Досадашње искуство с новим вирусом корона показује да је он добро прилагођен на човечји организам и да му је у њему лагодно, али срећом није се додатно прозлио.
Проф. др. Зоран Радовановић
Изгурасмо скоро до краја први талас епидемије ковида 19 с релативно мало директних људских губитака (бар у односу на могуће сценарије). Цена је, додуше, била висока. Она се најмање огледа у повременo претераном кршењу нашег права на слободу кретања, јер је разумном свету јасно да, у ситуацији у којој смо се нашли, није било правих алтернатива (аргументација би захтевала посебан чланак).
С тачке гледишта преживљавања, узрочнику је боље да буде питом и да се несметано преноси с домаћина на домаћина, јер смрт болесника означава и крај њеног изазивача.
Много су пресуднији огромни економски губици настали знатним умртвљавањем производних, услужних и других активности у земљи. Жртву таквих размера тешко бисмо могли да поновимо у блиској будућности без озбиљног урушавања нашег привредног капацитета и развојних могућности. Ту су и индиректне последице, да поменемо само негативан утицај на ментално и физичко здравље целе популације (изолованост деце у скученом окружењу какво је стан, без социјалне интеракције с вршњацима; смањена физичка активност свих узраста, с последичним губљењем кондиције и, евентуално, гојазношћу; оклевање да се тражи лекарска помоћ чак и кад се јаве симптоми болести; смањен обим болничких услуга, осим ако је реч о ковиду 19 и хитним интервенцијама, итд.).
Поставља се питање: шта и како даље? Стидљиво се предлаже тихо прокужавање, али без објашњења зашто је оно добро, за разлику од његовог пандана, експлозивног прокужавања, против којег смо се огорчено борили овог пролећа. Основна разлика је што је у првом случају заражавање развучено током дугог периода, па сваком оболелом може да буде пружена одговарајућа нега, док у другом случају навала великог броја болесника за кратко време доводи до немогућности да сви буду збринути. Крајњи резултат је, међутим, исти: достиже се ниво отпорности популације, тзв. колективни имунитет, који спречава масовно оболевање у блиској будућности. У оба случаја, уколико се процес одвија спонтано, биће много умрлих међу рањивим сегментима популације (стари и хронично болесни).
Управо зато је кључно да се у међувремену штите те категорије становништва. Теоретски гледано, делимично решење састојало би се у држању старих особа и хроничних болесника у каквој-таквој изолацији бар годину-две, док колективни имунитет довољно не порасте, а оптимално решење било би да се угроженим грађанима, нажалост такође вероватно тек за годину дана, понуди вакцинација.
Дуго је то време, па се прибегава самозаваравању тврдњом да је вирусу отупела убојитост, стручно названа вируленцијом, те да је опасност минула. Постоје заиста запажања да узрочнике болести ослабљује гајење под неповољним условима (на том принципу заснива се вакцина против туберкулозе), али и да они могу да постају све разорнији уколико се преносе с једне на другу осетљиву особу. Досадашње искуство с новим вирусом корона показује да је он добро прилагођен на човечији организам и да му је у њему лагодно, али се, срећом, није додатно прозлио.
С тачке гледишта преживљавања, узрочнику је боље да буде питом и да се несметано преноси с домаћина на домаћина, јер смрт болесника означава и крај њеног изазивача. За такво прилагођавање, међутим, изазивачу лепре био је потребан миленијум (неко столеће више или мање), а изазивач беснила још је по правилу смртоносан. Додуше, у првом случају реч је о бактерији, а у другом човек, као случајан домаћин, представља слепи колосек преношењу вируса, неважан за његово одржавање у природи.
И што се тиче узрочника ковида 19, није се он променио, већ му је отежано преношење са човека на човека. Разлог за то доскора су биле предузимане мере, а данас је то у све већој мери позно пролеће.
Ипак, мале богиње су данас у забитима подједнако опасне као и пре више векова, а у развијеном свету до много мање смртности не доводе због промене вируса, већ човека (већа општа отпорност због боље исхране, довољно витамина А итд.). Епидемије дечје парализе почеле су да се јављају пре мање од 150 година и имале су исту смртност све док нису вакцинама доведене до скоро потпуног нестанка.
И што се тиче узрочника ковида 19, није се он променио, већ му је отежано преношење са човека на човека. Разлог за то доскора су биле предузимане мере, а данас је то у све већој мери позно пролеће. По аналогији с осталим сличним заразама, и ковиду 19 погодује хладно и суво време, кад се највећи део дана проводи у затвореном простору. С приближавањем лета, човек је много чешће на отвореном, а влажан ваздух чини да капљице одлепљене са слузнице извора заразе кијањем, кашљањем или говором теже доспевају до ближњих, јер им, скоро попут зида, пут скраћује водена пара. Неке, наравно, погађају сабеседника, али је њихов број мали, па је или недовољан за оболевање или доводи до благе клиничке слике.
Тако се враћамо концепту тихог прокужавања. У Србији се до данас новим вирусом корона званично заразило мање од 12.000 особа. Стварни број је вероватно 10-20 пута већи. Али, чак и ако је педесетоструко већи, то значи да је заражено једва 10 одсто популације. Мада још не знамо ни да ли се отпорност увек јавља после инфекције, ни колико дуго траје, идеално би било да се бар део деце и младих људи прокужи током лета, када су велики изгледи да ће инфекција бити неприметна или блага, јер би тиме отупео епидемијски удар наредне јесени, односно зиме.
За особе трећег доба остаје да се и даље чувају, све док им се не понуди вакцинална заштита. Они ће маске све ређе носити, али ваља да стално држе растојање и перу руке.
(Извор Политика)
