РАЗГОВОРНИК

ПСИХИЈАТРИЈА ПАНДЕМИЈЕ

Дамир Хуремовић

„Као што постоји епидемија, односно физичка зараза која се шири од људског бића до људског бића, исто тако постоји и зараза која се шири од људског ума до људског ума”, каже др Дамир Хуремовић, уредник књиге „Психијатрија пандемије и директор психијатрије престижне њујоршке болнице North Shore University Hospital, у ексклузивном интервјуу за најновији број часописа „Елементи”, из којег смо извојили поједине одговоре.


Иван Умељић

Дамир Хуремовић рођен је у Сарајеву, где је одрастао и завршио медицину. Менталним здрављем се, како каже, „заразио у сарајевској школи психијатрије професора Душана Кецмановића, Слободана Логе и Исмета Церића. На Универзитету Johns Hopkins у Балтимору (САД) завршио је магистарске студије из области јавног здравства, а потом и специјализације из области психијатрије у Сарајеву и Њујорку, у који се понајвише запутио како би стекао знање и звање (супспецијализацију) из домена консултативне психијатрије.

Од тада је његова професионална каријера везана за Њујорк, где је најпре руководио консултативном психијатријском службом Nassau University Medical Center на Лонг Ајленду. Ту је основао и водио програм супспецијализације из области консултативне и лијазонске психијатрије и до 2016. обављао функцију заменика директора психијатрије, када прелази на место директора психијатрије North Shore University Hospital и професора психијатрије на Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell.

У мају 2019, шест месеци пре него што се светом пронела вест како се у кинеском граду Вухану појавила нова мистериозна болест, реномирани издавач Springer Nature објавио је његову књигу „Психијатрија пандемије.

Како сам каже, одлучио је да се више позабави овом темом када је схватио да не постоји никакво упутство за организацију менталног здравља у случају избијања пандемије ширих размера. Хуремовић истиче како чак ни Светска здравствена организација, која је још 2018. године објавила такозвани општи план (blueprint) за поступање у случају избијања пандемије дотад непознате „болести икс – а коронавирус је у том тренутку био само један од кандидата – у израду овог документа није укључила никога ко се бави менталним здрављем. „Психијатрија пандемије требало је, и то је била његова основна идеја и циљ, да надомести овај недостатак и помогне психијатрима, психолозима и социјалним радницима да се равноправно укључе у медицинске тимове за припрему планова и организовање епидемиолошког одговора. Иако би и све досад побројано представљало више него довољан повод за интервју са доктором Хуремовићем, то ипак није све. „Као и сваком правом Сарајлији, каже, и у најбољој традицији ,Надреалиста догодила ми се надреална ситуација да се недуго по објављивању књиге о пандемији заједно са својим тимом нађем у највећем светском жаришту пандемије ковида-19.

Елементи: У мају 2019. када је објављена ваша књига Psychiatry of Pandemics: A Mental Health Response to Infection Outbreak нико није могао да наслути да ће ковид-19 убрзо паралисати читав свет. Како сте дошли на идеју да се бавите овом темом?

Дамир Хуремовић: Мој први сусрет са овом темом доводим у везу са једним путовањем из младости. Наиме, као клинац сам лета проводио код тетке која је била лекар у Новом Саду. Једном смо се тако возили по Срему и негде између Ирига и Руме показала ми је један по много чему необичан и јединствен споменик. Посвећен је куги, а не некој знаменитој личности или догађају. У први мах није ми било јасно због чега је подигнут споменик тако језивој болести, док нисам сазнао да се куга управо ту, на том месту, зауставила и да се није ширила даље – и да јој је споменик посвећен јер је ту стала. Заправо, ту су становници Руме чували стражу и формирали санитарни кордон, епидемиолошку меру о којој се говори и у нашој књизи, па је, захваљујући тој интервенцији, заустављено ширење куге.

Али, ми о тим стварима данас врло мало говоримо. У прошлости је било безброј епидемија попут те из 18. века, којој је овај споменик посвећен, и ми о њима мало знамо. Знамо неупоредиво мање него о ратовима који су вођени у нашој ближој или даљој прошлости. Наша историја препуна је свих тих догађаја: била је битка на Марици, битка код Крбавског поља, на Косову, код Бањалуке, а ми заправо ништа не знамо о томе да су у то доба, односно вероватно кад све саберемо, епидемије и заразне болести однеле више живота укупно него све војске, укључујући ту, нажалост, и трагедију нашег времена. Из неког разлога, те епидемије су остале заборављене. Све народне песме у којима се помиње и описује куга избледеле су из нашег сећања. Ми не знамо за њих, наша психа је та која нас једноставно тера да све те непријатне ствари, које су, што би се рекло, богом дане, прихватимо, прегурамо и онда идемо даље, као да се ништа није десило. То је један од лајтмотива који је довео до настанка ове књиге. Имали смо последњу пандемију пре сто година и епидемиолози и инфектолози су се мало позабавили тиме, а људи који би требало да се баве истраживањем људске психе ништа нису урадили. Они су једноставно на то заборавили.


Дамир Хуремовић

И мене сада питају како си се сетио тога, како ти је то пало на памет? Мислим да је право питање: како се тога није сетио нико други? То је толико константна тема кроз људску историју, можда не толико честа у последњих стотинак година, али је у сваком случају врло битна тема. Како то да се, са научног становишта, нико није позабавио тиме, ни са становишта психологије ни са становишта психијатрије?

На самом почетку истичете како оваква књига касни читавих сто година, а рад на рукопису описали сте као дуго путовање. О каквом путовању је реч?

Хтео сам да пружим један пресек, историјски контекст, како би читалац могао касније да се позове на нека конкретна људска искуства из прошлости. Пошао сам од онога што знамо о пандемијама, а знамо да их је било. Запутио сам се у прошлост како бих видео какве су биле и шта су људи записивали о њима. Онда сам схватио да се и у светим књигама често помињу те пошасти и да се тамо каже како ће оне опустошити одређене крајеве, итд. Од свитања људске културе и цивилизације ми имамо суживот са епидемијама, са тим жариштима и болестима.

То смо уградили у наше религије, у наше свете књиге. Једна од првих епидемија која се појављује у колевци демократије, у Атини, у 5. веку пре нове ере, не само да утиче на стање у граду него директно утиче и на историјски развој, мења исход рата и доноси победу Спарти. А онда опет у Риму, у првим вековима нове ере, епидемија је допринела ширењу хришћанства. Па онда чувена куга, она права, која се појавила у Константинопољу и која је у великој мери утицала на тадашње политичке прилике и спречила Византију да поврати Рим. А потом је наступила Црна смрт, велика пандемија куге у 14. веку, која доводи до фундаменталне трансформације људске цивилизације и људског друштва. Она је, нажалост, у тих неких 40-50 година, колико је трајала у првом таласу, једноставно збрисала трећину европског становништва, са лица земље, што је довело до значајних промена. Као последицу смо имали и развој анатомије као науке, и физиологије и медицине, развој уметности, технологије, пољопривреде.

Целокупно доба ренесансе и просветитељства темељи се заправо на костима људи који су, нажалост, оставили своје животе у тој Црној смрти. То су била трансформативна искуства за читаву људску културу, и то је оно што ћемо осетити и ми данас на нашој кожи, јер ствари никада више неће бити исте после пандемије коронавируса. Додуше, не можда у тој мери, јер, ако ствари посматрамо из историјске перспективе, ово је једна пандемијица, како ја волим рећи. Али дефинитивно ће се штошта променити и то ће нас натерати да неке ствари радимо другачије, можда и боље. То је било путовање у прошлост, и ако кренеш уназад и уназад, до првих религијских текстова, можеш да видиш у књизи Откровења или неким другим текстовима да нас пандемија и инфекције чекају и на самом крају цивилизације. Она ће нас испратити са лица земље и у тренутку смака света. Она је на нашем почетку и на нашем крају, и свуда између почетка и краја.

Нисам очекивао да ће ме све то толико фасцинирати. Мислио сам да ће бити довољно да на почетку књиге наведем таксативно неколико најважнијих историјских епизода. Међутим, како сам кренуо да читам више о епидемијама из прошлости, покушавао сам да сместим себе у тај контекст и да замислим како је, рецимо, изгледало живети у Константинопољу где су у торњеве зидина затварали све те мртве људе, и тај несносни задах који се ширио унаоколо када се све то пренатрпа. Или, рецимо, како је изгледало бити тај кужни доктор у 14. или 16. веку у Венецији. То је било толико страшно искуство које ми нисмо могли да толеришемо и морали смо једноставно да га изгнамо из наше свести и да га сместимо негде у подсвест. Ми се с тим искуством носимо, али се њиме не бавимо превише.

Да ли постоје било какви протоколи или упутства који су могли да вам послуже као полазиште?

Нажалост, ни Светска здравствена организација (СЗО) у свом тиму нема психијатра. Они имају такозвани општи план, blueprint који се бави том непознатом болешћу икс, а то је управо ово што нам се догодило. СЗО је имао неколико кандидата за пандемију, а коронавирус је један од њих. Направљен је генерички план за одговор на глобалном нивоу, који се не односи ни на једног конкретног узрочника. Важно је рећи да у изради тог плана није учествовао нико ко се професионално бави менталним здрављем. Вероватно је исти случај и када се крене наниже, ка државним и локалним плановима итд. Да постоји нешто о томе, вероватно не бих ни писао ову књигу. Међутим, ништа нисам успео да пронађем, осим једног плана за америчку савезну државу Колорадо, где се понекад појављују једна ендемска врста тифуса и некаква хеморагична грозница. Они су припремили згодан приручник који је мени послужио као неки основни материјал да почнем да се бавим темама попут карантина, изолације и сл. Осим тога, не постоји ништа слично.

У књизи користите две метафоре које говоре о томе како ментално здравље током пандемије може да се представи као одраз у огледалу епидемиолошких процеса.

Да, то је једна занимљива ствар. Када пандемија почне, постоји најпре тај временски увод. Ми знамо да се она негде појавила, и знамо да се она негде дешава и да долази ка нама, као спорокрећући цунами. И ми сад знамо да она долази. Да можда долази, а можда и не долази. Имамо времена да се спремимо, али ми се можда нећемо спремити онолико колико бисмо могли, а онда једноставно почињемо да бринемо шта ће се десити. Питамо се колико је то озбиљно, колико је то опасно, и у којој мери ће нас захватити. Колико ће пореметити неке наше рутине и слично? И онда креће анксиозност, односно паника. Дакле, имамо посла са, да тако кажемо, једном пратећом епидемијом, која се појављује као у огледалу. Као што постоји епидемија, односно физичка зараза која се шири од људског бића до људског бића, исто тако постоји и зараза која се шири од људског ума до људског ума. Тиме се нико не бави, а онда, одједном, неко из нашег окружења постане забринут.

И онда каже: па, јеси ли ти чуо то и то. У том тренутку започиње период инкубације, кад се све то роји у нашим мислима, да би потом изашло на површину као отворена анксиозност која нас тера да променимо своје понашање – што, на крају крајева, и не мора да буде тако лоше. Али то јесте нешто што се, као што рекох, шири са ума на ум, као што се и узрочник заразе шири са тела на тело. То је нешто чиме се ретко ко бави. Да се разумемо, психолошком заразом као феноменом психолози се баве последњих век и по, можда и дуже. Али не баве се том психолошком заразом која је накалемљена на физичку заразу, не истражују да ли се оне одвијају по истом обрасцу, или да ли психолошка зараза има неку своју епидемиологију. Постоји можда неколико радова који указују на то да она понекад наступа мало раније, а некад мало касније, и да исто тако постоји и тај други талас, који сад најављују.

Дакле, можемо очекивати и други талас психолошке пандемије?

Тако је. Ми знамо да ће бити другог таласа. Када физичка зараза почне да јењава, људи се најпре опусте, а онда почну поново да се око тога мало брину. Међутим, ни о томе нема неких значајнијих истраживања. Постоји ограничен број радова који се баве људима у изолацији, али неко обимније истраживање оваквих појава не постоји. Мада, у недавној прошлости имали смо неколико добрих прилика да то истражимо, САРС из 2003, па грип из 2009, итд. Да смо хтели и умели, могли смо можда да научимо нешто из свега тога, али, ето, нисмо. Надам се да ћемо сада научити мало више.

Друга метафора је цитат из Кваке 22, Џосефа Хелера, „лудило је заразно, али ви на то додајете: „Наравно, знамо да није, иако наши примарни инстинкти очигледно нису убеђени у то. Спомињете и зомбије, односно, како ви то кажете, зомбификацију. У књизи на једном месту стоји: „Ако зомбификација одваја душу од тела, онда пандемија раздваја једно друштво од његовог уређења, поретка и благостања.

То је поприлично компликована тема. Али један од разлога, због којих смо мој колега Кан и ја одлучили да посегнемо за том метафором, јесте чињеница да у сваком зомби филму у последњих не знам колико година, зомби стање има особине заразе и преноси се инфективно. Изворно, зомбији нису људи који настају заразом и преносе заразу, али, ето, постали су синоним за то. И управо је то суштина нашег страха од заразе који вуче корене из неког тренутка у прошлости којем смо сведочили, када су се наши преци заражавали губом, која физички потпуно промени човека. Постоји, дакле, страх да ће нас инфекција одродити од онога што јесмо, као људи, да ће нас на неки начин дехуманизовати и претворити у нешто што ликом и обликом можда јесте људско – али по својој суштини није људско. Плашимо се да ће нам украсти нашу суштину. И одатле тај наш големи страх и страх друштва да ће нам зараза одузети оно што нас чини друштвом и да ће нас претворити у нешто што нисмо и не желимо бити. Бићемо можда један другоме вук, али нећемо бити људи. То је тај страх од којег панично бежимо.

Е сад, у неким регуларним околностима, кад нам је добро, ми кажемо, знаш шта, изашао је нови филм, хајде да се мало опустимо и испрепадамо, па ћемо тих сат или сат и по времена добро да се наплашимо, а онда ћемо изаћи на једно пићенце и више неће бити проблема. Међутим, нама се управо дешава такав један зомби филм, из којег не можемо да се искључимо. Ипак, срећа је што Ковид-19 није тако кобан, ако ствари сагледамо у ширем историјском контексту. Таман је довољно злокобан да нас насмрт уплаши, али не доводи до трансформација на људском телу, као што то чине ебола или велике богиње, па да људи могу да виде и да знају да си ти то преживео, прележао и да више ниси онај што си био, него да си сад нека сена, остатак онога што си био, да си само љуштура након што те похарала – постоји тај израз похарати – куга.

 

Присила Валд у својој књизи Contagious овако описује модел по којем се одвија емотивна реакција на појаву нове заразне болести: „Било је то нешто ново и мистериозно, појавило се у пренасељеном граду Трећег света, и сада се подмукло – и како изгледа, незаустављиво – упутило ка „цивилизованом свету. Због чега нове заразне болести снажније запоседају нашу имагинацију и потпирују наше страхове од оних „прозаичнијих“ болести?

Због тога што оне прете. Пре свега, врло су нагле и непредвидиве. Мислим да је за западну културу, а посебно за САД, ово био један стравичан шамар. Јер, први пут, ми нити имамо лек, нити имамо вакцину. Људи који су прикључени на респираторе умиру, умире њих 80 %, и ако спасимо једног од пет, ми то сматрамо успехом. То је неописиво понижење за ову цивилизацију. И нико не жели да се суочава с тим. Дакле, са тог становишта, реч је о нечем врло застрашујућем за људе којима се то догађа: може да их убије и могу да заразе своје најмилије. То је велики извор анксиозности. Поврх свега, као што смо рекли, може да нас похара и украде нам нашу људскост до те мере да постајемо нешто сасвим друго. Дакле, то је тај један разлог зашто се људи толико плаше. Људи се такође плаше и душевних болести, тако да читава функција тих азила за такозване душевне болеснике, а који постоје кроз векове, јесте да држе луде одвојене од нас нормалних, да се ми не бисмо некако заразили. Дакле, постоји тај инстинктивни страх да ће се то лудило пренети на нас и на тај начин. Плашимо се као да је реч о некаквој заразној болести која може прећи на нас. За многа остала обољења можете рећи да имате бар неку контролу над њима, па кажете, нема фактора ризика, или придржаваћу се савета или хранићу се здраво, или не знам шта већ.

 

Светска здравствена организација је у више наврата указивала на то да приликом разматрања примене здравствених мера за сузбијања пандемије у обзир треба узети и културне и религијске аспекте, и да се то нарочито показало у ранијим стадијумима пандемије еболе. У књизи наводите како је у Западној Африци раширено веровање да је ебола божја казна за толерисање прељубе и хомосексуалности у великој мери допринело ширењу заразе. Када је реч о пандемији ковида-19, приметна су велика одступања у примени и начину комуницирања мера у многим државама.

Културни аспект је изузетно важан. То сте могли да видите на примеру епидемије еболе у Западној Африци. Основно што треба имати на уму када долазе људи споља, јесте да долази до сукоба између светскоздравственог и западњачкоглобалног наратива, с једне стране, и локалног наратива који је присутан на тим просторима. Заправо, мислим да би за сваку културу било добро да се у овом тренутку загледа у своју властиту прошлост и да види са каквим су се епидемијама и недаћама суочавали њихови преци и на који начин су они то интегрисали у свој културни наратив и како су преживљавали. Мислим да је то једна од полазних основа, да кажу себи: о, па наши стари су то знали да изгурају без већих проблема, што је нешто што ми овде у САД, рецимо, немамо, ту традицију од пре 300 или 400 година, осим пандемије шпанске грознице. Али мислим да је то јако битан елемент онда када људи са Запада дођу у неку другу културу, јер, опет, људи нису рационална бића.

Морамо, рецимо, узети у обзир то да кад неко умре, да је људима јако важно да постоје одређени ритуали који су прописани за одређену културу – како се од тих људи опрашта. Ако се то не испоштује на један одређени начин, онда долази до страшних траума и, на крају крајева, људи се тога неће придржавати. Људи који се баве тиме морају то у потпуности разумети и прихватити. Добра ствар коју су овде урадили на самом почетку јесте то што су ступили у контакт са свим верским организацијама и са свима су постигли неки договор, барем у Њујорку и околини. Договорили су се око тога, у случају кад неко умре, да се сви ти ритуали могу модификовати тако да се испоштује нека основна пракса и покојник, а да се, с друге стране, задовоље и сви јавно-здравствени стандарди, тако да је и вук сит и овце на броју. Мислим да је то у Њујорку одлично решено иако је маса других ствари решена катастрофално. То је део наше цивилизације, део онога што смо ми, део наше културе. Без обзира на то што, колико год звучало политички неподобно, код људи постоје одређене предрасуде или стереотипи, не значи одмах да је то нешто лоше. Неко је, дакле, негде имао некакво искуство, па је то генерализовано, пренесено и тако даље, и не мора да значи да је то аутоматски нешто лоше. Ево једног конкретног примера. Када је кренула епидемија из Вухана и када се раширила по Кини, и када је претило да ће се пренети на остатак света, оно што је тада требало урадити, а што сам ја мислио да ће бити учињено – сада је лако после битке бити генерал – требало је затворити границе Кине, да људи не излазе. Требало је смањити, ако не и укинути летове бар на неке две-три седмице, јер ми смо сада изгубили три месеца.

Требало је да се то одмах заустави на лицу места. Пошто то није учињено, онда су људи, а међу њима има много и оних који су неуки и необразовани, били приморани да се побрину за себе. Овде има много Кинеза, посебно у Квинсу. И сада неко, назовимо га Џо, који живи овде низ улицу, не зна много тога. Он само зна да људи у Вухану имају косе очи, да путују тамо-вамо, и да њему нико ништа не говори, и да се он сада мора сам побринути за себе. Тако он почне да избегава Кинезе. А пошто он не зна ко је, заправо, ту Кинез, он почне да зазире од свих људи из источне Азије. То је врло примитиван начин поимања ствари, али, као и све остало, има неког корена и неку валидацију у људској историји. Врло је тешко носити се с тим стварима. Јер ако нападнеш Џоа и кажеш, па како те бре није срамота или нешто томе слично, ти њега антагонизујеш и он сутра једноставно неће хтети да вакцинише своју децу. Значи, реч је о нечему с чим треба поступати мало тактичније. То је нешто што овде сада покушавају, јер ово је стварно једна мултикултурна земља у којој постоје одређена трења и трвења. Али, ето, није се у том смислу десило ништа значајно у Њујорку, људи ништа нису палили, али нису баш ни похитали у кинеске ресторане. Део тог опреза, тог оклевања, и даље је ту. И даље постоји.

Мере изолације које су уведене широм света ишле су наруку породичним насилницима, а овим поводом огласили су се чак и највиши званичници широм света. Неки су чак пораст случајева породичног насиља окарактерисали као „пандемију унутар пандемије. Можете ли да кажете нешто више о овоме?

То се догодило јер смо занемарили све. Били смо присиљени да занемаримо све, своје телесно здравље и своје душевно здравље, и због тога смо велики терет пребацили на наше породице. Ми смо морали, тако су рекли овде у Њујорку, да притиснемо паузу. Наиме, на нивоу савезне државе Њујорк проглашене су две велике иницијативе за сузбијање ковида-19 – New York State on PAUSE, а касније и UN-PAUSE. И сада морамо да укинемо ту паузу. Све ствари смо ставили на лед. Нажалост, постоје породице које су дисфункционалне. Ако сте ви сада осудили људе да буду у истом простору, а иначе бисте морали да их избављате одатле и да их стављате под заштиту, онда сте их изложили неким немилим ситуацијама и злостављању.

Једноставно, у таквој ситуацији нико неће сести у ауто и доћи у ту кућу, као социјални радник, да види шта се дешава. Људи су фрустрирани јер су осуђени на то да буду у својим кућама. Они склони насиљу, пошто немају на коме да се искале, нити могу да оду на утакмицу и да испсују противнички тим, вероватно ће се искаљивати на члановима своје породице. Ја не знам, опет та фамозна реч епидемиологија, не знам колико је то епидемиолошки тачно, ризик дефинитивно постоји. Мораћемо да урадимо епидемиолошку студију да бисмо видели колико је то све узело маха. Док се све ово није десило, нико није рекао, на пример, хајде да видимо како бисмо ми могли ментално здравље да укључимо у припрему за неку пандемију или како бисмо психологију могли да интегришемо у епидемиологију. Јер моја, како бих рекао, револуционарна поставка јесте да је епидемиологија барем 50 одсто психологија. На крају крајева, није битно како се понаша вирус. Вирус има ограничен број својих нуклеотида и ми знамо шта се ту дешава. Битно је како се понаша човек. Зашто је човек сео у авион и отишао негде, зашто се то десило у Милану – зашто у Ломбардији, а не у Прованси или негде другде.

Ми апсолутно немамо појма о томе. Морамо изучавати како се људи понашају у таквим ситуацијама. Када пандемија наступи, онда су сви психијатри и сви одмах почињу да брује о томе како је угрожено ментално здравље и како ће деца подносити да буду у кући, како ови, а како они – хајде ти, психијатре, нама нешто реци, хајде уради нешто. И опет, сада кад је дошло време да се укидају мере, опет се нико више неће бавити тиме. Нико сада неће рећи, хајде да видимо шта ће се десити ако не укинемо мере, хоће ли људи полудети, хоће ли имати трауме, и како ће се то дугорочно одразити на њихово ментално здравље. Сви причају само о економији и о неким другим стварима, а нико не спомиње ментално здравље. Ментално здравље је изгледа битно само у тренутку кад се пандемија дешава, онда се сви баве тиме. Чим то прође, све пада у заборав. И то је нормално, али није нормално да се и психијатри исто понашају.

(Извор Елементи)

Фотографије (лична архива)

О аутору

Stanko

1 коментар

  • Bilo bi lepo kada bi vesrke zajednice znale da sarađuju sa psiholozima kako bi mogle da organizuju razne načine komunikacije između ljudi i njih kao ojačane duhovne mentore, to bi bila neka kombinacija duhovnosti i psihologije, koja umrežuje društvo u celinu. Jer to je ono gde se gubi kod panike, gde preovlađuje stvar pojedinaca, jer je izgubljena ta duhovna vezanost za zajednicu i psihološka osnova uže i šire porodice.

    Sasvim slučajno sam baš danas pročitao o spomeniku o umrlima od kuge u Irigu, pa evo i link za taj tekst na BBC srbija, ko hoće još da sazna nešto novo.
    https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-53983065

    Inače Damir Huremović je stvarno jedno veliko iznenađenje i divota za pročitati u ovom intervju. Takođe ću uvrstiti njegove knjige na svoju listu za kjige koje hoću da pročitam. Veliki pozdravi za urednike.

Оставите коментар