Астрономи се и даље чешу по глави због открића судара „црне рупе” са мистериозним објектом неуобичајене величине и масе.
Ново истраживање објављено у научном часопису The Astrophysical Journal Letters описује судар „црне рупе” са објектом који тек треба да буде идентификован. У тренутку судара, „црна рупа” била је 23 пута тежа од Сунца, а неидентификовани објекат само 2,6 пута. Научници наводе да би мањи објекат могла да буде црна рупа или неутронска звезда, која је супергусти остатак експлодиране звезде. Уколико је реч о „црној рупи”, то би била најмања икада откривена – најлакша до сада откривена је била пет пута тежа од Сунца.
С друге стране, неутронска звезда масе 2,6 Сунаца била би најтежа икада откривена, јер је до сада најтежа неутронска звезда коју су астрономи открили имала масу од 2,3 и 2,4 Сунца. У сваком случају, објекат представља нешто што астрономи нису раније видели и, заправо, могао би да буде потпуно нова врста густих, компактних објеката. „Откриће је шокантно зато што смо пронашли објекат са масом коју нисмо очекивали. Најинтригантнији део студије јесте откриће објекта у том распону између 2,3 и пет Сунчевих маса, са којим се нисмо сусретали”, истиче Имре Бартос, астрофизичар са Универзитета на Флориди.
(Извор РТС)
Ајнштајнова генерална теорија релативитета савршено објашњава црне рупе и не урушава се. Дошло је до грешке у перцепцији а самим тим и концепцији саме сингуларности. Не можете почети од Њутна, а затим се пребацити на Ајнштајна, јер се два концепта разликују у приступу перцепције истог проблема. Наиме, Њутнов концепт заснован је на гравитацији као сили (хомогено константно једнаком простору и времену), а Ајнштајн на гравитацији као закривљености простора и времена. Према Њутну, ако се приближе два материјална тела, сила привлачења између њих расте а растојање између њих се мери од средишта масе једног објекта до средишта масе другог објекта. Када се та два тела додирну, сила привлачења је максимална, а до тада је овај концепт математички тачно претпостављен. Међутим, додатна претпоставка урушава концепт физичке стварности јер се сада тела међусобно преклапају, а њихови центри масе се све више и више зближавају. У једном тренутку се центри маса поклопе и њихова међусобна растојање је једнака нули. Према Њутну, то значи да R = 0 и сваки број подељен са нулом даје недефинисани резултат или бесконачност. Како је већ направљена грешка, претпостављена сила је бесконачна и као таква компримира материју до бесконачне густине, али исте масе, бесконачном брзином ?! Међутим, то није тачно јер се материјална тела не могу преклапати, већ се сједињују у материјално тело са већим полупречником кривине. Према Ајнштајну, у генералној теорији релативности постоје три параметра који су међусобно повезани и не могу се посматрати одвојено. То су, просторна контракција, временска дилатација и варирање масе и енергије. Када се материјално тело креће релативистичком брзином или досветлосном брзином, тада долази до просторне контракције у правцу кретања тела, временске дилатације-време се успорава и маса предмета се повећава, а смер манифестоване масе је супротан смеру кретања материјалног тела. Материјално тело се не компресује физички него просторно односно прати просторну контракцију-закривљење – Лоренцове трансформације. Маса се повећава даљњим покушајем повећања брзине и представља све већи отпор, као сидро, а уложена енергија иде на повећању масе. Закривљеност простора постаје све већа и већа, али никад се не може пробити јер би то значило кршење основног постулата специјалне теорије релативности, а то је максимална брзина, брзина светлости. Исто важи и за супермасивне објекте. Само уместо брзине, мењамо масу материјалног објекта и његово сабијање није физички пораст притиска и густине, већ просторно-временско, тј. материјално тело које прати контракцију простора. Са сваким додавањем нове материје, маса објекта се увећава више него што је сама материја унела у систем, и представља отпор према даљем сабијању те исте материје и усмерена је супротно од центра масе објекта. Нормална просторно-временска закривљење се повећава с повећањем масе. Ово можемо представити на други начин. Када ставимо металну куглу на затегнуту гуму, тада ће се у њој створити удубљење. Гума у овом случају представља простор-време и има тенденцију да издржи стрес који кугла ствара својом масом. То значи да ће материјално тело и простор-време постићи равнотежу и да неће бити пробијања простора-времена, јер би се такво тело изопштило из наше стварности, јер је прекршило правило највеће брзине, брзине светлости. За разлику од тако једноставног приказа, морам напоменути да простор-време, самим променама закривљености, утиче на масу објекта да се додатно повећа, јер објект из наше перспективе постаје све мањи- илузија компресије. Али такође да простор-време или гума представља све већу отпорност бесконачном“сабијању“. Доказ томе су хијерархије црних рупа по маси где имамо масивну, супермасивну, хипермасивну. То даље значи да су црне рупе у ствари тамне звезде са материјалним објектом у средини, али оне су постигле један основни предуслов за то, а то је хоризонт догађаја. Хоризонт догађаја у овом случају представља само тренутак када закривљеност простора-времена која проузрокује маса толика да светлост не може да побегне закривљености простора-времена и зато је не можемо видети. Према томе по Ајнштајну, таква врста сингуларности није могућа и не постоји.