USHOĐENJE UOBRAZILJE

ČOVEK JE NJIHOV TVORAC

253 pregleda

Važno pitanje je da li roboti mogu da budu kao ljudi ili čak bolji od njih i kakve implikacije bi to saznanje imalo na ljudski rod?

Borivoj Vujić

Remek-delo ,,Ja, robot” američkog pisca naučne fantastike Isaka Asimova objavljeno je 1950. godine. Knjiga predstavlja konglomerat sačinjen od devet pripovedačkih celina koje povezuju isti junaci i srodan tip radnje. Nastala je kao plod objedinjavanja zasebnih storija publikovanih u velikim američkim časopisima naučne fantastike.

Bez obzira na posebnost unutrašnje građe, ,,Ja, robot” je odavno ušao u red priznatih klasika žanra, odredivši svojim odličjima fizionomiju jednog razdoblja koje se naziva ,,zlatnim vekom” naučne fantastike. Reč je o pričama usredsređenim na motiv odnosa čoveka i mašine – odnosa čija se glavna karakteristika ogleda u činjenici da je specifikovan postojanjem tri zakona tj. aksioma robotike, organski integrisana u pozitronske umove ,,mašina koje misle”. Svakako je najvažniji od ta tri principa prvi, koji određuje prirodu stanovišta robota prema čoveku: ,,Robot ne sme da povredi ljudsko biće, niti da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ono bude povređeno”.

Drugi zakon robotike glasi: ,,Robot mora da sluša ljudske naredbe, osim kada su one u suprotnosti sa prvim zakonom”.

I treći zakon: ,,Robot treba da štiti svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa prvim ili drugim zakonom”.

Siže svih narativnih blokova koji sačinjavaju knjigu, vezan je za paradoksalnost situacija u kojima se javlja mogućnost odstupanja od ovog najdominantnijeg načela svesti mašine. O ovako zanimljivoj tematici može se razmišljati na razne načine ali ono što se nama čini najprivlačnije za kratak osvrt jeste ukazivanje na postojanje manje ili više uočljive ideologije posmatranja robota kroz prizmu ljudske prirode i njegovih osobina.

Asimov je nesumnjivo pronicljiv, sa izoštrenim čulom za ekstrapolaciju u ovom domenu. On zna da će roboti pre ili kasnije neumitno morati da postanu superiorniji od ljudskih bića, u praktično svakom pogledu, od intelektualnog i stvaralačkog, do etičkog i emocionalnog. Sve to za pisca nije dovoljan razlog da se robotima dopusti ono što čini nedostižnu slobodu čoveka, mogućnost neuslovljenog izbora mišljenja i delanja. Oni treba da su striktno ograničeni trima zakonima koji predstavljaju evidentan primer slepe sujete antropocentrizma.

U krajnjoj liniji, postoji samo jedan argument kojim se posredno motiviše aristokratsko-rasistički odnos čoveka prema robotu. Čovek je njihov tvorac i to mu daje pravo da raspolaže njima u punom obimu, od eksploatacije do ničim nesputanog uništenja. Čak ni glavna ljudska junakinja, robo-psiholog, koja je najdublje upućena u košmarne ponore tragične uslovljenosti robota, nije u ovom pogledu neki izuzetak. Ona pokazuje netipično razumevanje i uviđavnost prema ,,mašinama koje misle”, ali i to s nekom dozom rezerve i podozrenja.

Asimov je, u čisto žanrovskom smislu, nesumnjivo perfektno sročio svoje poznato delo. Ono poseduje dinamiku radnje, tenziju karakterističnu za ovaj motiv i ubedljivu naučno-tehničku interpretaciju. Sve su to domeni u kojima je oprobani majstor. U celini, knjiga ,,Ja, robot” nudi zanimljiva razmišljanja o etičkim aspektima odnosa čoveka i robota i pokazuje kako bi robotika mogla imati pozitivne tako i negativne uticaje na društvo pa i na celokupnu ljudsku civilizaciju.

Uopšteno gledajući, važno je da se razvoju veštačke inteligencije i robotike pristupa sa odgovornom i etičkom perspektivom, da bi se sprečila potencijalna šteta za ljudsko društvo i pojedince. Važno pitanje je da li roboti mogu da budu kao ljudi ili čak bolji od njih i kakve implikacije bi to saznanje imalo na ljudski rod?

Kratka priča ,, Poslednji”, napisana u poetskom obliku, nastala je pre nekoliko godina kada se moja malenkost bavila proučavanjem ove interesantne i inspirativne tematike, odavno prisutne, kako u žanrovskoj književnosti tako i u naučnoj literaturi.

Poslednji čovek kao predstavnik rase koja nestaje, umire, prepuštajući novo nasleđe naše planete veštačkoj inteligenciji. Ona dugi niz godina proučava ljudski rod pokušavajući da shvati svu kompleksnost njegove svesti, emocija, odnosa unutar ljudske zajednice i svih drugih vrlina i mana od kojih je sazdan čovek, njihov tvorac. Oni se trude da ga isprate na put bez povratka onako kako dolikuje jednom ljudskom biću. Nisu sigurni da li su dostigli taj nivo razumevanja ljudskosti. On veruje u njih, pa ih na samom kraju oslovljava imenom ,,Čovek”, prepuštajući im nasleđe celokupne civilizacije. Ostaje dilema da li su roboti doista mogli evoluirati do te mere da postanu ,,Ljudi” u svakom smislu te reči ili to rade mehanički, oponašajući čovekove postupke, sračunato koristeći emocije i empatiju.

POSLEDNJI

Poslednji je ležao i osećao kako umire.

Smrt je nailazila u talasima poput plime.

Nakon sledećeg talasa više ničega neće biti.

Diže glavu i pogled usmeri ka zvezdama.

„Još samo malo, da pokušam noćas.

Ne smem ostati poslednji.

Ne sme sve umreti sa mnom.”

Glava mu klonu, osta mirno ležati čekajući.

Najstariji su hitali sa svih strana.

Dolazili su učiti.

Znali su gotovo sve što se može znati.

Ipak su učili.

Počeli su davno pre nego što se Poslednji rodio.

Nisu učili razmišljati ni raditi.

Učili su osećati.

Okupili su se u tišini oko Poslednjeg.

Darivali su mu poklone, koji mu nisu trebali.

Imao je sve, osim vremena.

Osećali su da moraju iskazati poštovanje.

To je ono što su dosad naučili.

Ćutali su i slušali ga.

,,Čovek je kao reka ponornica. Neuhvatljiv je i nedokučiv.

Vuče snagu iz svoje dubine, iz cele zemlje, a zatim

rušeći planine izlazi, širi se i polako teče noseći život.

To nije slabost, to je dobrota, to je snaga, to je Čovek.”

Dugo je pričao, celu noć.

O čoveku, ljubavi, sreći.

Pred sam kraj noći Najstariji od Najstarijih kleknu pred njega i upita:

,,Poslednji, da li si ti čovek?”

,,Nisam, ja sam samo Poslednji, ti si čovek, svi ste vi ljudi i zauvek to morate ostati”.

Starac se sa naporom uspravi, obuhvati pogledom dvoranu punu sjajnih metalnih telesa.

,,Ne, nisam poslednji”.

I umre smešeći se ljudima.

(Pulse)

O autoru

administrator

Ostavite komentar