Уколико усвојимо прави приступ, наступање „новог техно-човека”, вољног роба даљински контролисаног свевидећом и свемогућом државом, неће бити загарантовано.
Пепе Ескобар
Између неодговорности елита и тоталне фрагментације грађанског друштва, COVID-19, као реметилац машинерије, показује како је краљ-систем заправо го. Бивамо увучени у dance macabre – у буквалном преводу „плес смрти”, представља касносредњовековну алегорију о свеприсутној смрти и пролазности човека. У другом значењу се односи на ритуалну праксу појединих тајних друштава) мноштва сложених система „који се међусобно сударају”, стварајући разне врсте углавном негативних повратних реакција.
Оно што већ засигурно знамо, како је то Шошана Зубов детаљно објаснила у „Добу шпијунског капитализма” (surveillance capitalism), јесте да је „индустријски капитализам пратио сопствену логику изазивања шока и страхопоштовања” (shock and awe – амерички војни термин који подразумева сламање противничке воље за борбом спектакуларним пројекцијама огромне ватрене силе, како би освојио природу. Али шпијунски капитализам сада „на нишану држи саму човекову природу”.
У књизи „Планета људи: Како смо створили антропоцен”, анализирајући експлозивни раст популације, увећану енергетску потрошњу и цунами информација који „стварају позитивне повратне реакције реинвестирања и профита”, Сајмон Луис и Марк Маслин са лондонског Колеџ универзитета закључују да је наш тренутни модел живота „најмање известан” у поређењу са неколико опција. „Колапс или прелазак на нови модел живота су извеснији”. Како су дистопија и масовна параноја изгледа закони (подивљале) земље, анализе биополитике Мишела Фукоа никада нису биле тако актуелне као сада, док државе широм света упражњавају био-моћ, односно контролу живота и тела људи.
Дејвид Харви поново показује колики је пророк био Маркс, не само у својој анализи индустријског капитализма, него је некако – у „Основама критике политичке економије” – успео да предвиди и механику дигиталног капитализма. Маркс, пише Харви, „говори о начину на који нове технологије и знање постају уграђени у машину: више нису у мозгу радника, радник је гурнут са стране, да постане привезак машине, прости опслужитељ машине. Сва интелигенција и сво знање, који су некада припадали раднику, чиме му је пружан одређни монопол моћи над капиталом, нестају.” Тако, додаје Харви, „капиталиста коме су некада биле потребне вештине радника сада је ослобођен од тог ограничења, а вештина је отеловљена у машини. Знање произведено науком и технологијом слива се у машину и машина постаје ,душа’ капиталистичког динамизма.”
Живот у „психо-дефлацији”
Непосредни економски ефекат колизије сложених система јесте наступајућа Нова велика депресија. За то време, јако је мало оних који покушавају да дубински схвате планетарни карантин, а то још више важи за период након њега. Ипак, већ се издвојило пар концепција: изузетно стање (ausnahmezustand – концепт правне теорије Карла Шмита сличан ванредном стању – notstand, али базиран на могућности суверена да трансцендира владавину права у име општег добра); некрополитика; нови брутализам. И као што видимо, нова вирусна парадигма.
Хајде да прегледамо неке од најбољих и најпромућурнијих на челу промишљања о COVID-19. Одличну скицу пружа „Sopa de Wuhan” (вуханска супа), независна колекција састављена на шпанском, која поред осталог обухвата есеје Ђорђа Агамбена, Славоја Жижека, Џудит Батлер, Дејвида Харвија, Јужнокорејца Бјунг-Чул Хана и Шпанца Паула Пресијада. Последња двојица, заједно са Агамбеном, нашли су се у референцама претходних есеја у овом серијалу о стоицима, Хераклиту, Конфуцију, Буди и Лао Цеу, као и савременој филозофији која проучава „Град под кугом”.
Франко Берарди, икона студената из 1968, а сада професор филозофије у Болоњи, нуди концепт „психо-дефлације” како би објаснио наше тренутне тешкоће. Живимо у „психичкој епидемији…генерисаној вирусом у моменту у коме је планета Земља дошла до тачке екстремне иритације, а колективно тело друштва већ неко време пати у стању неподношљиве затегнутости: болест се манифестује на овом ступњу, разарајући друштвене и психичке сфере, као самоодбрамбена реакција планетарног тела”.
Професор Франко Берарди (Cristina Piga)
Стога Берарди сматра да „семиотички вирус у психо-сфери блокира апстрактно функционисање економије, одузимајући јој тела”. Само је вирус способан да заустави акумулацију капитала у њеном корену: „Капитализам је аксиоматски, функционише по непотврђеној премиси (неопходности неограниченог раста који омогућава акумулацију капитала). Свака логичка и економска концентрација је кохерентна са овим аксиомом и ништа се не може покушавати изван њега. Нема политичког начина да се изађе из аксиоматског капитала, нема могућности за уништење система”, јер је чак и језик роб овог аксиома и не допушта могућност било чега „ефикасно вансистемског”.
Па шта је онда преостало? „Једини излаз је смрт, како смо научили од Бодријара”. Покојни велики мајстор симулакрума већ је предвиђао системски застој у постмодернистичким осамдесетим годинама. Хрватски филозоф Срећко Хорват, за разлику од тога, нуди мање концептуалну и више реалистичну хипотезу о непосредној будућности: „Страх од пандемије је опаснији него сам вирус. Апокалиптичне слике са масовних медија скривају дубоку везу између екстремне деснице и капиталистичке економије. Као што је вирусу потребна жива ћелија да би се репродуковао, капитализам ће се прилагодити новој биополитици 21. века.”
За каталонског хемичара и филозофа Сантијага Лопеза Петија, коронавирус се може посматрати као објава рата: „Неолиберализам се без трунке стида облачи у рухо ратне државе. Капитал је светиња”, чак и када „неизвесност и небезбедност гасе потребу за самом државом”. Међутим, може бити креативних могућности када „опскурни и пароксистички живот, неизрачунљив у својој амбивалентности, побегне алгоритму”.
Наш нормализовани изузетак
Ђорђо Агамбен је направио велику контроверзу у Италији, па и широм Европе, када је у фебруару објавио колумну о „изуму епидемије”. Касније је морао да објашњава шта је имао на уму. Али његова главна теза остаје валидна: стање изузетка је потпуно нормализовано. Али постаје још горе: „Нови деспотизам, који је у смислу свепрожимајуће контроле и обуставе сваке политичке активности још гори од до сада познатих тоталитаризама”.
Агамбен даје акценат својим анализама о науци као религији нашег доба: „Аналогија са религијом се схвата буквално, теолози су рекли да не могу јасно да дефинишу шта је Бог, али су у његово име диктирали правила понашања људи и нису оклевали да спаљују јеретике. Виролози признају да не знају тачно шта је вирус, али у овом моменту одлучују како ће људска бића живети.”
Камерунски филозоф и историчар Ахил Мбембе, аутор две незаобилазне књиге „Некрополитика” и „Брутализам”, идентификовао је парадокс нашег доба: „Амбис између увећане глобализације проблема људског постојања и повлачења држава у сопствене старомодне границе”. Мбембе се удубљује у крај једног света „којим доминира гигантска рачуница уређаја”, „то је мобилни свет у најполиморфнијем, највиралнијем и готово биоскопском смислу”, алудирајући на свеприсутност екрана (сетимо се опет Бодријара још из 1980-их) и лексикографије „која открива не само промену језика него и крај речи”.
Ту Мбембе улази у дијалог са Берардијем, али иде много даље: „Овај крај речи, овај дефинитивни тријумф геста и вештачких органа над речју, чињеница да се историја речи завршава пред нашим очима, то је за мене историјски развој par excellence, то је оно што covid-19 открива”. Политичке последице су неизбежно огромне: „Део политике моћи великих нација не налази се у сну о аутоматизованој организацији света захваљујући производњи Новог Човека који би био продукт физиолошког, синтетичког, електронског и биолошког склапања? Назовимо то техно-либертаријанизам.”
Ово се не односи само на Запад: „Кина је такође вртоглаво загазила у тај процес”. Ова нова парадигма обиља аутоматизованих система и алгоритамских одлука „у којим историја и реч више не постоје у директном је судару са реалношћу тела од меса и костију, микроба, бактерија и течности разних врста, укључујући крв”.
Запад је одавно, сматра Мбембе, одабрао да „постави дионизијски курс својој историји и поведе остатак света за собом, чак и уколико остатак то не буде схватао. Запад више не зна разлику између почетка и краја. И Кина је на том путу. Свет је гурнут у огроман процес дилатације у којем нико не може да предивди последице.”
Камерунски филозоф и историчар Ахил Мбембе (egs.edu)
Мбембе је ужаснут ширењем „живих манифестација бестијалног и виралног дела људског искуства”, укључујући расизам и трибализам. Ово се, додаје он, уклапа у нашу нову виралну парадигму. Његова анализа се свакако спаја са Агамбеновом: „Имам утисак да ће се брутализам интензивирати у овом техно-либертаријанском погону, било под Кином, било под наставцима либералне демократије. Исто онако како је 11. септембар отворио пут за генерализацију ванредног стања и његову нормализацију, борба против COVID-19 биће употребљена као изговор за задирање политике још даље у сферу безбедности.”
„Само што ће овог пута”, додаје Мбембе, „то бити безбедност готово биолошка, која ће са собом носити нове облике сегрегације између имуних тела и вирусних тела. Вирализам ће постати нова позорница за сегментирање популација, сада идентификованих као угрожене врсте.” Заиста буди асоцијације на неомедијавелизам, на дигиталнурепродукцију славне фреске „Тријумф смрти” у Палерму.
Песници, а не политичари
Корисно је упоредити тако суморну слику са перспективом једног географа. Кристијан Граталуп, који је стручњак за геоисторију, инсистира на заједничкој судбини човечанства (у чему асоцира на Сија Ђинпинга и кинески концепт „заједнице подељене судбине”): „Постоји осећај идентитета без преседана. Свет није просто економски и демографски просторни систем, он постаје територија. Још од времена великих географских открића, све што је глобално непрекидно се смањивало, решавајући многе контрадикције. Али сада морамо да научимо да поново изградимо свет, да му дамо више савести, јер ризикујемо да допустимо труљењеуслед међународних тензија.”
Није криза изазвана COVID-19 оно што ће довести до другачијег света, него реакција друштва на кризу. Неће бити магичне ноћи, употпуњене наступима поп звезда, кад буде проглашена „победа” након планетарног карантина. Оно што је заиста битно је дуга, напорна политичка борба која ће нас одвести на следећи ниво. Екстремни конзервативци и техно-либертаријанци су већ преузели иницијативу – од одбијања било каквих пореза за богате ради подршке жртвама Нове велике депресије до дужничке опсесије која спречава друге неопходне јавне издатаке.
У том контексту, предлажем да се оде корак даље од Фукоове биополитике. Жил Делез може бити концептуалиста нове, радикалне слободе. Овде можете наћи предивну британску емисију у којој можете уживати као озбиљном монтипајтоновском приступу Делезу. Фуко је без премца описивао како се значење и оквири друштвене истине мењају током времена, стварајући нове реалности условљене моћи и знањем. Делез, са друге стране, фокусирао се на то како се ствари мењају. Кретање. Ништа није стабилно. Ништа није вечно. Он је концептуализовао ток, на веома хераклитовски начин.
Нове врсте (чак и нови, вештачком интелигенцијом створени übermensch) еволуирају у односу са својом средином. Користећи Делеза можемо да истражимо како простори између ствари формирају могућности за „шок новог”. Више него икада пре, сада знамо да је све повезано (хвала ти Спиноза). (Дигитални) свет је толико компликован, повезан и мистериозан да то отвара бесконачан број могућности. Већ седамдесетих година прошлог века, Делез је говорио да нову мапу – урођени потенцијал новости – треба називати „виртуелном”. Што више жива материја постаје сложенија, то више трансформише ову виртуелну у спонтану акцију и непредвиђене покрете.
Француски филозоф Жил Делез (gazeddakibris.com)
Делез је поставио дилему са којом се сада сви ми суочавамо у много озбиљнијем контексту. Избор је између „песника, који говори у име креативне снаге, који је способан да преокрене све поретке и представе поретка како би афирмисао разлику у стању вечите револуције коју карактерише вечити повратак; и политичара, који је изнад свега концентрисан на порицање онога што је ,различито’, како би конзервирао или пролонгирао успостављени историјски поредак, или како би успоставио историјски поредак који призива у форми своје представе”.
Епоха захтева да наступамо као песници уместо као политичари. Методологију можда пружа Делезово и Гватаријево значајно дело „Хиљаду платоа”, са упечатљивим поднасловом „Капитализам и шизофренија”, у којем је правац нелинеаран. Говоримо о филозофији, психологији, политици, повезаним идејама које се крећу различитим брзинама. То је вртоглаво непрекидно кретање испреплетених линија артикулације, на различитим нивоима, уобличено улиније летења, кретања и детериторијализације.
Делезови ризоми
Концепт „линија лета” је есенцијалан за овај нови виртуелни крајолик, јер је виртуелно уобличено линијама лета између разлика, у континуираном процесу промене и слободе. Сва ова помама, међутим, мора имати корен – попут корена дрвета (знања). А то нас доводи до Делезове централне метафоре – ризома, који није само корен, него маса корења која се шири на све стране. Делез је показао како ризом повезује склопове лингвистичких кодова, односа моћи, уметности и – што је круцијално – биологије. Хипервеза је ризом. Некада је представљао симбол предивног одсуства поретка на интернету, док га „Гугл” није зауздао својим алгоритмима. Везе (линкови), по дефиницији, увек би требало да нас воде до неочекиваних дестинација.
Ризоми су антитеза стандардних одлика западних либералних „демократија” – парламента и сената. За разлику од тога, стазе – попут Хо Ши Минове стазе – јесу ризоми. Нема мастерплана. Постоји више улазних тачака и више могућности. Нема почетка и нема краја. Како га је Делез описао, „ризом оперише у домену варијација, експанзије, освајања, хватања, изданака”.
Ова теза може да функционише као нацрт за нови облик политичког ангажмана –док се системска структура распада. Она отелотворује методологију, идеологију, епистемологију, а такође је и метафора. Ризом је инхерентно прогресиван, док су традиције статичне. Као метафора, ризом може да замени нашу концепцију историје као линеарне и сингуларне, нудећи различите историје које се крећу различитим брзинама. TINA (There is no alternative, „нема алтернативе”) је мртва: постоји мноштво алтернатива. А то нас враћа Дејвиду Харвију ког је инспирисао Маркс. Да бисмо кренули новом, еманципаторском стазом, прво морамо да еманципујемо себе како бисмо увидели да је нови имагинаријум могућ, заједно са новом реалношћу комплексних система.
Зато, хајде да се опустимо и детериторијализујемо. Ако научимо како то да учинимо, наступање „новог техно-човека” који је вољни роб, даљински контролисан свемоћном, свевидећом државом безбедности, неће бити загарантовано. Делез: велики писац је увек попут странца у језику кроз који се изражава, макар то био и његов матерњи језик. Он не меша друге језике са својим језиком, он усеца раније непостојећи страни језик унутар сопственог језика. „Он чини да сам језик вришти, муца, мрмља. Мисао би требала да се простире ризомски – у много праваца.”
Жил Делез и Феликс Гватари (Marc Gantier/Gamma-Rapho/Getty)
Имам прехладу. Вирус је ризом.
Сећате се када је Трамп рекао да је ово „страни вирус”?
Сви вируси су страни, по дефиницији.
Али Трамп, наравно, никада није прочитао „Голи ручак” великог мајстора Вилијема Бероуза.
Бероуз: „Реч је вирус”.
(Извор Нови Стандард)
