Нови снимци показују да је Хеликсова маглина заправо космичко средиште за рециклирање звезданих материјала и да представља скицу хемије која је омогућила живот на Земљи и онога што ће се догодити са Сунцем када се за око пет милијарди година прошири у црвеног дива, одбаци своје спољне слојеве и иза себе остави белог патуљка.
Спектакуларни нови снимак маглине Божје око, који је забележио свемирски телескоп James Webb (ЈWSТ), истовремено открива хемију прекла живота у нашем Сунчевом систему и нацрт његове коначне судбине.Позната као Сауроново око и Хеликс, једна је од најближих, најшаренијих и најистраживанијих маглина у свемиру. Назив Хеликс добила је зато што, осим оку, наликује спиралној структури. Шта су то планетарне маглине? То су облаци гаса и космичке прашине које избацују звезде сличне Сунцу када на крају живота одбаце своје спољашње слојеве. Звезде налик нашој немају довољно масе да на крају експлодирају као супернове, па се њихова смрт одвија мирније. Kада у фузији сагоре нуклеарно гориво, прво водоник, а затим и хелијум, ослаби притисак који се супротстављао гравитацији и њихова језгра се сажимају и снажно загревају. Због тога у околним, спољним слојевима накратко се поново пале нуклеарне реакције. Та енергија и појачано зрачење надувају слојеве, а звезда постаје црвени див. Снажни звездани ветрови их поступно одбацују у свемир и стварају планетарну маглину, а у средишту остаје густи бели патуљак који осветљава избачену материју.
Назив зуњује јер заправо немају никакве везе с планетама. Он је резултат чињенице да су их рани астрономи кроз прве телескопе видели као мале, округласте дискове налик планетима, а име се задржало. Бели патуљак у средишту Хеликса јонизује околни гас па он свијетли у живим бојама делом видљивим голим оком. Будући да се налази релативно близу Земље, Божје око је идеално за посматрање. Kористећи своју камеру за подручје светлости блиско инфрацрвеном, поменути телескоп је продро у њу дубље него иједан раније. Наиме, инфрацрвена светлост продире дубље кроз облаке гасова и прашине зато што има веће таласне дужине од видљиве светлости – оне су веће од типичних честица космичке прашине, па те честице на њих делују као ситне препреке које их не могу распршити. Kада је таласна дужина светлости упоредива с величином честица или мања, распршивање је јаче.
Шта се види на новом снимку? На малом делу маглине око белог патуљка виде се хиљаде наранџастих и златних, кометама налик стубова који се уздижу нагоре. Те структуре, технички познате као кометни чворови, раздвајају брзе звездане ветрове умируће звезде од старијих и хладнијих слојева гаса што их јеи збацила раније. Наранџасти полукруг при дну, где су ти стубови гушће збијени, означава обод љуске маглине, а изнад тога простире се црнина свемира с нешто плавих звезда. Kао што је уобичајено код снимака свемирских телескопа, различити филтери истакли су температуре и хемијски састав маглине, који се мењају зависно од удаљености од белог патуљка. Ултраљубичасто зрачење које пали врући, јонизовани гас ствара плави сјај у близини звезде. Даље од ње околина постаје хладнија, а молекуларни водоник у њему приказан је жутом бојом. Још даље од звезде налази се тамноцрвена прашина.
Овде треба имати на уму да те боје нису видљиве голим оком. Реч је о научничкој реконструкцији. Наведени телескоп снима свемир у инфрацрвеном подручју, које људско око не види, па астрономи различитим валним дужинама додељју видљиве боје које приказују температуре, хемијски састав и физичке процесе у маглини. Но, невидљиве инфрацрвене дужине не преводе се у видљиве боје произвољно. Астрономи најчешће користе тзв. репрезентативни приступ, односно приступ лажних боја. Другим речима, постоји логика: енергичније = хладније боје, мање енергетско = топлије боје.
Хладна прашина коју је забележио речени телескоп представља материјал из којег ће се формирати следећа генерација звезда и планета. Kомбинација зрачења белог патуљка и избаченог материјала умрле звезде стварају подручја у којима се могу формирати сложенији органски молекули на бази угљеника, укључујући полицикличке ароматске угљоводонике, једноставне алкохоле, алдехиде и друга пребиотичка једињења. Они се у каснијим фазама могу уградити у нове звезде, планете и хемију потребну за настанак живота. Нови снимци показују да је Хеликсова маглина заправо космичко средиште за рециклирање звезданих материјала и да представља скицу хемије која је омогућила живот на Земљи и онога што ће се догодити са Сунцем када се за око пет милијарди година прошири у црвеног дива, одбаци своје спољне слојеве и иза себе остави белог патуљка.
(Илустрација NASA, ЕSА)
(Индекс)
