума може се одвити када је звезда већ колабирала скоро до тачке претварања у црну рупу”, објашњава Данијел Јамполски. „Лакше је замислити да се Велики прасак догађа тек у веома касној фази, када је материја већ компримована до екстремног степена, чиме се стварају нови ефекти.” Тамна енергија је у нашем ширем свемиру позната као мистериозна сила која убрзава његово ширење. У микрокосмосу гравастара, она преузима улогу кључног стабилизатора који спречава гравитационо самоуништење. Њена улога се може дефинисати кроз три кључне функције:
- Генерише неопходан потисак који се супротставља енормној тежини колабирајућих слојева звезде.
- Покреће ширење унутрашњег мини универзума, дајући му простор за постојање унутар збијене масе.
- Успоставља деликатни еквилибријум (динамичку равнотежу) између унутрашње експанзије и спољашњег притиска, формирајући стабилан објект без потребе за физички немогућим сингуларитетом.
Зашто је потребна нова физика? Иако су црне рупе и даље најједноставније и најприхваћеније објашњење за судбину масивних звезда, професор Резола подсећа да је права наука увек спремна да преиспита сопствене темеље. Истраживање егзотичних решења попут гравастара није израз скептицизма, већ интелектуалне храбрости потребне да се закорачи у непознато. „Kао научници генерално, а као теоријски физичари посебно, од суштинске је важности да задржимо непристрасан приступ према ономе што не знамо и стога истражујемо како општеприхваћену мудрост, тако и егзотичније интерпретације”, наглашава Резола. „Историја нас учи да није неуобичајено да потоње постане прво.” Овај приступ нас учи да границе нашег знања нису фиксне, већ да се стално померају оног тренутка када се усудимо да замислимо немогуће.
Визија у којој су црне рупе заправо портали или љуске гравастара који у себи крију нове светове коренито мења нашу перцепцију космоса. Уместо да буду тек мрачни гробови материје и времена, ови објекти постају величанствене колевке нових мини универзума, пулсирајући истом оном тамном енергијом која прожима и наше сопствено постојање. На крају, док посматрамо ноћно небо, остаје нам провокативно питање: Ако унутар сваке колабиране звезде може процветати нови свет, да ли се и наш сопствени универзум, са свим својим галаксијама и звездама, можда налази унутар неког колосалног гравастара који је давно настао у неком још пространијем, нама несхватљивом космосу? Свемир, чини се, увек крије још један слој дубине, позивајући нас да у понору не видимо крај, већ нови почетак.
(Астрономски магазин)
