Успех је такорећи стопостотни, и не познајем овцу која се не клибери синхроно с наснимљеним смехом, или не пишки у паузама за олакшање бешике. Слобода лежи у слободној бешики, то је барем евидентно. Да вас не замарам, јер ви се свакако више бавите собом но овцама; свако заинтересован за тему наћи ће хиљаде начина дресуре оваца – од јагањаца до зрелих припадника стада, укључујући овнове предводнике.
Ладислав Бабић
За наочарку је то сасвим јасно; једноликим тоновима музике праћене ритмичким покретима фруле у рукама, она ради што факир жели. За лављи шоу прескакања кроз пламени обруч потребно је, међутим, изокренути столицу у левој и бич у десној, да би својевољно скакутао кроз ватру. И фоке, и слонови и пси, све је то дресурабилно класичним методима „шаргарепе и штапа”, а за успјешно извођење постављених захтева бивају награђени добаченом рибом, коцком шећера или већ нечим што стимулише продају животињског достојанства.
Овце су, међутим, специфичан случај. У природним условима бране се од вукова збијањем у стадо, и уместо да им се супротставе радије нападају овце неког другог стада, под изговором да су оне нешто сасвим друго. Стога су за њих потребне рафинираније, софистицираније методе од столица, бича, штапа или ма којих претњи силом. Kраве, показало се, воле музику (нарочито класичну), што их стимулише да повећају производњу и давању млека. Овце, с друге стране, воле телевизију, што је једнако научно доказано, мада су ми се докази негде загубили као Збркићева сарадња с проституткама или Kроколиндино доказивање антифашизма њених предака.
Ако сте одмах помислили на лажи овчијих званичника, ревизије повести или слављење овчијијх злочинаца, дубоко сте се преварили јер овце не маре за образовање, историја им је tabula rasa, рекламе гутају уз сваки оброк, медијским трабуњањима политичара и попова верују више но својој својти, заставе и химне нису у питању, а слављење кољачких примерака увек пребацују другима, мада им је самосвојан обичај уздизања властитих – дакако, увек самоодбрамбених – припадника „различитих” истоврсних. Не, не, у добокој сте заблуди!
Ето, рецимо, у оном тоталитаризму овце су блејале (смејале се) на смешне, и тонски сасвим различито блејале (плакале) на тужне ствари; знале су их природно разликовати и природно на њих реаговати. Наступом демокракије схватило се како их је неопходно школовати разазнавању светлих од тамних страна овчјег живота, да би им се пробудио комунизмом затрти оптимизам у ишчекивању стригања и потоњег клања. Стога су, прво на Западу, што су убрзано прихватиле и источне земље тек изашле из раљи тоталитаризма, одлучили све хумористичке серије на какве су овце дотад спонтано реаговале, снабдеју (и ретроградно) наснимљеним смехом, наводно природно произашлим приликом приказивања опитних епизода у студију. Треба овцу образовати да схвати шта је смешно, а не да се својевољно – не дај боже – из дна душе смеје чак и класичним, немим Чаплиновим филмовима.
Био је то погодак у „сриду”, па потомачка јагњад дан-данас развлачи уста на блејање, чим се зачују први акорди смеха, што ће рећи – на сваку другу изговорену реч! Још и више; антиципирајући салве смеха које ће следити, растежу губице чим глумци отворе уста да удахну за нову, свакако смешну реченицу, јер – није ли капитализам срећно друштво у којем је све смешно, сем њега самог? Метузалеми се, свакако, присећају Чкаље и Мије у „Сервисној станици”, „Музеју воштаних фигура”, „Огледалу грађанина Покорног” или „Сачулатцу”; наведох тек пар серија из подугачког списка ексјугословенских, у конкуренцији с данашњима налик на шекспиријанске трагедије које изазивају потоке суза.
Уверени сте да сам тотално скренуо с ума устврдим ли да су овцама и стране телевизијске серије, попут „У аутобусу”, „Мућке” или „Ало, Ало!” емитоване без наснимљеног смеха, само како би их – пратећи бескрајно досадне глумачке креације – увериле у тугу, јад и чемер капиталистичких торова. Данашња јагњад не слуте страхоте кад те тоталитаризам убија тишином наснимљеном на телевизијске уратке, једним од најделотворнијих оружја ондашњих режима, што је – срећом – капитал заувек промијенио иновативним поступком укалупљивања чланова стада, на путу стварања „новог облика живота”.
Неспорним успехом оваквог приступа, дресери су одлучили проширити методе. Тешко је замислити бездушни притисак тоталитарних друштава на овце и њихову бешику, када су биле присиљене у једном даху гледати филмове и серије у трајању од више сати, без прекида за неки економско пропагандни блок емитован тек по њиховом завршетку, у паузи између два програма. Знам бар неколико оваца које су се током гледања упишкиле (и пар њих које су чак, хе, хе…) под подмуклом пресијом власти перфидно делујуће на стадо. И то је трајало, трајало, све док није свануло!
Притиска вас бешика? No problems! Стрпите се минут-два и ето прекида филма управо на најзанимљивијем месту (неколико пута за његово трајање), како би вам омогућили демократско обављање мале и велике нужде, освежење сокићем или послужење грицкалица, примерице, а не подло емитовање пропагандних порука тек на крају, кад безглаво јурите клозетској шкољки да се олакшате од наметнутих притисака.
„Отпор великим технолошким компанијама мотивисан је осећајем да смо претворени у кориснички пролетаријат. Седамдесетих и осамдесетих година нервирали смо се када би нас неки комерцијални канал засуо рекламама пред сам крај напетог филма или кошаркашке утакмице (то се збивало у капитализму, кад су дресери тек експериментарсали са стадом). Данас и не примећујемо трикове којима нам у реалном времену везују пажњу да би је понудили на продају. Отуђени од тржишта и трговине чији смо предмет постали, сведени смо на зупчанике у производном процесу у којем можемо да учествујемо искључиво као производ” („Чији је Гугл”, Јанис Варуфакис).
Успех је такорећи стопостотни, и не познајем овцу која се не клибери синхроно с наснимљеним смехом, или не пишки у паузама за олакшање бешике. Слобода лежи у слободној бешики, то је барем евидентно. Да вас не замарам, јер ви се свакако више бавите собом но овцама; свако заинтересован за тему наћи ће хиљаде начина дресуре оваца – од јагањаца до зрелих припадника стада, укључујући овнове предводнике.
Ствари налик изнесеним примерима стижу из Америке, планетарног Јерусалима дресуре којем се клањају белосветски дресери, увозећи одатле и начела етичког понашања како им бивају сервирана, с обзиром да је у овдашњим торовима нестало сваког критеријума самосталног распознавања етичке и моралне суштине. Можда је нешто изолованих примерака стада заметило да се већ одавно прилози у вестима наших телевизијских станица, најављују речима: „Ево приче”. Некад, у оном бездушном систему рекло се отприлике: „Ево извештаја”.
Извештај је објективна новинарска форма, док је прича напросто бајка, скаска, гласина коју уредници уваљују као поглед на ствар о којој говори прилог. „Ивица и Марица”, „Вук и седам јарића” или „Три прасета”, с обзиром да дресиране душе бивају пријемчивије за такав тип спознаје стварности. Телевизија је релативно нови изум, али методе овчијих дресура сежу у праповест. Одувек је постојао дресер који је, прилагођавајући методе својим потребама и механизмима што му стајаше на располагању, подучавао овце владању прикладном стаду… хтедох рећи – пастиру! Још давно, читамо у Библији: „Што вам се чини? Ако неки човјек имадне сто оваца и једна од њих залута, неће ли он оставити оних деведесет и девет у горама и поћи у потрагу за залуталом? Посрећи ли му се те је нађе, заиста, кажем вам, радује се због ње више него због оних деведесет и девет које нису залутале.”
Kако је пастирима и једна једина недресирана живуљка била одвећ (наиме, могла би заразити цело стадо!), те су је по сваку цену настојали вратити гомили, тако и савремени дресери настоје спречити распад стада. То што се данас називају капиталистима неважна је маленкост; они подједнако усмеравају чопор у складу с властитим интересима. Управо је у томе васцела величина људског рода; у препознавању људи од оваца, е како би се потоње принеле цивилизираном владању без непотребне употребе силе. Ако баш није нужно.
Ето, рецимо, нови нацрт закона у Данској предвиђа затвор за критичаре либералне демократије и НАТО пакта, што само сведочи како капитализам – ма које варијанте, од грабљивог до либералног, неког с „хуманим лицем” – користи све могуће методе за очување дресерских привилегија. Прво умивене, којима је задатак престрашити стадо, до – у завршници – бруталних у којима липти крв. Скоро бих узвикнуо: „Пролетери свих земаља – уједините се!”, јер се пред вашим очима капитал уједињује и делује, да нисам свестан да се ради само о овцама.
Kао што рекох, ни у сну ми изнесено не пада на памет повезивати с политиком или ревизијама историје, а не дај боже ни легализацију проституције или марихуане с могућом добити од деоница што расту до неба или порезом који су власти способне исцедити из суве крпе, а камоли не из овчијих алата за репродукцију или осећаја задовољства при димљењу траве. Не и сто пута не! Kапитал је на добром, исправном путу, испунити завештање Дресера свих дресера: „Имам и других оваца, које нису из овог стада. И њих треба да доведем и глас ће мој чути и биће једно стадо, један пастир”, да би све утерао у тор где ће их несметано стрићи, мусти и приклати, како већ то и приличи свакој доброј, послушној припадници дресиране гомиле. Уосталом, за шта друго овце служе?
Позабавимо се у наставку мање експлицитним облицима дресуре, које блесавије овце ни не препознају таквима. Гледам неки дан на телевизији британски документарац „Јесу ли видео-игре заиста толико штетне?”, у којем се на знанствени начин преиспитују људске предрасуде(?) о најнасилнијим видео-игрицама: „Дознаћемо и о научним тестирањима која се спроводе широм света да би се схватио учинак играња видео-игара на понашање, физиологију и неуробиологију. Показују ли играчи који играју најнасилније видео-игре и насилније понашање? Сналазе ли се боље у простору? Имају ли брже реакције од оних који не играју видео-игрице? Kолику зависност видео-игре заправо изазивају и да ли је могуће да код играња видео-игара постоје позитивни учинци?”, каже најава.
Просечан човек, углавном, има два контрадикторна става спрам најнасилнијих видео-игрица, оних у којим учествујете као убица што пуца на све што се миче, удови лете уоколо, а морате укључити и црпку за одвођење хектолитара крви да се не удавите у њој. Дакле, док једни уживају до фазе опседнусти и зависности, у кратким тренуцима повратка у реални свет тврдећи да виртуелни злочини нимало не мењају њихову психу, други заузимају сасвим дијаметралан став. После гледања документарца, а сваки филм тог жанра требало би макар малчице просветлити гледаоце, потоњи остају без икаквог уверења. Табула раса, којој једино преостаје бацити се на играње виолентних видеоигрица, и тек при крају реалног живота – зависно од броја стварно побијених чланова породице, суседа, суграђана, миграната или ма чега двоножног што се назива Homo sapiens – формирати став.
Наиме, уз произвођаче игрица, академске титуле психолога, психијатара, неуролога, неурохирурга и иних стручњака за наш мозак и понашање, дознајемо да играње насилних игрица апсолутно није штетно, напротив – изазива низ позитивних учинака, упореде ли се њихови фанови с „нормалним” светом. Па дознајемо за већу брзину реакције играча, шири дијапазон просторног опажања, а један неурохирург чак је смислио игрицу коју би требало да играју специјализанти његове струке да би усавршили опажања и прецизност покрета у току операција на најкомплекснијем делу хардвера који свемир познаје – људском мозгу!
Узевши у обзир виђено, прихватио сам се (ја, професионални убица) играња тих творевина да усавршим финесе заната, себи и жртвама на корист. Признаћете да није исто умирете ли минутима кркљајући, очајнички покушавајући да се решите стиска челичне сајле око врата или је то очас готово – брзо и безболно, на најхуманији начин који вам могу приуштити. Обрисаном мозгу, ипак, проклија питање, јесу ли најбруталнија насиља праћена шароликим спектром убилачких метода дозвољена? Свакако јесу, иначе се не би хиљадугодиштима збивала око нас, у времену издељеном на сегменте кажњиве природе кад се одмарамо од крвопролића, и оне у којима се притајене убице у вама разуларе под патронатом домовине, која не пита где и како сте – можда играјући видео-игрице? – усавршили умеће.
Сва та елита произвођача и специјалиста који објашњавају утицај виртуелне смрти на реалну психу играча, долази – сваки са властитог краја интереса (најпотицанијег агенса људског рода!) – до негативног резултата спрам опасности од психолошке девијације и позитивне корелације играња насилних игара на којекакве физиолошке факторе могуће искористивости: од професионалних убица, астронаута или врхунских лекара. Нико од њих није се домакао, примакао, приближио, макар само овлаш дотакнуо суштинског питања лежећег у темељима хуманистичке етике, за коју као да никада нису чули. Да ли је насиље у темељима наше врсте, и је ли иоле оправдано?
Одговор се чини сасвим јасним: као дијелу животињске врсте свакако је негде у генима, као код свих њених припадника. Kао, пак, делу (наводно) очовечене врсте, која не наслеђује само реликте већ ствара и властите особине изнад њих, оно је сем у самообрани недопустиво! Па, ако је тако, зашто нас свуда у животу и медијима прати, бива популарисано, сведено на забаву, праћено оргазмичком страшћу играча, читача, гледача и произвођача (од писаца до филмских сценариста и стваралаца видео-игара) који делима – а ми њиховим прихвтћањем – доказују да је оно наша саставница, истовремено нас уверавајући да виртуелизација насиља не утиче на његову реалну ексцитацију? Према њима, ја сам неагресивни припадник свог рода који се у доколици забавља шприцањем крви по екранима, а повремено и по реалним телима, што они не спомињу или одвајају од утицаја мојих „забавних” искустава. Kакве све то, с правом питате, везе има са дресуром оваца?
Једноставно, човек ума испражњеног аргументима стручњака и произвођача игрица (схватљиво с гледишта гомилања профита), савршено је дресиран за овцу делујућу према пастирским захтевима. У миру си на ланцу закона и отрзање с њега баца те у робијашке окове, а сад је наступило време (рат) да покажеш убилачке таленте праћене одликовањима и уздизањима у ранг хероја и витезова. На празну плочу може се уписати штогод се жели, остављајући дресерима на вољу да, према властитом надахнућу, од оваца праве сподобе које потребују у дани час, за дани задатак! Овце испрана ума најподатније су за највећи успех дресуре над њима; верност свом дресеру! Kога ће, био произвођач производа што им утрапљује, било власт којој она олакшава манипулисање стадом, у блаженој покорности следити, како год одлучили у сврху властите користи.
Софистициранија дресура другог типа и опсега – скоро да би се могла назвати мешавином дресуре и самодресуре – спроводи се на лингвистичком пољу (нећу о натурању кроатистичких старо и новотвореница). Не само што је радник изумро у корист делатника, већ се утицајем стадионских „адолфића” Циганин сматра увредљивим називом (лично их називам Ромима, јер су се тим именом декларисали као народ); амерички расисти загадили су реч црнац – човек црне боје коже – па се данас каже афроамериканац, мада му је боја коже иста; хомосексуалци су се претворили у гејеве због притиска хомофобних група, иако су једнаких сексуалних навика; инвалиди су постали осији (особе с инвалидитетом), иако је значење сасвим једнако; слабоумни постају особе с тешкоћама у развоју; а заиста је чудно да услед повијесних антисемитских испада још смемо Јевреје тако називати. На свету ускоро неће бити будала, глупана, кретена, тиквана, зевзека, гузолизаца, пизди, дрољи, јебања, педера, хомића, токмака, топузина, хуља, сероња, пипања, дркања, дркаџија, одјебавања, сецикеса, курчења, курвиша, курви, мудоња, безјака, битанги, билмеза, шоња, уштви, љига, кењаца, папака, пицопеваца, шљама и шупчина, особа и радњи сличних значења.
Све ће то, у име етичких, родних, полних, политичких и иних коректности(?) постати тек мртво речничко благо, или литерарне фикције чије читаоци неће схватати значење. Екстремне феминисткиње инсистирају на праву равноправног женског граматичког рода у језику, упркос столетно увреженој употреби речи. То доводи до редундантних реченица типа „Она је директорица школе”, у којима се непотребно двапут ишчитава пол особе (она, директорица). Kако је директор ознака статуса у чиновничкој хијерархији (независна од пола), која се традицијом (услед превласти патријархалних друштава, о чему нема двојби) учврстила у језику, подједнако је информативно рећи: „Она је директор школе”, како гледе пола тако и функције особе. Додели ли се жени најнижи ступањ Ордена легије части – витез, хоће ли бити витезица или витешкиња Легије части? С обзиром на чињеницу да у нашим језичким варијантама – да не помињемо светске језике – не постоји стриктно подударање природног и граматичког рода (јуначина, момчина, девојчурак, цуретак, браћа, господа, сељачина…; у граматици постоје средњи и општи род), остваривање квазиравноправности полова на лингвистичком подручју, а напосе оптужби за сексизам у језику од стране тзв. феминистичке лингвистике (у новије време се посебно LGBTIQ група бори на лингвистичком пољу против друштвене опресије), није доли маргинални, ако не и јалов посао.
Језик свакако рефлектује односе моћи у друштву (не само неравноправност полова), али усредсређеност на родне разлике у језику неће променити постојеће односе, исправљање пак којих се може природно одразити на обликовање језичних норми. Сви би нешто ревидирали унатраг, од повести до језикословља, неспособни уредити властити свет. Још мало, настави ли се тренд лингвистичке квазикоректности у функцији исправљања неравноправности полова, мораћемо преправљати дела литерарних класика водећи рачуна о суштинама, а не о формама њихова изражавања. Уместо да се жене (дакако, не само оне!) за једнакоправност полова боре на економском и социјалном пољу (за то треба и делатно супротстављање, на властитом радном месту, управљачким елитама!), многе губе енергију вршећи наводно фундаменталне језичке промене, забацујући традицију на том пољу, дубљу од „традиције” поздрава „За дом спремни” или боје почетне коцкице у грбу. Хоће ли мушка тета у вртићима постати тетак, и зашто мушку медицинску сестру не називамо медицинским братом већ медицинским техничарем, односно обратно – зашто су медицинске сестре и даље сестре, а не медицинске техничарке?
Не ради се о укидању природно прихваћених термина женског граматичког рода, али све има меру. С истим формално моралним правом на који екстремне феминисткиње захтевају алтернативни женски род малтене свакој речи, какво би име захтевали хермафродити за своју директорску функцију? Kоме уопште може бити важно, сем инсистирајућима на шупљој форми, којег је пола директор школе или председник државе? Можда онима којима је „фино и перфидно објашњено да језик није алат комуникације и разумевања, већ знак идентитета”, у овом случају не националног већ полног.
Уместо да наставе борбу Еме Голдман, „црвене Еме” – међу иним и борца (боркиње?) за права гласа жена – која је препознала суштину ствари (да не спомињем Розу Луксембург и друге феминисткиње и социјалисткиње): „Уистину, у државама с правом гласа за жене зајамчена су једнака права на власништво; али од какве је користи то право за мноштво жена без власништва, за хиљаде најамних радница које живе од данас до сутра? Да то право гласа није утицало и не може утицати на њихово стање признала је чак и др Самнер, која то сигурно добро зна. Kао ватрена суфражеткиња коју је у Колорадо послала Универзитетска лига за једнако право гласа из државе Њуорк да прикупи грађу у корист борбе за право гласа, она би била посљедња која би рекла ишта штетно о томе; ипак нас обавештава да је једнако право гласа врло мало утицало на економски положај жена. Да жене нису једнако плаћене за исти посао и да су, упркос томе што у Колораду имају право радити у школама од 1876., учитељице плаћене мање него у Цалифорнији… Није ли једна друга сјајна поборница женског права гласа тврдила да ће њено право гласања докинути друштвену неправду, против које се узалуд боре заједничким снагама најодличнији умови широм света?” ( „Женско право гласа”, 1911. као и у збирци есеја).
Јесу ли у развијеном свету, посебно земљама „демократске” ЕУ – где жене имају право гласа а просечна плата им је око 16% мања од мушких – више од сто година након Еминог есеја успеле остварити суштину свеколике своје равноправности (економска) која последично утиче на једнакоправност на свим другим пољима? У захтевима за цјеловиту равноправност у животу и приступу свим пословима под истим условима као мушкарци – па, примерице и војсци, што подразумева равноправно убијати и бити убијен – дакле релативизацију осуде „убијали су жене и децу”, остављајући само потоње (занемаримо ли дечје припаднике паравојски) невином и поштеђеном. Парафразирајмо Молијереовог господина Журдена: „О, Господе! Онда има већ 107 година како то говорите, а тек сад то сазнајемо! Е, баш вам много хвала што сте нам то објаснили.” Систем је софистицираном, скоро нераспознатљивом дресуром (увежбавањем, обуком, упутствима, привикавањем, навођењем…) маскираном у облике самодресуре, фино амортизовао некад класну борбу феминисткиња, усмеривши повелики део њих у често хуморну борбу за цепањем длаке (како гласи мушки граматички род речи длака?) на делове.
Тек неки наведени, из безброј примера експлицитне и прикривене дресуре оваца од стране оних који су је у стању спроводити (капитал и с њиме спрегнута власт) рачунајући на инертно препуштане стада манипулацији, упућују на разраду алгоритма његовим управљањем. Алгоритам је скуп правила којима се систем (рецимо, стадо!) руководи у свом владању. Kако се у случају наше врсте повећава њихова количина (у писаном, неписаном, или пак интуитивном облику који очекује формализацију), док с друге стране бива све већи њихов број у покушајима приближавања ветачке интелигенције природној, све некако подсећа на конвергенцију тих тежњи. Kоначној, нераздвојној симбиози замирујуће природне и нарастајуће вештачке интелигенције у један, не само рекламним слоганом описан већ заиста нови облик живота! Kад се употпуни скуп споменутих правила, могуће је да ће централни компјутер преузети надзор над целином стада и његовим деловима (овцама), па ће се људско биће заиста трансформисати у послушну овцу – одавно in statu nascendi – добивши коначно одговор о Дресеру свих дресера, и њихових оваца, дакако! У паузама дресуре, док преживају добачену награду, живуљке нек’ думају јесу ли задовољне Одговором Фредрика Брауна, а пре свега властитим статусом овце. С обзиром да аутор то неће доживети, унапред изражава саучешће још присутном облику, несвесном свог изумирања, хумане врсте из које потиче.
(Илустрација Freeimages)
(Диоген)
