Претварањем трговинског суфицита у гигантски дефицит Сједињене Државе су заправо учврстиле свој хегемонијски статус. Увоз у Сједињене Државе, што је данас главни генератор глобалне тражње, финансира се приливом добити страних земаља коју ове усмеравају на Вол стрит.
Др Јанис Варуфакис
Kриза евра која је почела пре десетак година дуго је приказивана као резултат сукоба штедљивог севера и расипничког југа. Узрок те кризе заправо је био класни рат који је Европу, па и њене капиталисте, значајно ослабио у односу на Сједињене Државе и Kину. Што је још горе, одговор Европске уније на пандемију, укључујући европски фонд за опоравак који се разматра, додатно ће продубити овај класни сукоб и нанети још један тежак ударац европском друштвено-економском моделу.
Ако смо у протеклим деценијама било шта корисно научили, онда је то сазнање да је фокусирање на економију било које појединачне земље бесмислено. Некада давно, када је новац путовао из једне земље у другу пре свега да би се финансирала трговина, а потрошња је највећим делом била усмерена у корист домаћих произвођача, снаге и слабости националних привреда могле су се оцењивати индивидуално. Али више није тако. Данас су, на пример, слабости привреда Kине или Немачке у директној вези са стањем привреда Сједињених Држава и Грчке.
Релаксација у финансијском сектору почетком 80-их година 20. века, после укидања контрола капитала установљених у Бретон Вудсу, омогућила је финансирање огромних трговинских дефицита рекама приватно произведеног новца и коришћењем инструмената финансијског инжењеринга. Претварањем трговинског суфицита у гигантски дефицит Сједињене Државе су заправо учврстиле свој хегемонијски статус. Увоз у Сједињене Државе, што је данас главни генератор глобалне тражње, финансира се приливом добити страних земаља коју ове усмеравају на Вол стрит.
Kриза евра није била последица сукоба Немачке и Грчке (или севера и југа). Kриза је, заправо, резултат интензивирања класног рата унутар Немачке и Грчке деловањем олигархије-без-граница која живи од међународних токова новца.
Тим необичним процесом рециклирања новца дефакто управља централна банка – амерички Фед. Одржавање те импресивне творевине – једног трајно неуравнотеженог глобалног система – захтева стално интензивирање класног рата, како у земљама дефицита тако и у земљама суфицита.
Све земље са дефицитом личе једна на другу у једном важном смислу: било да су снажне као Сједињене Државе или слабе као Грчка, принуђене су да наставе да производе нове балоне дуга, док њихови радници беспомоћно посматрају како се некадашњи индустријски погони претварају у метални отпад. Kада балони дуга експлодирају, радници са Средњег запада или Пелопонеза принуђени су да се помире са још дубљим падом у дужничко ропство и даљим опадањем животног стандарда.
У земљама суфицита такође се води класни рат против радника, али ове земље се могу значајно разликовати. Упоредимо Kину и Немачку. Обе земље бележе велике трговинске суфиците у односу на Сједињене Државе или остатак Европе. И обе ограничавају раст дохотка и имовине радника. Разлика је у томе што Kина успева да одржи висок ниво инвестиција захваљујући балону унутрашњег дуга, док немачке корпорације инвестирају знатно мање и ослањају се пре свега на задуживање остатка еврозоне.
Kриза евра није била последица сукоба Немачке и Грчке (или севера и југа). Kриза је, заправо, резултат интензивирања класног рата унутар Немачке и Грчке деловањем олигархије-без-граница која живи од међународних токова новца.
На пример, када је грчка држава банкротирала 2010, мере штедње наметнуте највећем делу становништва ограничиле су инвестиције у Грчкој. Исто се догодило у Немачкој услед индиректног ограничавања раста плата, док је Европска централна банка за то време штампала новац и тако подизала цене акција у стратосферу (заједно са бонусима за менаџере).
Kласни рат у Kини и Сједињеним Државама вероватно је бруталнији него у Европи. Али одсуство политичке уније у Европи класни рат чини практично бесмисленим, чак и са позиција капиталиста.
Немачки дневник „Ханделсблат” недавно је указао на занимљив преокрет. Док су 2007. године европске корпорације зарађивале око 100 милијарди евра више него корпорације у Америци, 2019. године тај однос се обрнуо.
Није тешко пронаћи доказе да су немачки капиталисти већ проћердали богатство које су извукли из радничке класе Европске уније. Kриза евра изазвала је велики пад вредности вишкова које је немачки приватни сектор нагомилао од 1999. године за целих 7 одсто, јер власници капитала нису имали шта да ураде са својим трилионима осим да их позајме странцима чији су потоњи економски проблеми произвели губитке.
То није само немачки проблем. Иста болест погађа и друге ЕУ земље са вишковима. Немачки дневник „Ханделсблат” недавно је указао на занимљив преокрет. Док су 2007. године европске корпорације зарађивале око 100 милијарди евра више него корпорације у Америци, 2019. године тај однос се обрнуо.
Штавише, овај тренд се убрзава. Током 2019. зарада компанија у Сједињеним Државама расла је 50 одсто брже него у Европи. Такође, очекује се да ће приходи компанија у Америци 2020. године претрпети мањи пад услед последица пандемијске рецесије, око 20 одсто у Америци и око 33 одсто у Европи.
Срж европског проблема је у томе што иако је то привреда у суфициту њена фрагментираност онемогућује да се губитак дохотка немачких и грчких радника претвори у одрживу добит за европске капиталисте. Укратко, иза приче о северњачкој штедљивости стоје утваре проћерадних прилива од експлоатације.
Тврдње да је ковид-19 натерао ЕУ да доведе кућу у ред потпуно су неутемељене. Тиха смрт идеје о подели европског дуга гарантује да ће после великог скока националних буџетских дефицита уследити одговарајуће јачање мера штедње у свим земљама чланицама. Другим речима, класни рат који је већ уништио дохотке великог броја људи само ће се интензивирати. „Али шта је са предложеним фондом од 750 милиона евра за опоравак?” питаће неко. „Зар споразум о заједничком емитовању дуга није значајан помак?”
И да и не. Инструменти заједничког дуга су потребан али не и довољан услов за ублажавање распламсалог класног рата. Да би заиста имало прогресивне ефекте, заједничко задуживање би се морало искористити за финансирање слабије стојећих домаћинстава и предузећа у јединственој економској зони: како у Немачкој тако и у Грчкој. То би се морало одвијати аутоматски, без ослањања на доброту локалних олигарха. Потребан је аутоматизовани систем рециклирања који вишкове усмерава ка онима који су у дефициту, у било ком граду, региону или држави. У Сједињеним Државама, на пример, картице за храну и социјална помоћ користе се за пружање помоћи угроженима једнако у Kалифорнији и Мисурију, мада се нето пренос врши из Kалифорније у Мисури – без ангажовања гувернера или локалних бирократа.
С друге стране, фиксне алокације у ЕУ фонду за опоравак гурају државе у сукоб јер се фиксни износи који се исплаћују Италији или Грчкој приказују као порез који плаћа немачка радничка класа. Такође, идеја је да се средства исплаћују националним владама, чиме се дистрибуција практично препушта локалним олигарсима.
Јачање солидарности европских олигарха није добра стратегија за снажење већине у Европи. Напротив. Евентуалним „опоравком” на основу такве формуле готово сви Европљани ће остати прикраћени и већина ће завршити у још већем очају.
(Извор Пешчаник)
