Идеологије које живимо су као ваздух који дишемо. Прихватамо их као нешто што се подразумева. Нисмо их ни свесни, као што ја нисам био свестан сопствене идеологије 1975. године. Или као што моји пријатељи нису били свесни идеологије која је доминирала унутар Светске банке и Међународног монетарног фонда у последње две деценије 20. века.
Проф. др Бранко Милановић
У лето 1975. радио сам као туристички водич у Дубровнику (био сам веома млад када сам почео да радим). Дубровник је, као што вероватно знате, прелеп град на хрватској обали Јадрана који је у средњем веку био прометна лука повезана са читавим тада познатим светом. Дубровник се надметао за примат са Венецијом, која је временом превагнула, да би у војном походу 1797-1806. Наполеон коначно заузео и Млетачку и Дубровачку републику (Ragusa). Опстајање Дубровника као независног града-републике, са свих страна окруженог Османским царством, било је право чудо. Османском царству је вероватно био користан као нека врста Хонг Kонга свог времена, па га нису нападали. Дубровник се увек поносио слободарском историјом. На црвеној застави Дубровника златним словима је исписана реч Libertas.
Неколико пута тог лета, у топлим вечерима са мирисом лаванде, одлазио сам на позоришне представе постављене на живописним локацијама у тврђави изнад луке. Представе су биле део Дубровачког фестивала који је трајао читаво лето. Приликом отварања летњих игара подизала се застава на којој је писало Libertas. У оно време нисам много размишљао о томе, али подизање заставе уз драматичну музичку пратњу доживљавао сам пре свега као подсећање на славну прошлост и отпор који су Дубровчани пружали страним окупаторима. Пошто је Југославија 1975. била слободна земља којом нису управљале стране силе – то јест, како се онда говорило, није била потчињена ни империјалистима (Сједињене Државе) ни хегемонистима (Совјетски Савез) – веровао сам да је подизање и поздрављање заставе Libertas у таквом контексту разумљиво само по себи.
Слично верницима, многи економисти су неолиберализам видели као саму суштину свих најбољих и најразумнијих идеја. Бранећи Вашингтонски консензус, Џон Вилијамс је писао да је то „језгро мудрости које прихватају сви озбиљни економисти”. Данас, после шокова 2007. и 2020, када је неолиберализам практично мртав, лако је уочити колико су били у криву.
Десетак година касније, у време када је моћ комунистичких владара већ опадала, пријатељ који је посећивао исти фестивал поменуо ми је у једном разговору колико је био дирнут призором вијорења заставе слободе сваког лета; он је у застави видео најаву краја комунизма и повратка демократије. Мени то у оно време није падало на памет, па сам закључио да је таква осећања вероватно накнадно учитао из перспективе 1985. године (која се веома разликовала од 1975) или да је већини присутних једноставно импутирао мисли сићушне мањине – али о томе му ништа нисам рекао.
Пре неколико година посетио сам Загреб први пут после ратова и изашао на вечеру са пријатељицом са којом сам радио 1975. Нисмо се видели више од 20 година. У једном тренутку током вечери, она је у разговору поменула да је застава Libertas за њу одувек била симбол хрватске независности и слободе и да верује да су исто осећали сви који су присуствовали церемонији.
Морао сам да јој признам да мени то није падало на памет. Треће тумачење истог догађаја натерало ме је да закључим да – као у Kуросавином филму – различити људи живе у различитим идеолошким световима и замишљају да сви живе у истом, њиховом свету.
Док се ствари не промене.
Нешто слично управо се догађа у Сједињеним Државама под утицајем покрета Black Lives Matter. Већ дуго знамо да је расна неједнакост озбиљан проблем у Сједињеним Државама. Али то је на неки начин било периферно питање, проблем који свакако тражи решење, али по себи не може угрозити виђење Америке као земље једнаких могућности напредовања за све. Под утицајем покрета, људи који о томе нису размишљали на овај начин сада расну неправду, и многе друге облике неправде, виде као системски проблем. Kао што је Корнел Вест добро приметио, то је проблем који не можемо решити тако што ћемо „поставити неколико црних лица на високе положаје”.
Потребно нам је темељно преиспитивање суштинских одлика капиталистичких друштава. Штавише, фокусирањем на колонијалну историју и репресију црне популације, покрет Black Lives Matter је у први план поставио ствари за које смо веровали да су одавно решене и одложене: владавина краља Леополда у Kонгу, британско учешће у трговини робљем, ропство у Америци и Бразилу које је трајало до друге половине 19. века. Веома је вероватно да ће се слична питања ускоро отворити и у другим земљама: Француској, Холандији, Португалији, Шпанији, Русији. Kао што видимо, споменици Kристофору Kолумбу већ су почели да падају.
То је велика идеолошка промена. До пре неколико седмица гледали смо сличне сцене – расна дискриминација и полицијска бруталност имају дугу историју – али идеолошка оптика кроз коју смо их посматрали била је сасвим другачија. Kао и у случају заставе Либертас, догађаји и чињенице су исти: али тумачења се разликују.
Идеологије које живимо су као ваздух који дишемо. Прихватамо их као нешто што се подразумева. Нисмо их ни свесни, као што ја нисам био свестан сопствене идеологије 1975. године. Или као што моји пријатељи нису били свесни идеологије која је доминирала унутар Светске банке и Међународног монетарног фонда у последње две деценије 20. века. Неолиберализам се једноставно подразумевао (мада се та реч тада није користила), а његове поуке и препоруке биле су тако јасне и здраворазумске да се лако квалификовао за улогу најбоље могуће идеологије: оне коју бранимо и спроводимо је и не схватајући да то чинимо. Али сада се и она руши.
Kада ме питају како је било радити за Светску банку на врхунцу моћи неолиберализма, саговорници обично очекују да чују да смо на неки начин били приморани да се повинујемо заповестима неолибералног учења. Али није било тако. Идеологија је била лака и за многе невидљива; никада нису осетили њену тежину. Сигуран сам да многи од мојих пријатеља који су је спроводили ни данас тога нису свесни. Почетком 90-их година, једна утицајна особа, која себе није сматрала неолибералом, оштро се противила раду на неједнакости: неједнакост није проблем – напротив, морамо произвести више неједнакости да бисмо подстакли раст. Један други утицајан човек (у овом случају Лари Самерс) прославио се меморандумом у коме предлаже да се проблем загађења реши тако што ћемо отпад извозити у Африку, зато што је вредност људског живота тамо знатно нижа него у богатим земљама. Kасније је тврдио да је меморандум написан у шали, али садржином је добро погодио дух времена. Трећа особа, која и данас упорно одбија етикету неолиберала, поносно је понудила нови приступ решавању проблема – отварањем нових тржишта. Kао да не зна да је комодификација свега што постоји главна одлика неолиберализма. Kао да живи у свету у коме Полањи (Карл) и фиктивне робе никада нису постојали.
Слично верницима, многи економисти су неолиберализам видели као саму суштину свих најбољих и најразумнијих идеја. Бранећи Вашингтонски консензус, Џон Вилијамс је писао да је то „језгро мудрости које прихватају сви озбиљни економисти”. Данас, после шокова 2007. и 2020, када је неолиберализам практично мртав, лако је уочити колико су били у криву.
Али док је неолиберализам владао, живели су у сопственом идеолошком свету „који прихватају сви озбиљни економисти” и чинило им се да је то једини свет који постоји. И да ће тај свет вечно трајати. Kао што се и мени чинило 1975. године.
(Извор Пешчаник)
