Šah-mat osobi, a hoće li uskoro i celoj vrsti, još nedirnuti rukama večitih rivala svakodnevno strepe, skoro kao za sebe sama. U osnovi dođe im na isto. Od pokojnika nedostaju vesti. Moguće su suparnici postali zavisnici od igre, pa strašću obuzeti ne kane završiti partiju koja kao da tendira večnom, dinamičkom remiju crnoga i beloga, dobra i zla – ma koji od njih bio koji. Mrtvi se ne žale, a živi ne znaju adresu za priziv.
Ladislav Babić
„… i njih čeka slična dorečenost nakon što stignu
do poslednjeg pregiba vremena
koje im je dodeljeno u strateškoj igrici
nesavladivo bolnog puta u nepovrat…”
(Ve ljko Lukić, „Međučin”)
Šah je prastara, strategijska igra koju je nepoznati nam, genijalni indijski znalac ljudskog roda i njegove psihologije – negde u zoru čovečanstva ili tek što je „svanulo” – sa zaobljene lopte na kojoj se igra otkad je sveta i veka, simbolički preneo na dvodimenzionalnu četvorinu. Kako na ukrštanje meridijana i paralela pokazuje gde se šta nalazi, tako je šahovska ploča sistemom uzajamno okomitih linija pretvorena u koordinatni sistem kojim se određuju pozicije figura na njoj. Kao što GPS (Globalni pozicioni sistem) napravicom možemo pratiti kretanje svega što je njome snabdeveno, slično je i s kretanjem šahovskih figura, za šta nam ona i nije potrebna.
Dva čoveka – sučeljena s nasuprtnih strana table, nenaoružani – sem vlastitim umovima – nastoje poraziti jedan drugog. Beli i crni, sa suprotnih strana šahovnice, poput Zapada i Istoka ili Severa i Juga odeljenih početnim meridijanom, odnosno ekvatorom. Poređani – odnosno figurice kojima upravljaju van igračkog polja – u dva reda, na igraćoj tabli od 8×8 kvadrata, nemilosrdni neprijatelji (eufemistički ublaženo terminom protivnici) pod vođstvima svojih suverena plave krvi kreću u osvajački pohod, nezadovoljni blaženim mirom koji vlada unutar njihovih kraljevstava, žrtvujući u ime „viših interesa” svoju prateću kamarilu, uključujući najbliže pobočnike vlasti. Ni miljenica u vladavini i postelji nije izuzetak, sve zbog ostvarenja njihovih ambicija o vladavini celim svetom – šahovskom pločom.
Dva kralja su suviše (zato se uzajamno nastoje poraziti), a jedan je premalo za igru zvanu šah; jeli stoga čudno da se narodi sveta sve više rešavaju svojih veličanstava, zamenjujući monarhije republikanskim tipom vladavine, ipak – zadržavši stare navade „penzioniranih” okrunjenika. Red topovskog mesa, na tabli zvanih pionima a u životu narodom, postrojen u prvom redu, izložen je napadima mesa podjednako niskog kvaliteta sa suprotne strane, štiteći zaleđe. Svoju vladarsku elitu, bez koje bi se namesto podanicima osećali samo slobodnim ljudima. Gine se, bez krvi ali s potocima znoja niz napregnuta čela igrača koji naizmence vuku poteze na simboličnom bojištu, koje je ponekad – retko, doduše – umesto mačeva, sekira i helebardi, služilo i za istinska osvajanja.
Primerice, mit govori da je hrvatski kralj Držislav slobodu od mletačkog ropstva pridobio zalažući dalmatinska ostrva (i sudbinu njihovih stanovnika; toliko o poklapanju ličnog i opšteg interesa!), u šahovskoj igri protiv mletačkog dužda, što je – na ponos ekstremnih domoljuba i stid njihovih moralnih antipoda zbog bezočnog poigravanja sudbinom naroda – ovekovečeno u hrvatskom grbu. Je li svetli hrvatski primer sledila i carska Rusija prodajući Aljasku, sledom interesa popunjavanja carske blagajne? Kao u stvarnosti, tako se i za tablom koja humanizuje večnu neljudsku igru života i smrti – istovremeno sa šahovskim partijama posvuda uokolo odigravajućih uz „dizajnerske” dodatke krikova, silovanja, krvi, ranjenih, sakatih i mrtvih – nmilosrdno žrtvuju pioni koristeći ih na putu koji im je, kao i živim pandanima, nepoznat.
Zagsti li, ne štede se ni lauferi-ministri, konji-generali, a bome se taktički dopušta i pad kula-gradova da bi se snage osvežile i preraspodelile za novi atak na neprijatelja i zemlju mu. I dama-kraljica, vladareva miljenica, položiće vlastiti život, ustreba li, za svog političkog i krevetskog partnera. Cilj je igre zarobiti protvničkog kralja, čime se postaje gospodarom celog kraljevstva, uključujući sve što se bojnim pohodom usput pridobilo – cele šahovske ploče. Celog sveta, što u krvavoj drami uzduž i popreko globusa – za razliku od humanizovane mentalne igrice – još nikome nije uspelo. Ali, ima dana!
Bezdušni veruju da pion-pešak, sirovina za mlevenje ratnom mašinom za mlevenje, biva nevažan u celoj igri (termin prikladan za stvarna zbivanja i simbolizovanu verziju), pritom se grdno varajući. Anonimni beznačajnik koji se uspe probiti u samo zaleđe protivnika, bezimena „seljačina” koja posle herojskog dela biva slavljena narodnim herojem širom krda iz kojeg je uspela ostvariti smrtonosni podvig, žrtvuje svoj jedinstveni život oslobađajući velmožu koga će kralj – sledom situacije na bojištu – odabrati. Najčešće utamničenu kraljicu, da li rad upravljanja državnim poslovima ili seksualnim potrebama partnera, to samo veličanstvo znade. Na nekom delu šahovnice odstranjena je figurica, da bi negde uskrsla druga, u zamenu za položeni život vernog, junačkog pešaka.
Trodimenzionalna zbilja (četvorodimenzionalna, dodamo li joj vremensku komponentu) koja se svakog trena odvija širom zemljine lopte, prenešena je na dvodimenzionalni kadrat iza kojeg užagreni, intelektualno prenapeti igrači, bez opasnosti po svoje živote manipulišu figuricama, možda usput uvežbavajući strateške sposobnosti za poziv na stvarnu mobilizaciju.
Svemir je, tvrde kosmolozi, četvorodimenzinalni kontinuum prostor-vreme, i pozicija ma koje tačke u njemu mora se opisivati s četiri broja. Prva tri pokazuju prostorni položaj, a četvrta trenutak koji nas zanima u pogledu njenog vremenskog statusa. Naprotiv, možda je i petodimenzionalni, s obzirom da prvo treba odabrati nebesko telo koje nas zanima (recimo Zemlju), a potom s četiri koordinate opisati položaj tačke tog tela u izvesnom času – uključujući celi volumen planete na koju usmeravamo pažnju.
Upravo dok čitate negde u Siriji skončao je nesrećnik, bilo prirodnim sledom okolnosti (od starosti ili bolesti), možda nesrećnim slučajem ili žrtvujući se za neku od ko zna koliko strana koje su mu darovale pravo poginuti za nju. Isti trenutak, bliže nama, u Sarajevu se rodila beba, kad tad neizbežni Kronov zalogaj, a možda i pre toga potencijalno topovsko meso u za nas nepredvidivoj budućnosti. Kakve to veze ima sa šahom, zbunjeno pitate?
Negde, u beskraju vasione skrivena od naših očiju, čak i od zamisli o njihovom postojanju, dva igrača vuku svoje poteze. Beli svoj, čemu crni odgovara svojim; nestanak figure s njihove table rezultira skoro istovremenom pojavom druge na njoj. Bog i Đavo nadmeću se u šahu sa živim, napredujućim figurama prema nasuprotnoj stranici šahovske ploče obrubljene njihovim životima. Kad dođu kraju, zamenjuju se novima. Vaša će sestričina jula meseca postati mamica. Taj čas će neka od potrošenih figura sa šahovnice besmrtnika zauvek nestati, u razmeni živo za mrtvo.
Kad ste dobili unučiće, moguće je da je vaš sused morao napustiti poprište strateške igre sila iznad naših moći poimanja. O bojama igrača još se vodi rasprava; jedino što možemo reći o stvarima za koje ni ne znamo jesu li ili nisu. U šahu života, igri koju mislimo da svojevoljno igramo, možda tek sledeći poteze nevidljivih igrača, Sotona je odigrao potez. Jahve još razmišlja. Figure žive, rade, ljube se i rađaju, šahiraju na tabli od 64 polja,… nesvesne kad i kog nebeskog igrača ruka će ih taknuti, na koju stranu pomaknuti; hoće li nestati zauvek ili biti zamenjeni novim životom, ni ne sluteći čiju stranu predstavljaju. A potom, taknuto, nepovratno maknuto. Šah-mat osobi, a hoće li uskoro i celoj vrsti, još nedirnuti rukama večitih rivala svakodnevno strepe, skoro kao za sebe sama.
U osnovi dođe im na isto. Od pokojnika nedostaju vesti. Moguće su suparnici postali zavisnici od igre, pa strašću obuzeti ne kane završiti partiju koja kao da tendira večnom, dinamičkom remiju crnoga i beloga, dobra i zla – ma koji od njih bio koji. Mrtvi se ne žale, a živi ne znaju adresu za priziv. Sve se čini kao NeverEndingStory – planirana beskrajna priča, u kojoj najviše uživaju igrači. Ne čudite se što ju je zadivljeni genijalni predak simulirao na crno-beloj pačetvorini, kako bismo i mi uživali dok nam se red čekanja svakodnevno smanjuje u igri svemirskih sila, koja rađanje, život i smrt znači.
(Ičustracija Pixabay)
(Pulse)
