Moguće će se prestankom produkcije novog znanja svemir stabilizovati na nekoj konačnoj veličini a čovečanstvo će komformistički uživati u pasivnosti dostignutoga. Ako pak izumre ljudski duh (zajedno sa duhom drugih kosmičkih civilizacija koje nismo uzimali u razmatranje), može početi sažimanje do singulariteta, što će reći – ničega. Kao da nas nikada ni nije bi
Ladislav Bab
Po obrazovanju sam fizičar. Metafizika me u principu suviše ne zanima. Međutim, i neka metafizička pitanja mogu biti zanimljiva, a bome – isto tako i odgovori. Koji možda neće doprineti fizikalnom razjašnjenju neke pojave, ali daju gradivo za razmišljanja o čoveku i njegovoj povezanosti sa kosmosom. Na članak me potaknulo relativno novo otkriće o ubrzanom širenju svemira. Doduše, neki tvrde kako je to krivo rečeno – ne širi se svemir nego se galaksije ubrzano razmiču jedna od druge. Do nedavno je prevladavalo mišljenje – izraženo sijasetom naučnih radova – da se svemir u svom širenju (i dalje ću koristiti taj termin) mora, zbog delovanja gravitacije usporavati. Tumačenja novotkrivenog fakta idu za tim da je za ubrzanje kriva tzv. tamna energija koja bi trebalo sačinjavati oko ¾ svemira – svojim antigravitacijskim delovanjem koje nadvladava delovanje gravitacije.
U sve to umešan je i Ajnštajn i njegova „najveća pogreška” u životu, a može biti i „najveći trijumf” – kosmološka konstanta. No, dok se fizičari i kosmolozi spore, mere i međusobno prepucavaju u pokušajima iznalaženja objašnjenja za novootkrivenu, zaista iznenađujuću činjenicu, ponudiću sasvim drukčije – metafizičko objašnjenje. Ljudski rod od davnina proučava vasionu i ima kojekakve teorije o njenoj građi i postanku, pa i o navodnoj svrsi. Međutim, tek od otkrića spektralne analize i Hablovog sjajnog otkrića uzajamnog razilaženja galaksija postoje pravi uslovii za razvoj naučne, osmatračke kosmologije. Gde se svaki teorijski konstrukt može proveravati direktnim, ponekad i veoma dugotrajnim skupljanjem posmatračkih podataka.
Ove godine trojica astrofizičara (Sol Perlmuter iz Nacionalne laboratorije Lorens Berkli i sa Univerziteta Berkli, Brajan P. Šmit sa Australijskog nacionalnog univerziteta i Adam G. Ris sa Džon Hopkins univerziteta i iz Instituta za svemirsku teleskopsku nauku) nagrađena su Nobelovom nagradom za istraživanje eksplozija supernova potkraj osamdesetih godina prošlog stoleća, koja su doprinela otkriću da se svemir širi sve brže. No, to nas sada – u kontekstu našeg objašnjenja – ne treba zanimati.
Od Ptolomejevog geocentičnog sistema do pojave Nikole Kopernika prošlo je oko 1.400 godina. Od Kopernika do Edvina Habla 400 godina, a od njega do najnovijeg otkrića – svega nešto više od stotinu godina. Već iz ovih podataka je vidljivo kako se ubrzano menja slika sveta, a tome doprinosi – jasno – eksponencijalni rast ljudskog znanja o sebi i svetu oko sebe. Kako navodi dr Milan Ivanović sa Elektrotehničkog fakulteta u Osijeku, u članku podužeg naslova (Projektni model stručne prakse na Elektrotehničkom fakultetu Osijek u službi transfera tehničkog iskustva i razvojnog znanja): „Sve znanje čovečanstva od postanka prvi put se udvostručilo početkom nove ere. Sledeće udvostručenje dogodilo se oko 1500. godine. Za sledeće je trebalo 250 godina (oko 1750.), naredno oko 1900. (potrebno 150 godina), a sada je brzina dosegnula razdoblje od 1-2 godine. Znanje koje je stečeno tokom prvih sedam dekada 20. stoleća je premašilo sve znanje koje se sakupilo tokom celokupnog razvoja civilizacije unazad 20.000 godina. Prema proceni istraživača Univerziteta Stanford ljudsko znanje se prvi put udvostručilo 1900. godine; sledeće se dogodilo 50 godina kasnije (1950.), sledeće posle deset godina (1960.) i naredno kroz samo 7 godina. To pokazuje eksponencijalan rast.
U nauci i inženjerstvu znanje se udvostruči približno svakih pet godina, a u nekim poljima i mnogo brže; oko 2020. znanje će se udvostručavati svakih 170 dana. Rej Kerzvejl, savremeni američki teoretičar veštačke inteligencije, ističe mogućnost duplog eksponencijalnog rasta ljudskog znanja pomoću inteligentnih mašina”.
Kakve sad veze ima eksponencijalno širenje (rast) ljudskog znanja sa širenjem svemira, pitate se? Polako, rekoh vam da smo na području metafizike! Ključna reč koja povezuje ove dve pojave je širenje ali, naravno da ima nešto još ključnije od obične reči. Da to razjasnimo, kročimo malo na tlo filozofije. Odvajkada je čovek pristupao svetu oko sebe na dva (naizgled) nepomirljiva i suprotstavljena načina – materijalistički, odnosno idealistički. Pojednostavljeno rečeno (nećemo komplikovati, jelte), onaj prvi daje prednost materiji nad duhom – koji bi trebalo biti samo posledica evolutivnog razvoje prve, dok idealisti drže duh primarnom, a materiju sekundarnom tvorevinom. „Neka bude svetlo” je (navodna) Božja reč – i sve je po njoj nastalo, uključivo i nas same. To bi trebalo biti dovoljno da istakne razliku između ova dva polarizovana pogleda na stvarnost. Sasvim usput, čini se da se ceo ljudski život odigrava na pozornici polarizovanih osobina (muško-žensko, ljubav-mržnja, svetlo-tama, privlačenje-odbijanje, talas-čestica, duh-materija…).
Jasno, postoje i gledišta koja nastoje pomiriti i sintetizovati suprotnosti između duha i materije, što je – čini se – najizgledniji način da nekako ipak shvatimo svet. Svakako da između duha i materije postoji interakcija. Već samo po sebi mora biti tako, s obzirom da je sedište duha unutar materijalne tvorevine – tela. Konačno, i mnoge psihosomatske bolesti upućuju na njihovu uzajamnu zavisnost i obostrani uticaj jednoga na ono drugo. Sada smo došli do bitnog – interakcije duha i materije!
Pretpostavimo (dobro, dobro – zamislite da je 1. april i da je sve to samo prvoaprilska šala!) kako ljudski duh i duhovni procesi imaju direktniji uticaj na kosmos negoli smo to do sada mogli zamisliti. Pretpostavimo da nagomilano znanje morate spremiti u neku kutiju, još bolje – elastični balon (eh, znam – sad će početi pljuštati oputžbe za vulgarni materijalizam i preporuke za psihijatra!). Kako? Pojma nemam, kao što ni vi (ni nauka) pojma nemate šta je tamna energija i kako ona utiče na širenje vasione. Zato, idemo dalje – dok nas nauka ne demantuje ili psihijatri ne izleče. Shvatimo li svemir kao neku vrstu elastičnog balona u koji treba nagomilavati produkte ljudskog duha – ljudsko znanje (spoznaju) – onda se gomilanjem tog sadržaja, balon iliti svemir, neizbežno mora širiti. Što je brži tempo gomilanja znanja to se on – zbog manjka prostora, jelte – takođe brže mora prilagođavati da bi bio u mogućnosti primiti celokupno znanje. I – eto nam širenja, k tome još ubrzanog – svemira!
A zašto to (ubrzanje širenja) do sada nismo primetili? Pa upravo zbog eksponencijalnosti celog procesa. Ispočetka je to išlo laganim tempom koji se sve više ubrzavao, otprilike kao vrednost brojeva u nizu 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64, 128, 256, 512,1,024… Eto, u samo 11 koraka stigli smo od jednog evra do 1.024 Eu – ko to ne bi shvatio (i prihvatio)? I kada se ljudsko znanje – krajem prošlog stoleća – toliko eksponencijalno povećalo, da je dalji tempo njegovog povećanja uzrokovao opazive promene u strukturi svemira – trojica spomenutih nobelovaca to su i otkrili. Zamislite samo implikacije ovog stava – postoji praktično neograničeni kontejner ljudskog znanja koji se povećava u skladu sa sadržajem koji mora primiti. Koliko to dugo može ići (trajati)? Sve dok se čovečanstvo bude sposobno razvijati u pozitivnom duhovnom smeru, stvarajući sve nove i nove sadržaje kojima će puniti ovaj rezervoar.
Moj psihijatar (onaj kome ste me uputili) s neskrivenom dozom podsmeha (misli da sam tol’ko lud da nisam primetio), mi kaže – „Sve dok balon ne pukne!”. Bilo kako bilo, videćemo; ko čeka, dočeka! Biće to onda najveći Big Bang nakon onog pradavnog koji nas je stvorio. A u protivnom? Ne znam, odakle bih ja to znao. Moguće će se prestankom produkcije novog znanja svemir stabilizovati na nekoj konačnoj veličini a čovečanstvo će komformistički uživati u pasivnosti dostignutoga. Ako pak izumre ljudski duh (zajedno sa duhom drugih kosmičkih civilizacija koje nismo uzimali u razmatranje), može početi sažimanje do singulariteta, što će reći – ničega. Kao da nas nikada ni nije bilo! Čiča miča – gotova je priča!
(Pulse)
