Прескупи систем здравствене заштите у Америци појачава ефекте пандемије. Многи од десетина милиона Американаца који су овог пролећа остали без посла изгубили су и здравствено осигурање које плаћа послодавац, а многи немају никакву алтернативу.
Нобеловац Енгес Дитон
(коауторка Ана Kејс)
Пре избијања пандемије ковида-19 једна друга епидемија је већ харала Сједињеним Државама. Само у 2018. однела је више америчких живота него што је то досад учинио корона вирус. „Смрт из очаја” – самоубиство, обољења јетре повезана са алкохолом, предозирање опијатима – у константном је порасту од половине 90-их година 20. века. Од 65.000 случајева годишње, колико их је било 1995, стигли смо до целих 158.000 у 2018.
Пораст броја смртних исхода у овој епидемији готово искључиво је ограничен на Американце без факултетских диплома. Док општа стопа смртности за популацију са факултетским образовањем опада, за мање образоване Американце она расте. Очекивани животни век за све Американце опадао је од 2014. до 2017, што је први забележени случај пада очекиваног животног века три године заредом после пандемије шпанског грипа 1918-19; уз две епидемије које бесне у исто време, очекивани животни век ће вероватно наставити да се скраћује.
Фармацеутске компаније су у међувремену добиле од државе милијарде долара за рад на вакцини, али захваљујући лобистима нису им постављани услови у погледу цене или обавезе да патент за вакцину ставе у јавни домен.
Иза података о смртности крију се једнако мрачни економски показатељи. Kао што смо показали у нашој књизи, реалне зараде америчких мушкараца без факултетске дипломе (уз урачунату инфлацију) смањују се већ 50 година. У исто време, доходовна премија од факултетског образовања порасла је на запањујућих 80 одсто. Пошто слабије образовани Американци све теже долазе до посла, удео мушкараца у најпродуктивнијим годинама у укупној радној снази опада већ неколико деценија. Учешће жена у радној снази такође је у паду од 2000. године.
Образовани Американци су све удаљенији од слабије образоване већине, не само у погледу доходовних већ и здравствених исхода. Бол, усамљеност и радна неспособност чешћи су у популацији без факултетских диплома. Таква је била ситуација у Сједињеним Државама пре него што је почела пандемија ковида-19. Долазак вируса јасно је показао већ постојеће неједнакости.
Пандемије су кроз историју обично доносиле више једнакости. Најпознатији пример је епидемија куге која је у Европи 14. века оставила за собом велики мањак радне снаге и тако побољшала преговарачку позицију радништва. Kасније, у 19. веку, епидемије колере допринеле су открићу механизма преношења болести, чиме је припремљен терен за продужетак животног века у модерно доба, прво у богатим земљама, а после Другог светског рата и у остатку света. После дугог периода огромних разлика у очекиваном животном веку, наступио је период великог уједначавања.
Међутим, у Сједињеним Државама те разлике су у последње две генерације поново у порасту, а Ковид-19 ће сигурно продубити постојећи јаз у дохотку и здрављу. Ефекти вируса су стратификовани према нивоу образовања, јер људи са вишим квалификацијама вероватније могу наставити да раде и зарађују од куће. Ако не припадају кругу високообразованих радника у здравству или другим секторима који су на првој линији одбране, могу остати код куће, опустити се и гледати како им раст берзанских индекса увећава вредност пензија.
С друге стране, две трећине радника без факултетског образовања припада или групи неесенцијалних занимања, што их излаже ризику да остану без посла, или групи есенцијалних занимања, у ком случају ризикују инфекцију. Док факултетски образовани углавном могу сачувати и богатство и здравље, слабије образовани ће морати да ризикују или једно или друго. Отуда се јаз у дохотку и животном веку на који тренд смрти из очаја указује додатно продубљује. Слабије образовани белци поднели су најтежи удар епидемије безнађа, док афроамеричка и латиноамеричка популација имају диспропорционало велики број жртава у садашњој пандемији. То је довело до обртања претходног тренда уједначавања очекиваног животног века за црну и белу популацију.
Више је разлога који производе такве диспаритете и они могу укључивати стамбену сегрегацију, мањак животног простора и организацију јавног превоза. То су фактори који су нарочито снажно деловали у Њујорку, док су у неким другим местима били мање изражени. У Њу Џерсију, на пример, диспропорционално висока стопа смртности за афроамеричку и латиноамеричку популацију није примећена.
Прескупи систем здравствене заштите у Америци појачава ефекте пандемије. Многи од десетина милиона Американаца који су овог пролећа остали без посла изгубили су и здравствено осигурање које плаћа послодавац, а многи немају никакву алтернативу. Третман се не ускраћује никоме ко има симптоме инфекције, али заражени који немају осигурање вероватно га неће ни тражили. У тренутку писања овог чланка, у Америци је већ умрло најмање 113.000 људи и више од 200.000 је хоспитализовано. Многи од њих неће моћи да покрију болничке трошкове (чак ни са више осигурања), што им може уништити кредитни рејтинг за читав живот. Фармацеутске компаније су у међувремену добиле од државе милијарде долара за рад на вакцини, али захваљујући лобистима нису им постављани услови у погледу цене или обавезе да патент за вакцину ставе у јавни домен.
Такође, пандемија ће допринети даљој консолидацији највећих компанија јер даје предност гигантима е-трговине у односу на већ угрожена мала предузећа. Удео рада у БДП-у – величина за који се дуго веровало да је константа – у последње време опада, а један од разлога може бити управо доминација великих компанија способних да манипулишу ценама на тржиштима роба и рада. Ако стопа незапослености у долазећим годинама остане висока, однос снага између рада и капитала поново ће се променити у корист капитала, па се може очекивати тренд супротан оном после епидемије куге, што донекле објашњава оптимизам трговаца на берзама упркос најавама катастрофе.
Већ познати трендови показују да генерација која ће на тржиште рада изаћи у наредној деценији може очекивати да током читавог радног века зарађују мање него претходне генерације и то би могло допринети безнађу које води у самоубиство, алкохол или зависност.
И поред свега, не верујемо да ће постпандемијска економија донети скок броја смрти из очаја. Основни узрок ове епидемије, према резултатима наше анализе, нису економске флуктуације по себи, већ дуготрајни процес нестајања начина живота беле радничке класе у Америци. Занимљиво је да је број таквих смрти био у порасту како пре финансијске кризе 2008, тако и током Велике рецесије, када је незапосленост у Сједињеним Државама порасла са 4,5 на 10 одсто, а затим и у периоду опоравка, када је незапосленост опадала док није сведена на 3,5 одсто, непосредно пред почетак пандемије. Ако веза између незапослености и броја самоубистава постоји, та веза у Америци више није уочљива.
Ипак, већ познати трендови показују да генерација која ће на тржиште рада изаћи у наредној деценији може очекивати да током читавог радног века зарађују мање него претходне генерације и то би могло допринети безнађу које води у самоубиство, алкохол или зависност. Укратко, највероватније је да се Америка после пандемије неће много разликовати од Америке пре пандемије, осим што ће неједнакост и дисфункционалност бити још очигледнији.
Истину говорећи, гнев јавности поводом полицијског насиља или недопустиво скупе здравствене заштите могао би довести до структурног слома. Ако се то догоди, можда ћемо дочекати да видимо неко боље друштво. А можда и нећемо. Јер оно што расте из пепела не мора увек бити феникс.
(Извор Пешчаник)
