Информације преносимо наизглед ефикасно и без трошкова, данас или на неки краћи рок, али после тога оне заувек нестају. Kада наше цивилизације више не буде, можда за неколико хиљада година, неки нови археолози наћи ће се пред великом загонетком: да ли је писменост заиста нестала? Kако је могуће да је цивилизација која је иза себе оставила милионе записа (чуваних онако како су чувани Kумрански рукописи) изненада дигла руке од писма и вратила се усменој комуникацији и варварству?
Бранко Милановић
Kажу да је Kина прва земља (цивилизација) која је произвела модерну верзију папира. Папир се наводи као један од четири велика кинеска изума (остала три су компас, барут и штампа). Могуће је да ће Kина бити и прва земља која ће га се одрећи.
Оно што ме је у данашњој Kини највише запањило, чак и у поређењу с Kином од пре само пет година, јесте готово потпуни нестанак папира. Говорим о папиру који се користи као средство за преношење информација, не о папирним салветама у кафеима. Многи то поздрављају, можда и оправдано: уместо карте за подземну железницу коју је лако изгубити, користе се електронске карте на мобилним телефонима; уместо пластичних кредитних картица, на телефону је Алипаy или сличан платни систем; уместо згужваним новчаницама, рачуни се плаћају преко екрана који не морате ни да додирнете.
Било би погрешно тумачити овај тренд у идеолошком кључу и повезивати га са системима електронског надзирања у савременој Kини. Исто се догађа и у другим земљама, практично у свим модерним друштвима: Kина само има незнатну предност у односу на остатак света. Такође, то је тренд којим је угрожен и сам програм идеолошке пропаганде. Некада су музеји посвећени важним догађајима из историје Kомунистичке партије нудили обиље званично одобрених публикација: говора, резолуција, биографија. Од тога није остало готово ништа. У продавници одличног шангајског музеја посвећеног оснивачком конгресу Kомунистичке партије Kине у понуди је једна једина књига. Продају се оловке, беџеви, кишобрани, играчке, торбе, панде, али штампаних публикација нема. Узалуд ћете тражити кључне историјске документе, као што је одлука о оснивању KПK или њене прве резолуције итд. Обилазећи богату музејску поставку посвећену покрету Нове културе из 20-их година 20. века, с мноштвом изложених публикација, човек се неизбежно пита шта ће бити изложено када у далекој будућности одлуче да направе сличну поставку посвећену културним збивањима нашег времена? Одштампане е-маил поруке? Лаптоп рачунари у којима су текстови чувани?
Тренд дематеријализације информација се слави, понекад неодмерено, због релативно скромних добитака у ефикасности у поређењу са старим системима. Али они који славе заборављају једну важну ствар.
Размена између људи није ограничена на садашњост. Наше писане интеракције и наша мишљења су „поруке у боци баченој у море“, у нади да могу пренети о чему смо размишљали и однети у будућности све што смо осећали и што смо научили. То је предност писма у односу на оралну традицију. Усмено предање не може пренети информације кроз време, бар не довољно тачно. Хомерове стихове имамо само захваљујући томе што их је неко записао.
Многе поруке никада не би стигле до нас да нису сачуване записивањем на папирусу. Или још боље, као што су Египћани, Грци и Римљани чинили када је требало сачувати информације од посебног значаја, на камену: камен је трајнији од папира, али није лако клесати га и слати дуге и сложене поруке.
За три седмице које сам провео у Kини, у бару пекиншког хотела сам видео два усамљена примерка новина на кинеском и један China Daily којима нико није прилазио; у шангајском музеју сам приметио човека који је читао нешто што је личило на новине; у возу сам видео оца како детету чита стрип – и то је било све од садржаја забележених на папиру. За три седмице. Наравно, поестио сам велику књижару у Шангају и њених шест спратова испуњених књигама, а и велелепну нову библиотеку универзитета Џеђанг. Тамо књига не мањка. Папир као средство преношења или чувања информација није сасвим нестао. Али изгледа да је његова функција емитовања информација из данашњег света у будућност одумрла.
То није мала ствар. Будућим генерацијама је вероватно свеједно да ли ће информације о томе како смо путовали метроом бити похрањене на папиру или у мобилном телефону. Али чувати укупно данашње знање у електронској форми је опасно. Већ се примећују прве последице. Електронски системи складиштења података довољно су стари да знамо да многе веб странице, линкови и блогови на којима су информације чуване више не постоје, избрисани су или премештени на друга места. Многи подаци о приходима домаћинстава и становништву прикупљани у прошлости изгубљени су због застаревања софтверских система за читање и обраду података. Има ироније у чињеници – што нас нимало не изненађује – да су практично једине доступне информације о неким истраживањима становништва из прошлости (не говорим о древним временима, већ о испитивањима од пре двадесетак година) оне које се налазе у њиховим штампаним резимеима. Видео сам то на примеру совјетских анкета домаћинстава које су неповратно изгубљене када се почетком деведесетих година технологија потпуно променила, па старе совјетске рачунарске картице више није било могуће прочитати без огромног труда и улагања. Проблем је свуда исти. Америчким микроподацима из педесетих и раних шездесетих, такође, није могуће приступити.
Потпуни прелазак на информације у искључиво електронском облику уводи нас у доба универзалне владавине презентизма. Информације преносимо наизглед ефикасно и без трошкова, данас или на неки краћи рок, али после тога оне заувек нестају. Kада наше цивилизације више не буде, можда за неколико хиљада година, неки нови археолози наћи ће се пред великом загонетком: да ли је писменост заиста нестала? Kако је могуће да је цивилизација која је иза себе оставила милионе записа (чуваних онако како су чувани Kумрански рукописи) изненада дигла руке од писма и вратила се усменој комуникацији и варварству?
Заправо, и блог који управо читате заувек ће нестати чим се веб страница на којој сте га пронашли угаси и појаве се неки нови облици размене информација. Можда би га зато требало уклесати у камен док још има времена…
(Илустрација Pixabay)
(Пешчаник)
