Svima se u više navrata dogodio osmeh koji ne dopire do ušiju i deluje više usiljeno i kiselo. Naš mozak često oseti da nešto nije u redu mnogo pre nego što svesno shvatimo zašto. Šta je to osmeh čini iskrenim ili lažnim? Odgovor leži u neočekivanoj kombinaciji anatomije lica, neurologije i emocionalne autentičnosti.
Nisu svi osmesi isti, i anatomski gledano postoje najmanje dve vrste nazvane po francuskom neurologu Gijomu Dišenu: dišenov osmeh, što odražava iskrenu sreću, i nedišenov osmeh, koji je uglavnom društvene ili strateške prirode. Prva grupa je povezana sa uglovima usana – gde se, mišić povlači uglove u stranu, a drugi ih podiže. Naučnici kažu da ne možete lako voljno da aktivirate mišić Orbicularis oculi tako da izgleda uverljivo, osim ako zaista ne osećate emociju iza izraza. Čak i profesionalni glumci moraju da se oslone na stvarna sećanja ili metodsku glumu da bizgledao uverljivo.
Ljudi su izuzetno vešti u prepoznavanju emocionalne autentičnosti. Čak i bebe od deset meseci mogu da razlikuju pravi osmeh od lažnog, pokazuju istraživanja. Sa evolucionog stanovišta, ova sposobnost možda je pomogla da procenimo ko je pouzdan, i da prepoznamo prave saveznike i izbegnemo obmanu. Drugim rečima, deo mozga zadužen za prepoznavanje lica, tesno sarađuje sa superiornim temporalnim sulkusom u tumačenju izraza lica i pomaže da procenimo nameru, podjednako kao i emociju.
I u savremenom životu naša osetljivost na nijanse izraza lica ostaje značajna. Političari, radnici u službama za korisnike i javne ličnosti često se oslanjaju na društveni osmeh da bi se snašli u složenim međuljudskim situacijama. Ali posmatrači, svesno ili nesvesno, često uoče te suptilne razlike.
Lažni osmesi nisu nužno zlobni. Naprotiv, oni imaju važnu društvenu funkciju: ublažavaju neprijatne situacije, signaliziraju ljubaznost, smanjuju napetost i pokazuju poštovanje. Oni su suštinski deo onoga što sociolozi nazivaju emocionalni rad – upravljanje sopstvenim izrazima u skladu sa društvenim ili profesionalnim očekivanjima, piše Science Alert.
Ipak, ova vrsta osmeha, kada traje duže, može biti emocionalno iscrpljujuća. Istraživanja o emocionalnom radu pokazuju da zahtev da se osmehujemo bez iskrenog osećanja, naročito u uslužnim delatnostima, dovodi do povećanog stresa, emocionalnog sagorevanja, pa čak i opterećenja kardiovaskularnog sistema. Kako se sve više krećemo u doba veštačke inteligencije, sintetička lica, od čet-botova do virtuelnih asistenata, programiraju se da oponašaju ljudske izraze. Ipak, izazov ostaje: kako lažirati autentičnost? Inženjeri mogu da programiraju osmeh, ali bez mikrokontrakcija oko očiju, mnogi od tih izraza i dalje deluju neiskreno. Naša sopstvena anatomija ostaje zlatni standard. Zato sledeći put kada pokušavamo da protumačimo nečiji izraz lica, ne bi trebalo da gledamo u usta, nego i u oči.
(Ilustracija Wikimedia Commons)
(RT)
