Ovako formulisano, pitanje predstavlja krajnju logičku besmislicu koja se uvaljuje kao krucijalni filozofski problem, o kojem se pišu knjige i u beskraj se o njemu raspravlja.
Ladislav Babić
I najveći geniji koji su zadužili celo čovečanstvo za svu budućnost unaprred, samo su ljudi. Što znači da su, poput i najvećih budala, ograničeni svojim umom i svetonazorom epohe koji tek prigodno – u genijalnim bljeskovima nadahnuća – mogu prevazići, otvarajući nam drukčija viđenja i trasirajući nove puteve spoznaje. Zasluženo ih pamtimo – pružajući im što simboličke a što stvarne počasti – kao svetionike čovečanstva, po možda desetak posto proverenih i dokazanih doprinosa zbog kojih ih s razlogom uvažavamo, dok preostalih devedesetak posto zabluda ili gluposti koje su lupetali, tek dopunjuju njihovu pitoresknu sliku kao ljudskih bića od krvi i mesa što, poput svih nas u nekim stvarima imaju pravo, a upravo su zabludli u drugima. Njutna ne cenimo po njegovim alhemičarskim lutanjima ili verskim ubjeđenjima, već po onome što je trajno ostavio u amanet čovečanstvu, a što već stolećima krasi svaki udžbenik fizike i matematike. Naučno uvažavanje se ne gradi na kompletnom intelektualnom liku čoveka, već na njegovom stvarnom, dokazanom i proverenom doprinosu.
Premnogo ljudi međutim nije sposobno izdvojiti suštinu, žito od kukolja, i nastoje kojekakvim neutemeljenim prmedbama dovesti u pitanje naučni svetonazor. Dakako da potpunu sliku sveta – a ovde govorim tek o objektivnoj, naučnoj – kompletiraju i umetnosti, i subjektivni utisci jedinki koji kao takvi imaju vrednost samo za njih, njihove istomišljenike ili obožavaoce. Upravo takvi nastoje poljuljati ceo temelj nauke, obrazlažući to jednim od pokretača nauke – skepsom, odnosno sumnjom u sve i sva – pa neupitnom konstatcijom da u demokratiji svako ima pravo izneti svoj stav. Zaboravljajući pritom da to pravo ni u kojem slučaju ne predodređuje njegovu tačnost!
Dok i netačni i/ili subjektivni stavovi imaju svoj legitimitet u umetnosti, nauku oni nimalo ne zanimaju. I tu je razdvojna tačka između mašte i stvarnosti. Za pravog naučnika nije važna mašta, već – stvaralačka mašta. Ipak, ne mali broj ljudi zamišlja kako bi dokoni naučnici trebalo dokazivati ili obarati svaku njihovu fantastičnu pretpostavku, pravdajući to očekivanje upravo nepoverenjem u sve postojeće. Zaboravljaju pritom da se istraživačka skepsa u proverilačko,m i dokazivačkom radu pretvara u izvesnost, na kojoj počivaju čvrsti temelji nauke. Istina se gradi korak po korak, od temelja prema krovu – kao kuća – gde se svaki put ne dovode u pitanje temelji, pa se zgrada uvek nanovo ruši i podiže iz samog početka.
Bazne osnove na kojima nauke počivaju se stolećima dobro drže, i nije primećeno da svako malo imamo neku drukčiju prirodnu (ili društenu) nauku. Nauka se od filozofije (a metafiziku i „filozofiju” dokonih maštara nećemo ni spominjati) razlikuje po tome što ima povesni logički kontinuitet, gde sve naredne stvari počivaju na prethodnima, a sve prethodne se javljaju kao aproksimacije onih narednih.
Kod filozofije u osnovi možemo razlikovati dva smera zaključivanja – idealistički i materijalistički – u kojima se filozofi (kojem god od njih pripadali) logički nikako ne moraju međusobno nadovezivati. Filozofski sistemi su uglavnom ostrva opkoljena okeanima praznine. Nauka je sasvim drukčija! Od Talesa ili Pitagore do – primerice – Ajnštajna i najnovijih otkrića, možemo pratiti tu zlatnu, neprekinutu logičku nit nauke. Nažalost, preveliki je broj onih koji to ne uviđaju i ne shvataju. Time samo konstatujem činjenicu, apsolutno ne omalovažavajući (poput mnogih naučnika prirodnih nauka) doprinose filozofije i mnogih filozofa u postavljanju intrigantnih pitanja, kao podsticaja za dalje propitivanje stvarnosti.
Jedan od metafizičkih konceptata koji kroz celu povest ljudskog roda prati čovečanstvo, mešajući se i kritikujući naučnu sliku sveta jeste i koncept boga. Problem svih sledbenika te pretpostavke, temelja svakojakih religija, jeste što ne shvataju njegovo antropomorfno poreklo (čovek je stvorio boga, a ne bog čoveka), kao i njihova podsvesna (sledom kulturalnog nasleđa, umetničkih dela, porodičnog i društvenog odgoja) indoktriniranost kreacionizmom, čega su nesposobni rešiti se. Kroz celu povest prirodnih nauka ideja boga, odnosno kreatora ove ili one vrste (što se ponavlja u navodno sasvim drukčijim a u osnovi istim, savremenim oblicima), nije iznedrila ni jedan jedini korak koji je unapredio nauku. Zato najpametniji i najslobodniji umovi, koji imaju širi vidokrug i obuhvatniju sliku sveta, odustaju od te ideje shvatajući njenu jedinu utemeljenost u mitu o postanku, kojeg čovečanstvo nikako da se reši.
Bezbrojni pojednici radije veruju u simulacije, kreatore, boga i postanak negoli u zakone o očuvanju mase i energije, impulsa i ugaone količine kretanja, električnog naboja i slične, koji čvrsto i utemeljeno govore da je svet oduvijek postojeći, nestvoren, i da se samo menja njegova forma preobrazbom materije iz jednog oblika u drugi oblik.
Već rekoh kako ni genijalci, poput neobrazovanih ili maštom zavedenih laika, nisu izuzeti od povremenih lupetanja budalaština. Do krajnjih granica gluposti dovelo je razmatranje odgovora na jedno – logički sasvim neutemeljeno, stoga i krivo postavljeno – pitanje. Za razliku od – primerice – Živka Kustića, Stiven Hoking (to su samo dva od mnogobrojnih primera) svakako spada u prvu kategoriju, no obojica su na istoj intelektualnoj poziciji „dubokoumno” razglabajući o notornoj gluposti: Zašto postoji „nešto” a ne „ništa”?
Ovako formulisano, pitanje predstavlja krajnju logičku besmislicu koja se uvaljuje kao krucijalni filozofski problem, o kojem se pišu knjige i u beskraj se o njemu raspravlja. Reč „nešto” implicitno u sebi podrazumeva postojanje, dok reč „ništa” – takođe prećutno – u sebi podrazumeva nepostojanje. Prema tome, „ništa” ne može postojati! (osim kao reč, tvorevina ljudskog uma, koja upravo označava nepostojanje) – pa spomenuto pitanje sasvim gubi logički smisao, svodeći raspravu na budalaštinu, a diskutante na hrpu mlatilaca prazne slame. U par gornjih redaka razrešena je „misterija” o kojoj se pišu traktati. Nauka se bavi postojećim – dakle „nečim” – a ne nepostojećim, odnosno „ničim”! Pravo pitanje je o transformacijama „nečega” iz jednog oblika u drugi, i treba ga formulisati u vidu: Zašto „nešto” postoji u „ovom” obliku, a nesposobno je postojati u nekom „drugom” obliku?
Stotine ljudi ne može počistiti bunar koliko ga jedna budala može zagaditi ili, drugim rečima – „ne može pametan toliko popustiti koliko budala može zategnuti”. Može se razumeti i ograničenost naučnika (svi mi dosežemo, kad-tad, do granica svojih intelektualnih sposobnosti) ili njihova želja da – pod maskom svoje uvaženosti – pokupe tantijeme od autorskih prava na svoja razmišljanja servirana javnosti, no nije naodmet još jednom ponoviti kako je za dokučivanje istine potrebna ne mašta, već stvaralačka mašta. A to razlikuje puke fantaste od spoznavalaca istine.
(Ilustracija Pixabay)
(Pulse)
