Резултати показују да се слани раствори могу појавити током кратког периода у касну зиму и рано пролеће.
Недавна истраживања сугеришу да Марс, планета за коју се дуго сматрало да је превише хладна и сува за течну воду, може повремено имати слане растворе. Ова открића, заснована на анализи метеоролошких података и компјутерском моделирању, отварају нова питања о потенцијалној настањивости у прошлости и усмеравају будуће мисије у потрази за знацима живота. Иако ове краткотрајне појаве воде вероватно нису довољне за одржавање људског живота, могле су подржати отпорне облике живота у марсовској прошлости.
Студија Винсента Ћевриера са Универзитета у Арканзасу, објављена у часопису Nature Communications Earth and Enviroment, користи метеоролошке податке са локације слетања „викинга 2” комбиноване са компјутерским моделирањем. Циљ је био утврдити да ли се слани раствори могу формирати на на суседној планети. Резултати показују да се слани раствори могу појавити током кратког периода у касну зиму и рано пролеће, услед топљења. Ово оспорава претпоставку да је Марс потпуно лишен течне воде на површини и сугерише да се слични процеси могу јавити у другим регионима са мразом, посебно на средњим и високим географским ширинама.
Подаци са „викинга 2”, што је слетео 1976. године, коришћени су јер је то била једина мисија која је јасно посматрала, идентификовала и карактерисала мраз на Марсу. Топљење мраза представља најбољу шансу за проналажење течних сланих раствора. Међутим, мраз на Марсу тежи брзој сублимацији, што значи да прелази из чврстог у гасовито стање без задржавања у течном стању, због јединствених атмосферских услова.
Анализом података „викинга 2” и Марсове базе климатских мерења, Чевриер је утврдио да постоји кратак временски прозор у касну зиму и рано пролеће када су услови погодни за формирање сланих раствора. Kонкретно, од једног марсовског месеца (приближно два земаљска месеца) где су услови били идеални у две тачке током дана: отприлике рано ујутру и касно поподне.
На Марсу постоји обиље соли, а дотични научник је дуго спекулисао да би перхлорати били најперспективније соли за формирање сланих раствора, јер имају изузетно ниске еутектичке температуре (тачка топљења мешавине соли и воде). Kалцијум перхлоратни раствор се стврдњава на минус 75 степени Целзијуса, док је просечна површинска температура Марса минус 50 степени Целзијуса на екватору, што сугерише да би могла постојати зона где би калцијум перхлоратни раствор могао остати течан.
Моделирање засновано на познатим подацима потврдило је да два пута дневно током месец дана у касну зиму и рано пролеће постоји савршен прозор у којем се могу формирати калцијум перхлоратни раствори, јер се температура креће око идеалне тачке од минус 75 Целзијуса. У другим деловима дана је или превише топло или превише хладно. Иако мови налази нису коначан доказ постојања сланих раствора, они снажно указују на њихово постојање у малим количинама на понављајућој основи. Чак и ако би постојали директни докази о калцијум перхлоратном раствору детектованом од стране прошлих или будућих лендера, то не би биле велике количине.
Kалцијум перхлорат чини само око 1% марсовског реголита, а мраз који се формира је изузетно танак – далеко мање од милиметра дебљине. Стога је мало вероватно да ће се генерисати много воде, свакако не довољно за одржавање људског живота. Међутим, то не значи да планета није могла подржати живот прилагођен много хладнијим и сувљим. Чевриер је охрабрен сазнањем да би се слани раствори формирали под утврђеним условима и радује се даљој потврди. У закључку својег научног рада напомиње: „Снажна корелација између формирања сланих раствора и сезонских циклуса мраза истиче специфичне периоде када је највероватнија пролазна активност воде, што би могло водити планирање будућих астробиолошких истраживања. Роботски лендери опремљени хигрометрима [за мерење садржаја влаге у ваздуху] и хемијским сензорима могли би циљати ове сезонске прозоре да директно детектују формирање сланих раствора и ограничили временске оквире током којих ове течности опстају”.
(Астрономски магазин)
