Ако се математички модел у биологији примењује на понашање живих бића, на феномене слободе-живота, онда је то једна груба и недопустива грешка којом се слобода-живот своде на каузалитет, а живо биће на механизам.
Математика је, без сумње, далеко најмоћнији органон у сазнању природе, и још више у примени достигнутих знања. Али, стално морамо имати на уму да кроз њу не покушавамо да прекорачимо границе ума, како би то Имануел Kант казао, да је она само једна таутологија, са чиме се он не слаже. При томе мислим искључиво на оне дисциплине које су произашле из аритметике, из бројног низа, али то је све изузев геометрије за коју је Алберт Ајнштајн непобитно доказао да је производ материје. Другачије речено, ма колико било генијално достигнуће у математици оно се на крају своди на једначину, на апсолутно истиниту дедукцију којом се закон ограничава на једно конкретно искуство. Није мало, јер то је начин да владамо законима природе, не по нашој вољи, али у нашу корист.
Истина је да ће веома моћна вештачка интелигенција неорганског бића моћи да обухвати толико велики број феномена да ће извести индукцију са вероватноћом блиском јединици и тиме је одмах превести у закон, што је у ствари еволуција, наравно увек еволуција знања. Али то време није дошло, нити ће доћи за нас, јер по самој идеји припада ономе после наше цивилизације. Истина је и да су многа сазнања закона природе дошла прво у математичком изразу, као случај, лутање и нагађање, за шта је најизразитији пример чувена Планкова (Макс) формула. Истина је и да се у целој субатомској физици користи метод нагађања математичког алгоритма јер су нам доступне само последице, то јест сам феномен је недоступан те смо присиљени да из последице закључујемо шта је узрок и тако смишљамо закон феномена; то јесте лутање али каузалитет појаве нам омогућава да експериментом проверимо наш закон.
Значи, математика произашла из бројног низа, звали је једначина, или математички алгоритам, или математички модел, само је једна таутологија која не увећава наше знање, већ напротив своди га у сваком конкретном случају на само једно искуство. Али у домену слободе-живота математичка дедукција није могућа, јер је то супротно самом појму слободе, томе да феномен кроз који живо биће опстаје, кроз који врши агресију на окружење, не настаје каузално већ искључиво вољом и одлуком бића. То не искључује могућност статистичке обраде довољно великог скупа истоврсних феномена (у домену слободе не постоје два иста феномена, већ само исте врсте), али ни на који начин се из последице не може доћи до сазнања узрока.
Основа на којој се заснивају математички модели у биологији јесте услов „ако/онда” који изгледа безазлено јер се налази и у каузалитету у дефинисању закона, пошто он тамо представља апстракцију свих нерелевантних утицаја, то јест систем се посматра као потпуно изолован од окружења, чиме се не мења његова суштина и то је могуће и остварити, не апсолутно тачно али увек са грешком која се може толерисати. На томе се заснивају све реализације закона природе, сва технологија, експерименти и искуство.
Ако се у биологији примењује на понашање живих бића, на феномене слободе-живота, онда је то једна груба и недопустива грешка којом се слобода-живот своде на каузалитет, а живо биће на механизам. Јер услов „ако” значи увођење хипотеза на којима почива лева страна једначине математичког модела, да је математичка дедукција апсолутно истинита није спорно, те и добијени резултат је „математички коректан”. Али уведене хипотезе могу произвести математичку дедукцију само ако је феномен у домену каузалитета, значи оне се своде на то да се живо биће сведе на механизам.
Математички модели у домену слободе-живота не задовољавају Поперов (Карл) критеријум научности – проверљивост – који је не само прихваћен као валидан, већ је и апсолутно истинит, јер је само једна таутологија зато што је једина могућа истина она која је сагласна са икуством, и тиме губе не само значај већ и смисао: бесмислено је тражити објашњење неког феномена засновано на погрешним хипотезама?
Нема сумње да су математички модели корисни у домену каузалитета, у било којој науци, али у домену слободе-живота они су недопустиви јер су вишеструко штетни.
Прво, зато што доводе у заблуду да је конкретни проблем-загонетка растумачен и то са апсолутном истинитошћу, чиме се свако промишљање одвраћа од њега и он остаје заувек несазнат.
Друго, такво лажно сазнање прелази из биологије као фундаменталне науке, као камен темељац у њене дисциплине и науке које су се издвојиле, те се заблуда шири и ван домена биологије у ширем смислу.
Треће, и веома важно, уз лажност апсолутне истинитости математичког модела прикривено се (не мора бити да је и свесно) промовише каузалитет и живо биће своди на механизам.
Четврто, чак и ако би математички модели заиста одгонетнули неки феномен из домена слободе-живота (што је апсолутно немогуће), ни онда то не би био значајан искорак у тумачењу света слободе-живота јер они, по самој својој идеји, остају потпуно изоловани, то јест не поседују никакав хеуристички потенцијал у трагању за сазнањем света који нас окружује и чији смо део.
Пето, и најважније, математички модели примењени на свет слободе-живота стварају илузију да смо нашли начин и да смо започели његово одгонетање, али не као нешто потпуно различито од онога што мислимо, а мислимо само о каузалитету те се копрена не раскида већ ојачава и удаљава нас од истине о нама самим.
Типичан пример и повод за овај спис, је Фишеров (Роналд) математички модел о једнакости полова, који угледни филозоф биологије Елиот Собер у својој књизи „Филозофија биологије” (Плато, 2006) диже на ниво: „…конзистентности са најбољим савременим физичким теоријама…” или још више еуфорично: „Ако постоји живот у далеким галаксијама који испуњава почетне услове његовог модела, однос полова 1:1 мора и тамо да еволуира”. Уваженом филозофу се не може замерити, јер целокупно филозофско и научно мнење још није ни наслутило да мора разликовати свет слободе-живота од света каузалитета, и то је срж проблема човечанства. Приказ Фишеровог модела, према књизи Е. Собера, и мој коментар могу се наћи у мојој књизи „Еволуција цивилизације” (Научна KМД, 2013).
