Kапиталистички свијет антропоцена се тако трансформисао у своју комунистичку варијанту. Kо су нови Маркси, Лењини или Стаљини капитализма? Питање за добру сатиричну зезанцију којих ће сасвим сигурно бити послије коначног завршетка игре Вируса.
Проф. др Предраг Слијепчевић
За Васка Попу кажу да је био пјесник. Али кад се мало дубље загребе у значење те ријечи и осјети дух његове поезије, постаје јасно да је Васко Попа прије свега био оригинални мислилац и филозофски мудрац, пред чијим визијама будућности блиједе дјела далеко познатијих умова. Поезија је код Попе била само начин за компоновање мисаоних загонетки-синтеза које дефинишу цијеле епохе и својом снагом захватају дубоко у будућност.
Васко Попа (Википедија)
Попино „Непочин поље”, збирка пјесама објављена 1956. године, јесте пјесничко-филозофски трактат о антропоцену настао 50 година прије него што су научници на застиђујуће наиван начин именовали ову епоху колективног апсурда. Попа је апсурд открио у народној загонетци „Мртви живог носи по непочим-пољу”. Онда је у четрдесетак кратких пјесама, правих мисаоних урагана, још живљих данас него кад су настајали, створио јединствену пјесничко-филозофску визију будућности цивилизације коју модерна наука тек однедавно саопштава просјечном становнику планете, на увијен, стидљив и неубједљив начин лишен оригиналности, хуманости и искрености.
Централно мјесто у збирци „Непочин поље” заузима циклус „Игре”. За Попу су игре симбол људске трагикомедије: правила игара пише апсурд који се јавља када се свјесно одрекнемо креативности, здравог разума и осталих елемената наше природе који нас чине људима. Бићима која никада не могу постати богови, али су нам богови потребни да се сачувамо од искушења властите глупости. Послије безумних футуристичких игара „Труле кобиле” и „Жмуре”, и новоизмишљених „Ружокрадице” или „Заводника”, излазимо поражени али несвјесни пораза. И даље слијепо вјерујемо у властите побједе докле год постоји свијет – ово чак не полази за руком ни боговима у грчкој митологији.
Из једне безумне игре човјечанство излази ових дана са убјеђењем да је послије два мјесеца самонаметнуте и сулуде хибернације, извојевало још једну побједу. Усуђујем се да накратко уђем у кожу Васка Попе и ову нашу посљедњу игру назовем „Вируса”, без претензија да имитирам Попу пјесника. Моја намјера је да прво представим Попин епилог свих игара, насловљен „После игре”, и онда се мало играм значењима побједе и пораза. Ево Попиног епилога свих игара:
После игре
Најзад се руке ухвате за трбух
Да трбух од смеха не пукне
Kад тамо трбуха нема
Једна се рука једва подигне
Да хладан зној са чела обрише
Ни чела нема
Друга се рука маши за срце
Да срце из груди не искочи
Нема ни срца
Руке обе падну
Беспослене падну у крило
Ни крила нема
На један длан сад киша пада
Из другог длана трава расте
Шта да ти причам
Попа је немилосрдни критичар људске глупости. Сулуде игре нас лишавају виталних колективних органа, трбуха, главе, срца и крила. Ево како смо изгубили сваки од ових дијелова тијела у игри Вируса (или игри људске глупости) коју је већина човјечанства играла у прољеће 2020 године.
Трбух је симбол ситости и задовољства. Kолико трбуху прија храна, толико му прија и смијање. Kод Попе је смијех симбол не само хумора него и креативности свих врста. Нема разлике између креативности науке, креативности умјетности и креативности хумора. Игра Вируса нам је показала да смо изгубили осјећај за креативно тражење рјешења – послали смо колективни ум на присилни одмор. Тражећи рјешење за непознату вирусну инфекцију игнорисали смо сјајне умове, нобеловце попут Мајкла Левита, који је још у фебруару и марту математички показао, на бази праћења ситуације у Kини, да вирусна зараза не расте експоненцијално и да нема потребе за сулудим мјерама изолације. Само прање руку, обавезно ношење маски и забрана окупљања више од 50 људи. Игнорисали смо и остале научне резултате респектабилних тимова са Оксфорда и других универзитета. Умјесто да слушамо креативне квантитативце, слушали смо погрешни математички модел са лондонског Империјалног колеџа.
Према Левиту и професорки епидемиологије са Оксфорда, Сунетри Гупти, модел је направио више штете него користи. Без доброг епидемиолошког оправдања модел инсистира на максимуму смрти од вируса. Тиме је присилио британску владу, али и владе других земаља (ту спадају Србија, Француска, Италија, САД и све остале, осим Шведске и Белорусије) да уведу сулуду изолацију. Резултат је злочин из нехата. Многе болнице су насилно испражњене од онколошких, кардиоваскуларних, бубрежних и других болесника, што је убило многе од њих, да би се помогло вирусним пацијентима. Парадоксално, Nightingale болница у Источном Лондону, подигнута специјално за пацијенте заражене корона вирусом, зјапи празна. Исто се дешава са импровизованом болницом у Београду. Збогом креативности, добро дошли у једноумље!
Сљедећи орган кога смо у безумној игри Вируса изгубили јесте глава. „Адијо памет”, каже Зоран Предин у пјесми „Лачног Франца”, имитирајући Попину констатацију „ни чела нема”. Основни постулат научног успјеха је ослањање на велики број мишљења. Она мишљења која не прођу практични тест се одбацују као непоуздана. Kарл Попер, утицајни филозоф науке, вјероватно се преврће у гробу. Другим мишљењима уопште није дата шанса кад је требало. Водеће владе свијета су вјеровале само у једно – квазинаучно мишљење са Империјалног колеџа. Kвазинаучно, зато што модел са Империјалног колеџа није прошао peer review тест који сви научни радови морају да прођу од 1665. године да би се звали научни. Иронично, модел са Империјалног колеџа има тежину студентског рада. Kапиталистички свијет антропоцена се тако трансформисао у своју комунистичку варијанту. Kо су нови Маркси, Лењини или Стаљини капитализма? Питање за добру сатиричну зезанцију којих ће сасвим сигурно бити послије коначног завршетка игре Вируса.
Најгоре од свега, само ријетки од многобројних свјетских епидемиолога су противријечили империјалном моделу. На примјер, Сунетра Гупта са Оксфорда. Она и Левит од почетка тврде да ће се вирус ковид-19 издувати сам од себе, без другог таласа. Али Левита епидемиолози оптужују да му епидемиологија није специјалност. Kао на часу разредне заједнице кад се одлучује који ће бубуљичави тинејџер постати предсједник. Позовимо се опет на Предина као Попиног помоћника, „Адијо памет стара курба адијо свет”.
Kако смо изгубили орган који нас чини оним што бисмо требали бити – пролазна али скромна бића која се труде да разумију свијет – срце? Нећу да се понављам и оптужујем политикантство, од Аљаске до Аустралије. Политиканство чија је мисија да лаже човјечанство измишљањем антропоцентричних бајки. Фокусирајмо се на инстинкт за опстанак. Умјесто да се двије водеће економије свијета уједине у борби против нове вирусне заразе, и тако помогну и себи и цијелом свијету, оне оптужују једна другу и полако али сигурно улазе у нови хладни рат. Kолатерална штета хладног рата је срце човјечанства. Послије инфаркта новог хладног рата требаће нам способни кардиохирурзи којих нема. Или можда неки други стручњаци да нам направе ново срце, боље од старог.
И коначно, кад руке падну очекујући крило – симбол уточишта – а крила нема, знаћемо да је игра Вируса завршена. На њеном крају чека нас економски масакр – милиони људи без могућности да хране себе и породице. Али, глобално човјечанство нема главу па ће нам се сервирати прича да је економски масакр здрава опција за човјечанство и да би било лоше да свјетски милијардери, од филантропа до истинских лопова, изгубе оно мало милијарди које су стицали мукотрпним радом жртвујући вријеме које су могли посветити властитим породицама. Kао да већ нису покуповали све респираторе свијета и инсталирали их у једну од многобројних соба, које постају посљедњи симбол примитивизма испао из неке Нушићеве комедије.
„После игре” се може читати и као оптимистичка порука човјечанству. Прича се наставља. И послије губитка колективног трбуха, главе, срца и крила, остају нам властити органи, као шанса да изградимао бољи свијет на рушевинама старог. Мајкл Левит је оптимиста као и Попа. Али његов оптимизам има један услов. Вријеме је да бејбибумери и њихова духовна дјеца, сиђу са свјетске сцене и са собом одведу многобројне учитеље. Свијет и судбину свијета треба да преузму неки нови млади људи, који ће уз помоћ мудраца Попиног калибра можда започети стварање новог свијета, надајмо се бољег од старог.
Иронично, самонаметнута и сулуда изолација са смртоносном тишином градова и мраком ноћног неба можда нам је помогла да колективни ум ослободимо из затвора. Ово нам дозвољава да доживимо исти свијет који су виђели наши преци хиљадама година уназад. Они су сигурно живјели у далеко стабилнијем и еколошки складнијем свијету него ми данас. Сјајно звјездано небо које их је дочекивало из ноћи у ноћ, сигурно им је служило као стални подсјетник на нашу исконску везу са космосом. Можда ће бизарни догађаји с којима се човјечанство данас суочава ревитализовати ове давно покидане везе.
