Не треба човек да буде епидемиолог, довољно је да је промућуран политичар, па да схвати долазећу опасност од епидемије масовне хистерије или, како се још зове, масовне социогене болести. С тим проблемом суочавао сам се објашњавајући научном свету ситуацију на КиМ током марта 1990. године.
Проф. др Зоран Радовановић
У обиљу вести о расејаности новог вируса корона по Србији најпотресније звуче извештаји из Новог Пазара и околине. Посебну пажњу морали би да изазову коментари на друштвеним мрежама. Цитирам, уз минималне ортографске интервенције: „Доле је хаос, људи умиру наводно од короне, али имам информацију да им је затрована вода и да се појавио неки браон прах по улицама… Сви пацијенти имају исте симптоме, повраћање, грчење мишића… добили су упозорење да не пију воду са чесме.” На то се надовезује реакција: „Да ли ови људи треба да траже помоћ од Ердогана? Треба, потпуно их подржавам. Њихова држава их је пустила низ воду.”
Не треба човек да буде епидемиолог, довољно је да је промућуран политичар, па да схвати надолазећу опасност од епидемије масовне хистерије или, како се још зове, масовне социогене болести, дакле поремећаја здравља који нема органске основе, али се драматично испољава. Стекли су се сви услови: неповерење у институције система, неподударање информација о стварној учесталости ковида 19 током претходних седмица, основано или неосновано осећање угрожености посебне верске, односно етничке групе и, као у уџбеничкој литератури, наводна појава тајанственог отрова у течном или чврстом стању.
Све одлучније се тврди да се подаци о броју оболелих и умрлих крију. Уз то, помињу се спољни утицаји (вода, прах) који не доводе до ковида 19, а наведени симптоми и знаци (повраћање, грчеви) нису карактеристични за ту болест. У ваздуху виси појава масовног психогеног поремећаја здравља и/или отворених протеста.
С тим проблемом суочавао сам се објашњавајући научном свету ситуацију на КиМ током марта 1990. године. Доста је сличности између атмосфере тада и сада, тамо и овде, а две разлике су што је пре 30 година „окидач” за узнемирење представљала банална респираторна инфекција међу ђацима, а не учестало умирање и што је наводни мистериозни прах био бео, а не браон. Ваља се укратко подсетити косовске епидемије.
Једна Енглескиња, по професији психијатар, објавила је у „Британском психијатријском журналу”, уз више других несувислости, да су у двојезичној подујевачкој школи албански ђаци тровани кроз вентилациони систем. Уредништво је било довољно коректно да објави моје тумачење како су лоше дихтовани прозори били једини систем вентилације икада доступан тој омладини, а и да је технички немогуће усмерити ваздушну струју до носева само једне етничке групе.
Требало је, потом, дати сувисло објашњење драматичних дешавања широм КиМ током десетак мартовских дана 1990. године. На основу документације државних установа и бележака које су ми уступили експерти (психијатар Љубомир Ерић, епидемиолози Стеван Литвињенко и Зоран Марић, уз многе друге), реконструисао сам догађаје на начин који је прихваћен у научном свету као меродаван, а штампан је у „Европском журналу за епидемиологију”.
Произашло је да су постојале три фазе епидемије. У првој је током пет дана 14 ученика истог одељења изостало са наставе због упале дисајних органа. Друга фаза настала је кад је директор дошао у то одељење да провери о чему је реч, а 18 ученика из суседна два одељења почело да се онесвешћује. У локалном Дому здравља постављена им је дијагноза тровања. Три дана касније, из многих крајева КиМ омладина бива транспортована до Приштине с упечатљивом сликом гушења и узнемирености.
Са више од 4.000 евидентираних случајева, то је до сада највећа епидемија масовне хистерије у свету. Многи посматрачи су веровали да је све било лоше режирана представа, утолико пре што су ти момци и девојке, неколико сати пошто су „скоро умирали”, весело јурили једни друге по болничким ходницима. Међутим, управо је то карактеристика оваквог поремећаја – кад је узрок у глави, све брзо прође. Могуће је да је један подујевачки наставник својом жустрином и/или лошом намером индуковао панику или чак наговорио неколицину да глуме тровање, али је, из много разлога које није могуће овде навести, гро омладинаца био жртва поремећаја који се типично преноси погледом и гласом (укључујући сејање панике телефоном). Показало се да је и током осамдесетих година 20. века било сличних, али мање обимних и необјављиваних инцидената.
Вратимо се на садашњу ситуацију у Новом Пазару. Незадовољство је велико, а страх од болести и смрти је још већи. Све одлучније се тврди да се подаци о броју оболелих и умрлих крију. Уз то, помињу се спољни утицаји (вода, прах) који не доводе до ковида 19, а наведени симптоми и знаци (повраћање, грчеви) нису карактеристични за ту болест. У ваздуху виси појава масовног психогеног поремећаја здравља и/или отворених протеста.
И медицина и друштвене науке указују да решење није у оптуживању друге стране и конфронтацији, већ у повратку међусобног поверења и заједничком отклањању проблема. Време истиче.
(Извор Политика)
Фотон аутора (Политика)
