Свима се у више наврата догодио осмех који не допире до ушију и делује више усиљено и кисело. Наш мозак често осети да нешто није у реду много пре него што свесно схватимо зашто. Шта је то осмех чини искреним или лажним? Одговор лежи у неочекиваној комбинацији анатомије лица, неурологије и емоционалне аутентичности.
Нису сви осмеси исти, и анатомски гледано постоје најмање две врсте назване по француском неурологу Гијому Дишену: дишенов осмех, што одражава искрену срећу, и недишенов осмех, који је углавном друштвене или стратешке природе. Прва група је повезана са угловима усана – где се, мишић повлачи углове у страну, а други их подиже. Научници кажу да не можете лако вољно да активирате мишић Оrbicularis oculi тако да изгледа уверљиво, осим ако заиста не осећате емоцију иза израза. Чак и професионални глумци морају да се ослоне на стварна сећања или методску глуму да бизгледао уверљиво.
Људи су изузетно вешти у препознавању емоционалне аутентичности. Чак и бебе од десет месеци могу да разликују прави осмех од лажног, показују истраживања. Са еволуционог становишта, ова способност можда је помогла да проценимо ко је поуздан, и да препознамо праве савезнике и избегнемо обману. Другим речима, део мозга задужен за препознавање лица, тесно сарађује са супериорним темпоралним сулкусом у тумачењу израза лица и помаже да проценимо намеру, подједнако као и емоцију.
И у савременом животу наша осетљивост на нијансе израза лица остаје значајна. Политичари, радници у службама за кориснике и јавне личности често се ослањају на друштвени осмех да би се снашли у сложеним међуљудским ситуацијама. Али посматрачи, свесно или несвесно, често уоче те суптилне разлике.
Лажни осмеси нису нужно злобни. Напротив, они имају важну друштвену функцију: ублажавају непријатне ситуације, сигнализирају љубазност, смањују напетост и показују поштовање. Они су суштински део онога што социолози називају емоционални рад – управљање сопственим изразима у складу са друштвеним или професионалним очекивањима, пише Science Alert.
Ипак, ова врста осмеха, када траје дуже, може бити емоционално исцрпљујућа. Истраживања о емоционалном раду показују да захтев да се осмехујемо без искреног осећања, нарочито у услужним делатностима, доводи до повећаног стреса, емоционалног сагоревања, па чак и оптерећења кардиоваскуларног система. Како се све више крећемо у доба вештачке интелигенције, синтетичка лица, од чет-ботова до виртуелних асистената, програмирају се да опонашају људске изразе. Ипак, изазов остаје: како лажирати аутентичност? Инжењери могу да програмирају осмех, али без микроконтракција око очију, многи од тих израза и даље делују неискрено. Наша сопствена анатомија остаје златни стандард. Зато следећи пут када покушавамо да протумачимо нечији израз лица, не би требало да гледамо у уста, него и у очи.
(Илустрација Wikimedia Commons)
(РТ)
