Postoje ljudi koji imaju neverovatnu sposobnost da nikada ne zaboravljaju lica. Kad nekoga jednom upoznaju mogu ga prepoznati posle mnogo vremena. Stručnjaci ih nazivaju superprepoznavačima lica, a nova istraživanja otkrivaju kako im to uspeva i zašto nije reč samo o vežbi, već o urođenoj sposobnosti.
Ova sposobnost se može videti u svakodnevno. Na primer, superprepoznavač posle dužeg odsustva prepozna prijatelja u masi na pijaci ili da osobukoju je sreo samo jednom pre više godina. Za većinu to bi bilo gotovo nemoguća, ali superprepoznavači često primećuju sitne karakteristike kao što su oblik obrva, razmak između očiju ili specifičan osmeh. Istraživači sa Univerziteta Novi Južni Vels u Sidneju proučavali su 37 superprepoznavača i 68 ljudi sa prosečnim sposobnostima prepoznavanja prateći pokrete očiju. Cilj je bio da se izmeri gde i koliko dugo posmatraju različite delove lica.
Podaci su potom korišćeni u algoritmima dubokog učenja da se otkrije koje crte lica su najvažnije za prepoznavanje. Superprepoznavači fokusiraju pažnju na najkarakterističnije crte lica koje najviše otkrivaju identitet osobe. Njihov pogled automatski traga za delovima koji nose najviše informacija.
Kada su ovi podaci iskorišćeni za treniranje algoritama veštačke inteligencije, oni su postali precizniji u prepoznavanju lica nego kada su koristili podatke prosečnih ljudi. Razlike u sposobnosti prepoznavanja mogu poticati čak sa mrežnjače, iz načina na koji vizuelne informacije ulaze u mozak.
Jedan od zanimljivih zaključaka istraživanja je da superprepoznavači lice vide kao karikaturu. Oni ne vide samo prosečne crte, već preuveličavaju delove koji najjasnije identifikuju osobu, slično kao kada crtač naglasi oči ili nos da portret bude prepoznatljiviji. Ovaj način posmatranja ne samo da objašnjava njihovu sposobnost, već ima praktične implikacije za razvoj preciznijih algoritama prepoznavanja lica. Superprepoznavači lica nisu nadljudi koji pamte svaki detalj, već pojedinci čiji mozak na drugačiji način obrađuje vizuelne informacije. Istraživanja pokazuju da ova sposobnost ima jaku genetsku komponentu, što znači da je deo toga urođen, a ne samo rezultat prakse.
(RTS
