PSIHIJATRIJA PANDEMIJE

„Kao što postoji epidemija, odnosno fizička zaraza koja se širi od ljudskog bića do ljudskog bića, isto tako postoji i zaraza koja se širi od ljudskog uma do ljudskog uma”, kaže dr Damir Huremović, urednik knjige „Psihijatrija pandemije i direktor psihijatrije prestižne njujorške bolnice North Shore University Hospital, u ekskluzivnom intervjuu za najnoviji broj časopisa „Elementi”, iz kojeg smo izvojili pojedine odgovore.

Ivan Umeljić

Damir Huremović rođen je u Sarajevu, gde je odrastao i završio medicinu. Mentalnim zdravljem se, kako kaže, „zarazio u sarajevskoj školi psihijatrije profesora Dušana Kecmanovića, Slobodana Loge i Ismeta Cerića”. Na Univerzitetu Johns Hopkins u Baltimoru (SAD) završio je magistarske studije iz oblasti javnog zdravstva, a potom i specijalizacije iz oblasti psihijatrije u Sarajevu i Njujorku, u koji se ponajviše zaputio kako bi stekao znanje i zvanje (supspecijalizaciju) iz domena konsultativne psihijatrije.

Od tada je njegova profesionalna karijera vezana za Njujork, gde je najpre rukovodio konsultativnom psihijatrijskom službom Nassau University Medical Center na Long Ajlendu. Tu je osnovao i vodio program supspecijalizacije iz oblasti konsultativne i lijazonske psihijatrije i do 2016. obavljao funkciju zamenika direktora psihijatrije, kada prelazi na mesto direktora psihijatrije North Shore University Hospital i profesora psihijatrije na Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell.

U maju 2019, šest meseci pre nego što se svetom pronela vest kako se u kineskom gradu Vuhanu pojavila nova misteriozna bolest, renomirani izdavač Springer Nature objavio je njegovu knjigu „Psihijatrija pandemije”.

Kako sam kaže, odlučio je da se više pozabavi ovom temom kada je shvatio da ne postoji nikakvo uputstvo za organizaciju mentalnog zdravlja u slučaju izbijanja pandemije širih razmera. Huremović ističe kako čak ni Svetska zdravstvena organizacija, koja je još 2018. godine objavila takozvani opšti plan (blueprint) za postupanje u slučaju izbijanja pandemije dotad nepoznate „bolesti iks” – a koronavirus je u tom trenutku bio samo jedan od kandidata – u izradu ovog dokumenta nije uključila nikoga ko se bavi mentalnim zdravljem. „Psihijatrija pandemije” trebalo je, i to je bila njegova osnovna ideja i cilj, da nadomesti ovaj nedostatak i pomogne psihijatrima, psiholozima i socijalnim radnicima da se ravnopravno uključe u medicinske timove za pripremu planova i organizovanje epidemiološkog odgovora.Iako bi i sve dosad pobrojano predstavljalo više nego dovoljan povod za intervju sa doktorom Huremovićem, to ipak nije sve.„Kao i svakom pravom Sarajliji”, kaže, „i u najboljoj tradiciji ,Nadrealista’ dogodila mi se nadrealna situacija da se nedugo po objavljivanju knjige o pandemiji zajedno sa svojim timom nađem u najvećem svetskom žarištu pandemije kovida-19”.

Elementi: U maju 2019. kada je objavljena vaša knjiga Psychiatry of Pandemics: A Mental Health Response to Infection Outbreak niko nije mogao da nasluti da će kovid-19 ubrzo paralisati čitav svet. Kako ste došli na ideju da se bavite ovom temom?

Damir Huremović: Moj prvi susret sa ovom temom dovodim u vezu sa jednim putovanjem iz mladosti. Naime, kao klinac sam leta provodio kod tetke koja je bila lekar u Novom Sadu. Jednom smo se tako vozili po Sremu i negde između Iriga i Rume pokazala mi je jedan po mnogo čemu neobičan i jedinstven spomenik. Posvećen je kugi, a ne nekoj znamenitoj ličnosti ili događaju. U prvi mah nije mi bilo jasno zbog čega je podignut spomenik tako jezivoj bolesti, dok nisam saznao da se kuga upravo tu, na tom mestu, zaustavila i da se nije širila dalje – i da joj je spomenik posvećen jer je tu stala. Zapravo, tu su stanovnici Rume čuvali stražu i formirali sanitarni kordon, epidemiološku meru o kojoj se govori i u našoj knjizi, pa je, zahvaljujući toj intervenciji, zaustavljeno širenje kuge.

Ali, mi o tim stvarima danas vrlo malo govorimo. U prošlosti je bilo bezbroj epidemija poput te iz 18. veka, kojoj je ovaj spomenik posvećen, i mi o njima malo znamo. Znamo neuporedivo manje nego o ratovima koji su vođeni u našoj bližoj ili daljoj prošlosti. Naša istorija prepuna je svih tih događaja: bila je bitka na Marici, bitka kod Krbavskog polja, na Kosovu, kod Banjaluke, a mi zapravo ništa ne znamo o tome da su u to doba, odnosno verovatno kad sve saberemo, epidemije i zarazne bolesti odnele više života ukupno nego sve vojske, uključujući tu, nažalost, i tragediju našeg vremena. Iz nekog razloga, te epidemije su ostale zaboravljene. Sve narodne pesme u kojima se pominje i opisuje kuga izbledele su iz našeg sećanja. Mi ne znamo za njih, naša psiha je ta koja nas jednostavno tera da sve te neprijatne stvari, koje su, što bi se reklo, bogom dane, prihvatimo, preguramo i onda idemo dalje, kao da se ništa nije desilo. To je jedan od lajtmotiva koji je doveo do nastanka ove knjige. Imali smo poslednju pandemiju pre sto godina i epidemiolozi i infektolozi su se malo pozabavili time, a ljudi koji bi trebalo da se bave istraživanjem ljudske psihe ništa nisu uradili. Oni su jednostavno na to zaboravili.

Damir Huremović

I mene sada pitaju kako si se setio toga, kako ti je to palo na pamet? Mislim da je pravo pitanje: kako se toga nije setio niko drugi? To je toliko konstantna tema kroz ljudsku istoriju, možda ne toliko česta u poslednjih stotinak godina, ali je u svakom slučaju vrlo bitna tema. Kako to da se, sa naučnog stanovišta, niko nije pozabavio time, ni sa stanovišta psihologije ni sa stanovišta psihijatrije?

Na samom početku ističete kako ovakva knjiga kasni čitavih sto godina, a rad na rukopisu opisali ste kao dugo putovanje. O kakvom putovanju je reč?

Hteo sam da pružim jedan presek, istorijski kontekst, kako bi čitalac mogao kasnije da se pozove na neka konkretna ljudska iskustva iz prošlosti. Pošao sam od onoga što znamo o pandemijama, a znamo da ih je bilo. Zaputio sam se u prošlost kako bih video kakve su bile i šta su ljudi zapisivali o njima. Onda sam shvatio da se i u svetim knjigama često pominju te pošasti i da se tamo kaže kako će one opustošiti određene krajeve, itd. Od svitanja ljudske kulture i civilizacije mi imamo suživot sa epidemijama, sa tim žarištima i bolestima.

To smo ugradili u naše religije, u naše svete knjige. Jedna od prvih epidemija koja se pojavljuje u kolevci demokratije, u Atini, u 5. veku pre nove ere, ne samo da utiče na stanje u gradu nego direktno utiče i na istorijski razvoj, menja ishod rata i donosi pobedu Sparti. A onda opet u Rimu, u prvim vekovima nove ere, epidemija je doprinela širenju hrišćanstva. Pa onda čuvena kuga, ona prava, koja se pojavila u Konstantinopolju i koja je u velikoj meri uticala na tadašnje političke prilike i sprečila Vizantiju da povrati Rim. A potom je nastupila Crna smrt, velika pandemija kuge u 14. veku, koja dovodi do fundamentalne transformacije ljudske civilizacije i ljudskog društva. Ona je, nažalost, u tih nekih 40-50 godina, koliko je trajala u prvom talasu, jednostavno zbrisala trećinu evropskog stanovništva, sa lica zemlje, što je dovelo do značajnih promena. Kao posledicu smo imali i razvoj anatomije kao nauke, i fiziologije i medicine, razvoj umetnosti, tehnologije, poljoprivrede.

Celokupno doba renesanse i prosvetiteljstva temelji se zapravo na kostima ljudi koji su, nažalost, ostavili svoje živote u toj Crnoj smrti. To su bila transformativna iskustva za čitavu ljudsku kulturu, i to je ono što ćemo osetiti i mi danas na našoj koži, jer stvari nikada više neće biti iste posle pandemije koronavirusa. Doduše, ne možda u toj meri, jer, ako stvari posmatramo iz istorijske perspektive, ovo je jedna pandemijica, kako ja volim reći. Ali definitivno će se štošta promeniti i to će nas naterati da neke stvari radimo drugačije, možda i bolje. To je bilo putovanje u prošlost, i ako kreneš unazad i unazad, do prvih religijskih tekstova, možeš da vidiš u knjizi „Otkrovenja” ili nekim drugim tekstovima da nas pandemija i infekcije čekaju i na samom kraju civilizacije. Ona će nas ispratiti sa lica zemlje i u trenutku smaka sveta. Ona je na našem početku i na našem kraju, i svuda između početka i kraja.

Nisam očekivao da će me sve to toliko fascinirati. Mislio sam da će biti dovoljno da na početku knjige navedem taksativno nekoliko najvažnijih istorijskih epizoda. Međutim, kako sam krenuo da čitam više o epidemijama iz prošlosti, pokušavao sam da smestim sebe u taj kontekst i da zamislim kako je, recimo, izgledalo živeti u Konstantinopolju gde su u tornjeve zidina zatvarali sve te mrtve ljude, i taj nesnosni zadah koji se širio unaokolo kada se sve to prenatrpa. Ili, recimo, kako je izgledalo biti taj kužni doktor u 14. ili 16. veku u Veneciji. To je bilo toliko strašno iskustvo koje mi nismo mogli da tolerišemo i morali smo jednostavno da ga izgnamo iz naše svesti i da ga smestimo negde u podsvest. Mi se s tim iskustvom nosimo, ali se njime ne bavimo previše.

Da li postoje bilo kakvi protokoli ili uputstva koji su mogli da vam posluže kao polazište?

Nažalost, ni Svetska zdravstvena organizacija (SZO) u svom timu nema psihijatra. Oni imaju takozvani opšti plan, blueprint koji se bavi tom nepoznatom bolešću iks, a to je upravo ovo što nam se dogodilo. SZO je imao nekoliko kandidata za pandemiju, a koronavirus je jedan od njih. Napravljen je generički plan za odgovor na globalnom nivou, koji se ne odnosi ni na jednog konkretnog uzročnika. Važno je reći da u izradi tog plana nije učestvovao niko ko se profesionalno bavi mentalnim zdravljem. Verovatno je isti slučaj i kada se krene naniže, ka državnim i lokalnim planovima itd. Da postoji nešto o tome, verovatno ne bih ni pisao ovu knjigu. Međutim, ništa nisam uspeo da pronađem, osim jednog plana za američku saveznu državu Kolorado, gde se ponekad pojavljuju jedna endemska vrsta tifusa i nekakva hemoragična groznica. Oni su pripremili zgodan priručnik koji je meni poslužio kao neki osnovni materijal da počnem da se bavim temama poput karantina, izolacije i sl. Osim toga, ne postoji ništa slično.

U knjizi koristite dve metafore koje govore o tome kako mentalno zdravlje tokom pandemije može da se predstavi kao odraz u ogledalu epidemioloških procesa.

Da, to je jedna zanimljiva stvar. Kada pandemija počne, postoji najpre taj vremenski uvod. Mi znamo da se ona negde pojavila, i znamo da se ona negde dešava i da dolazi ka nama, kao sporokrećući cunami. I mi sad znamo da ona dolazi. Da možda dolazi, a možda i ne dolazi. Imamo vremena da se spremimo, ali mi se možda nećemo spremiti onoliko koliko bismo mogli, a onda jednostavno počinjemo da brinemo šta će se desiti. Pitamo se koliko je to ozbiljno, koliko je to opasno, i u kojoj meri će nas zahvatiti. Koliko će poremetiti neke naše rutine i slično? I onda kreće anksioznost, odnosno panika. Dakle, imamo posla sa, da tako kažemo, jednom pratećom epidemijom, koja se pojavljuje kao u ogledalu. Kao što postoji epidemija, odnosno fizička zaraza koja se širi od ljudskog bića do ljudskog bića, isto tako postoji i zaraza koja se širi od ljudskog uma do ljudskog uma. Time se niko ne bavi, a onda, odjednom, neko iz našeg okruženja postane zabrinut.

I onda kaže: pa, jesi li ti čuo to i to. U tom trenutku započinje period inkubacije, kad se sve to roji u našim mislima, da bi potom izašlo na površinu kao otvorena anksioznost koja nas tera da promenimo svoje ponašanje – što, na kraju krajeva, i ne mora da bude tako loše. Ali to jeste nešto što se, kao što rekoh, širi sa uma na um, kao što se i uzročnik zaraze širi sa tela na telo. To je nešto čime se retko ko bavi. Da se razumemo, psihološkom zarazom kao fenomenom psiholozi se bave poslednjih vek i po, možda i duže. Ali ne bave se tom psihološkom zarazom koja je nakalemljena na fizičku zarazu, ne istražuju da li se one odvijaju po istom obrascu, ili da li psihološka zaraza ima neku svoju epidemiologiju. Postoji možda nekoliko radova koji ukazuju na to da ona ponekad nastupa malo ranije, a nekad malo kasnije, i da isto tako postoji i taj drugi talas, koji sad najavljuju.

Dakle, možemo očekivati i drugi talas psihološke pandemije?

Tako je. Mi znamo da će biti drugog talasa. Kada fizička zaraza počne da jenjava, ljudi se najpre opuste, a onda počnu ponovo da se oko toga malo brinu. Međutim, ni o tome nema nekih značajnijih istraživanja. Postoji ograničen broj radova koji se bave ljudima u izolaciji, ali neko obimnije istraživanje ovakvih pojava ne postoji. Mada, u nedavnoj prošlosti imali smo nekoliko dobrih prilika da to istražimo, SARS iz 2003, pa grip iz 2009, itd. Da smo hteli i umeli, mogli smo možda da naučimo nešto iz svega toga, ali, eto, nismo. Nadam se da ćemo sada naučiti malo više.

Druga metafora je citat iz „Kvake 22”, Džosefa Helera, „ludilo je zarazno”, ali vi na to dodajete: „Naravno, znamo da nije, iako naši primarni instinkti očigledno nisu ubeđeni u to”. Spominjete i zombije, odnosno, kako vi to kažete, zombifikaciju. U knjizi na jednom mestu stoji: „Ako zombifikacija odvaja dušu od tela, onda pandemija razdvaja jedno društvo od njegovog uređenja, poretka i blagostanja”.

To je poprilično komplikovana tema. Ali jedan od razloga, zbog kojih smo moj kolega Kan i ja odlučili da posegnemo za tom metaforom, jeste činjenica da u svakom zombi filmu u poslednjih ne znam koliko godina, zombi stanje ima osobine zaraze i prenosi se infektivno. Izvorno, zombiji nisu ljudi koji nastaju zarazom i prenose zarazu, ali, eto, postali su sinonim za to. I upravo je to suština našeg straha od zaraze koji vuče korene iz nekog trenutka u prošlosti kojem smo svedočili, kada su se naši preci zaražavali gubom, koja fizički potpuno promeni čoveka. Postoji, dakle, strah da će nas infekcija odroditi od onoga što jesmo, kao ljudi, da će nas na neki način dehumanizovati i pretvoriti u nešto što likom i oblikom možda jeste ljudsko – ali po svojoj suštini nije ljudsko. Plašimo se da će nam ukrasti našu suštinu. I odatle taj naš golemi strah i strah društva da će nam zaraza oduzeti ono što nas čini društvom i da će nas pretvoriti u nešto što nismo i ne želimo biti. Bićemo možda jedan drugome vuk, ali nećemo biti ljudi. To je taj strah od kojeg panično bežimo.

E sad, u nekim regularnim okolnostima, kad nam je dobro, mi kažemo, znaš šta, izašao je novi film, hajde da se malo opustimo i isprepadamo, pa ćemo tih sat ili sat i po vremena dobro da se naplašimo, a onda ćemo izaći na jedno pićence i više neće biti problema. Međutim, nama se upravo dešava takav jedan zombi film, iz kojeg ne možemo da se isključimo. Ipak, sreća je što Kovid-19 nije tako koban, ako stvari sagledamo u širem istorijskom kontekstu. Taman je dovoljno zlokoban da nas nasmrt uplaši, ali ne dovodi do transformacija na ljudskom telu, kao što to čine ebola ili velike boginje, pa da ljudi mogu da vide i da znaju da si ti to preživeo, preležao i da više nisi onaj što si bio, nego da si sad neka sena, ostatak onoga što si bio, da si samo ljuštura nakon što te poharala – postoji taj izraz poharati – kuga.

Prisila Vald u svojoj knjizi Contagious ovako opisuje model po kojem se odvija emotivna reakcija na pojavu nove zarazne bolesti: „Bilo je to nešto novo i misteriozno, pojavilo se u prenaseljenom gradu Trećeg sveta, i sada se podmuklo – i kako izgleda, nezaustavljivo – uputilo ka „civilizovanom svetu”. Zbog čega nove zarazne bolesti snažnije zaposedaju našu imaginaciju i potpiruju naše strahove od onih „prozaičnijih“ bolesti?

Zbog toga što one prete. Pre svega, vrlo su nagle i nepredvidive. Mislim da je za zapadnu kulturu, a posebno za SAD, ovo bio jedan stravičan šamar. Jer, prvi put, mi niti imamo lek, niti imamo vakcinu. Ljudi koji su priključeni na respiratore umiru, umire njih 80 %, i ako spasimo jednog od pet, mi to smatramo uspehom. To je neopisivo poniženje za ovu civilizaciju. I niko ne želi da se suočava s tim. Dakle, sa tog stanovišta, reč je o nečem vrlo zastrašujućem za ljude kojima se to događa: može da ih ubije i mogu da zaraze svoje najmilije. To je veliki izvor anksioznosti. Povrh svega, kao što smo rekli, može da nas pohara i ukrade nam našu ljudskost do te mere da postajemo nešto sasvim drugo. Dakle, to je taj jedan razlog zašto se ljudi toliko plaše. Ljudi se takođe plaše i duševnih bolesti, tako da čitava funkcija tih azila za takozvane duševne bolesnike, a koji postoje kroz vekove, jeste da drže lude odvojene od nas normalnih, da se mi ne bismo nekako zarazili. Dakle, postoji taj instinktivni strah da će se to ludilo preneti na nas i na taj način. Plašimo se kao da je reč o nekakvoj zaraznoj bolesti koja može preći na nas. Za mnoga ostala oboljenja možete reći da imate bar neku kontrolu nad njima, pa kažete, nema faktora rizika, ili pridržavaću se saveta ili hraniću se zdravo, ili ne znam šta već.

Svetska zdravstvena organizacija je u više navrata ukazivala na to da prilikom razmatranja primene zdravstvenih mera za suzbijanja pandemije u obzir treba uzeti i kulturne i religijske aspekte, i da se to naročito pokazalo u ranijim stadijumima pandemije ebole. U knjizi navodite kako je u Zapadnoj Africi rašireno verovanje da je ebola božja kazna za tolerisanje preljube i homoseksualnosti u velikoj meri doprinelo širenju zaraze. Kada je reč o pandemiji kovida-19, primetna su velika odstupanja u primeni i načinu komuniciranja mera u mnogim državama.

Kulturni aspekt je izuzetno važan. To ste mogli da vidite na primeru epidemije ebole u Zapadnoj Africi. Osnovno što treba imati na umu kada dolaze ljudi spolja, jeste da dolazi do sukoba između svetskozdravstvenog i zapadnjačkoglobalnog narativa, s jedne strane, i lokalnog narativa koji je prisutan na tim prostorima. Zapravo, mislim da bi za svaku kulturu bilo dobro da se u ovom trenutku zagleda u svoju vlastitu prošlost i da vidi sa kakvim su se epidemijama i nedaćama suočavali njihovi preci i na koji način su oni to integrisali u svoj kulturni narativ i kako su preživljavali. Mislim da je to jedna od polaznih osnova, da kažu sebi: o, pa naši stari su to znali da izguraju bez većih problema, što je nešto što mi ovde u SAD, recimo, nemamo, tu tradiciju od pre 300 ili 400 godina, osim pandemije španske groznice. Ali mislim da je to jako bitan element onda kada ljudi sa Zapada dođu u neku drugu kulturu, jer, opet, ljudi nisu racionalna bića.

Moramo, recimo, uzeti u obzir to da kad neko umre, da je ljudima jako važno da postoje određeni rituali koji su propisani za određenu kulturu – kako se od tih ljudi oprašta. Ako se to ne ispoštuje na jedan određeni način, onda dolazi do strašnih trauma i, na kraju krajeva, ljudi se toga neće pridržavati. Ljudi koji se bave time moraju to u potpunosti razumeti i prihvatiti. Dobra stvar koju su ovde uradili na samom početku jeste to što su stupili u kontakt sa svim verskim organizacijama i sa svima su postigli neki dogovor, barem u Njujorku i okolini. Dogovorili su se oko toga, u slučaju kad neko umre, da se svi ti rituali mogu modifikovati tako da se ispoštuje neka osnovna praksa i pokojnik, a da se, s druge strane, zadovolje i svi javno-zdravstveni standardi, tako da je i vuk sit i ovce na broju. Mislim da je to u Njujorku odlično rešeno iako je masa drugih stvari rešena katastrofalno. To je deo naše civilizacije, deo onoga što smo mi, deo naše kulture. Bez obzira na to što, koliko god zvučalo politički nepodobno, kod ljudi postoje određene predrasude ili stereotipi, ne znači odmah da je to nešto loše. Neko je, dakle, negde imao nekakvo iskustvo, pa je to generalizovano, preneseno i tako dalje, i ne mora da znači da je to automatski nešto loše. Evo jednog konkretnog primera. Kada je krenula epidemija iz Vuhana i kada se raširila po Kini, i kada je pretilo da će se preneti na ostatak sveta, ono što je tada trebalo uraditi, a što sam ja mislio da će biti učinjeno – sada je lako posle bitke biti general – trebalo je zatvoriti granice Kine, da ljudi ne izlaze. Trebalo je smanjiti, ako ne i ukinuti letove bar na neke dve-tri sedmice, jer mi smo sada izgubili tri meseca.

Trebalo je da se to odmah zaustavi na licu mesta. Pošto to nije učinjeno, onda su ljudi, a među njima ima mnogo i onih koji su neuki i neobrazovani, bili primorani da se pobrinu za sebe. Ovde ima mnogo Kineza, posebno u Kvinsu. I sada neko, nazovimo ga Džo, koji živi ovde niz ulicu, ne zna mnogo toga. On samo zna da ljudi u Vuhanu imaju kose oči, da putuju tamo-vamo, i da njemu niko ništa ne govori, i da se on sada mora sam pobrinuti za sebe. Tako on počne da izbegava Kineze. A pošto on ne zna ko je, zapravo, tu Kinez, on počne da zazire od svih ljudi iz istočne Azije. To je vrlo primitivan način poimanja stvari, ali, kao i sve ostalo, ima nekog korena i neku validaciju u ljudskoj istoriji. Vrlo je teško nositi se s tim stvarima. Jer ako napadneš Džoa i kažeš, pa kako te bre nije sramota ili nešto tome slično, ti njega antagonizuješ i on sutra jednostavno neće hteti da vakciniše svoju decu. Znači, reč je o nečemu s čim treba postupati malo taktičnije. To je nešto što ovde sada pokušavaju, jer ovo je stvarno jedna multikulturna zemlja u kojoj postoje određena trenja i trvenja. Ali, eto, nije se u tom smislu desilo ništa značajno u Njujorku, ljudi ništa nisu palili, ali nisu baš ni pohitali u kineske restorane. Deo tog opreza, tog oklevanja, i dalje je tu. I dalje postoji.

Mere izolacije koje su uvedene širom sveta išle su naruku porodičnim nasilnicima, a ovim povodom oglasili su se čak i najviši zvaničnici širom sveta. Neki su čak porast slučajeva porodičnog nasilja okarakterisali kao „pandemiju unutar pandemije”. Možete li da kažete nešto više o ovome?

To se dogodilo jer smo zanemarili sve. Bili smo prisiljeni da zanemarimo sve, svoje telesno zdravlje i svoje duševno zdravlje, i zbog toga smo veliki teret prebacili na naše porodice. Mi smo morali, tako su rekli ovde u Njujorku, da pritisnemo pauzu. Naime, na nivou savezne države Njujork proglašene su dve velike inicijative za suzbijanje kovida-19 – New York State on PAUSE, a kasnije i UN-PAUSE. I sada moramo da ukinemo tu pauzu. Sve stvari smo stavili na led. Nažalost, postoje porodice koje su disfunkcionalne. Ako ste vi sada osudili ljude da budu u istom prostoru, a inače biste morali da ih izbavljate odatle i da ih stavljate pod zaštitu, onda ste ih izložili nekim nemilim situacijama i zlostavljanju.

Jednostavno, u takvoj situaciji niko neće sesti u auto i doći u tu kuću, kao socijalni radnik, da vidi šta se dešava. Ljudi su frustrirani jer su osuđeni na to da budu u svojim kućama. Oni skloni nasilju, pošto nemaju na kome da se iskale, niti mogu da odu na utakmicu i da ispsuju protivnički tim, verovatno će se iskaljivati na članovima svoje porodice. Ja ne znam, opet ta famozna reč epidemiologija, ne znam koliko je to epidemiološki tačno, rizik definitivno postoji. Moraćemo da uradimo epidemiološku studiju da bismo videli koliko je to sve uzelo maha. Dok se sve ovo nije desilo, niko nije rekao, na primer, hajde da vidimo kako bismo mi mogli mentalno zdravlje da uključimo u pripremu za neku pandemiju ili kako bismo psihologiju mogli da integrišemo u epidemiologiju. Jer moja, kako bih rekao, revolucionarna postavka jeste da je epidemiologija barem 50 odsto psihologija. Na kraju krajeva, nije bitno kako se ponaša virus. Virus ima ograničen broj svojih nukleotida i mi znamo šta se tu dešava. Bitno je kako se ponaša čovek. Zašto je čovek seo u avion i otišao negde, zašto se to desilo u Milanu – zašto u Lombardiji, a ne u Provansi ili negde drugde.

Mi apsolutno nemamo pojma o tome. Moramo izučavati kako se ljudi ponašaju u takvim situacijama. Kada pandemija nastupi, onda su svi psihijatri i svi odmah počinju da bruje o tome kako je ugroženo mentalno zdravlje i kako će deca podnositi da budu u kući, kako ovi, a kako oni – hajde ti, psihijatre, nama nešto reci, hajde uradi nešto. I opet, sada kad je došlo vreme da se ukidaju mere, opet se niko više neće baviti time. Niko sada neće reći, hajde da vidimo šta će se desiti ako ne ukinemo mere, hoće li ljudi poludeti, hoće li imati traume, i kako će se to dugoročno odraziti na njihovo mentalno zdravlje. Svi pričaju samo o ekonomiji i o nekim drugim stvarima, a niko ne spominje mentalno zdravlje. Mentalno zdravlje je izgleda bitno samo u trenutku kad se pandemija dešava, onda se svi bave time. Čim to prođe, sve pada u zaborav. I to je normalno, ali nije normalno da se i psihijatri isto ponašaju.

(Izvor Elementi)

Fotografije (lična arhiva)