Ново истраживање на Универзитету Станфорд показује да се људски мозак не развија из једног заједничког извора, како се деценијама претпостављало. Научници тврде да га заправо чине два еволуционо и развојно одвојена нервна система који су временом спојени у једну целину. У питању су предњи и задњи део мозга. Предњи је одговоран за сложеније задатке попут језика, свести и апстрактног размишљања, а задњи (мождано стабло) управља дисањем, спавањем, откуцајима срца, глађу и мишићима лица, језика и грла. Студија је објављена у часопису Nature Neuroscience.
Истраживачи сматрају да би откриће могло олакшати проучавање болести које погађају мождано стабло, међу којима су спинална мишићна атрофија (SМА) и амиотрофична латерална склероза (АLS). Досадашње тумачење полазило је од претпоставке да се цео мозак развија из једне врсте ћелија претеча. Истраживачи са Станфорда су, међутим, открили да се предњи и задњи део мозга већ у најранијим фазама развоја заметка крећу потпуно одвојеним путевима. Проучавајући мишје ембрионе, идентификовали су две различите групе ћелија. Једна ствара предњи и средњи део мозга, а друга задњи. Те групе се, према резултатима истраживања, од самог почетка не преклапају.
„Показали смо први пут да предњи део настаје из потпуно другачије ћелије претече него задњи”, рекао је Kајл Лох, професор развојне биологије на Станфорду. Ново разумевање омогућило је истраживачима да први пут у лабораторији из људских плурипотентних матичних ћелија одгаје функционалне моторичке нерве задњег мозга. Ћелије су испољиле електричну активност и стварале протеине карактеристичне за делове мозга који контролишу мишиће лица и гутање. То је важно јер научници досад нису успевали поуздано да створе такве неуроне у лабораторији. Према ауторима студије, ранији покушаји су вероватно пропадали зато што се покушавало ћелије предњег мозга претворе у ћелије задњег, што према новим резултатима није могуће.
Истраживачи су трагове истог обрасца пронашли код кокошака, риба зебрица и неких врло старих еволуционих сродника човека. То их је навело на закључак да су се два живчана система развијала одвојено стотинама милиона година пре него што су еволуционо спојена. Могућност узгоја неурона можданог стабла могла би отворити нове начине проучавања SМА, АLS и других болести. Kод тих обољења одређени неурони поступно престају да функционишу, а то може довести до проблема с гутањем и, у каснијим фазама, дисањем. Такве болести тешко је проучавати јер се ткиво можданог стабла не може узимати од живих пацијената. Лабораторијски гајени неурони могли би омогућити детаљније истраживање узрока болести и потенцијалних терапија. Исти део мозга садржи и неуроне који регулишу глад, на које делују лекови попут „семаглутида”.
(Илустрација Shutterstock)
(Индекс)
