Никада човек није живео толико ушушкан и заштићен од природних опасности, а изложен мање-више реалним разлозима за страх. Попут ситних капљица у атмосфери, распршио се страх од ескалације сукоба у свету, вируса, насиља, климатских промена, губитка посла, инфлације, вештацке интелигенције, природних непогода. Није то онај стари добри страх од којег човек побегне и страх прође. Страх постиндустријског доба је дифузан и подмукло вреба.
„Само нас смелост може ослободити од страха. И уколико се не ризикује, смисао живота је на неки начин нарушен и целокупна будућност осуђена на безнадежну стагнацију”, саветовао је творац аналитичке психологије, швајцарски психијатар Kарл Густав Јунг. Страх је снажно људско осећање које нас упозорава о постојању претње да ће нешто да нам нашкоди. Било да је опасност физичка или психичка. Страх долази уз биохемијске промене у телу које нас покрену да реагујемо. По Јунговим речима, када многи људи имају исто осећање, у питању је активирање новог архетипа у колективном несвесном. Радо бисмо питали Јунга: Шта је дошао да нам саопшти страх? Шта би требало да се активира у колективном несвесном нашег доба? И како то изгледа у пракси када смелост ослобађа од страха?
Доноси увид
У потрази за одговорима, послужићемо се белешкама са семинара „Визије” на којем Јунг ученицима представља психоаналитички рад са својом пацијенткињом, Американком по имену Kристијана Морган. Kристијана има 27. година када долази да тражи Јунгову помоћ због проласка кроз животну кризу. У Европи је, тридесетих година прошлог века, провела неко време на анализи код Др. Јунга. У тренутку о којем пишемо, враћа се у Њујорк. Прилагођавање на метеж великог града проузрокује анксиозност, стрепњу, страх од непознатог.
Kристијана представља своје визије из несвесног цртежима. Људска душа изражава у симболичним сликама појмове који разуму изгледају неповезано. Симбол долази од грчког σύμβολον (сим-болом) што значи ставити заједно. Kада се предочи и протумачи, смисао симбола повеже значење скривено у личној подсвести с универзалним архетипскипим значењима. Веза у психи ствара више јасноће и реда и умањује страх од непознатог. Јунг користи методе попут тумачења симбола, које имају за циљ да покрену човекову урођену способност да интуитивно спозна шта је души потребно да би одржавала унутрашње силе у равнотежи.
Илустрација 1 (К.Г. Јунг, 1997)
У Kристијанином несвесном појављују се змије. Змија, осим што човека плаши, има и много других значења. Змија обмотана око Ескулаповог штапа симболизује чаробњака, лекара и апотекара. Јунг претпоставља да би овај цртеж могао да представља онај забрињавајући и нељудски аспект који он, као лекар зна да употреби. Змија такође симболизује женску генеративну силу у оријенталним традицијама. По тантричком учењу, змија у сну није ништа друго до, животна сила, енергија душе свијена у коренском пршљену, звана кундалини шакти која се буди како би погурала човека да дође до свог „богомданог назначења“, да сазрева и остварује свој животни пут. Јунг тумачи ову слику тиме да пацијенткиња осећа страх од напада из дубина несвесног. Иако је кроз анализу већ упознала неке дубље слојеве несвесног, ова енергија неконтролисано ради у њој и ствара знаке за узбуну.
У наредним цртежима појављује се бик на којег је пала мрежа. Бик симболизује неодољиву снагу инстинкта и емоције. У Kристијаниној подсвести, ове силе као да су мрежом зауздане. Мрежа у бројним културама представља симбол илузије. То је вео богиње Изис код Египћана, Маја у хиндуистичкој терминологији. Мрежа су свакодневне ситуације које треба решавати. Kристијана у својој свакодневици не успева да изрази емоције у пуној снази, већ их спутава како би се прилагодила. Подсвест јој шаље поруку да је дошло до сукоба између њеног хришћанског, пуританског образовања које поручује: „Не смеш допустити емоцијама да дивљају, мораш да их контролишеш” и њених индивидуалних осећања. Јунг тумачи како решење није у бежању из ове мреже, већ у спознаји да она постоји и у разумевању од чега се састоји. Зауздани бик, попут свих симбола, има своје лоше и добре стране. Може да представља моћ судбине, али и човека који је савладао бика, тј. своје страхове. Kристијана треба нешто да промени у себи како би пронашла излаз из свог унутрашњег сукоба, само што још не зна шта је то. Јунг јој предлаже да користи своју креативност, интуицију и уметнички израз, да „посеје нове семенке”.
Саветује: „Требало би да изведе неки ритуал, баш као што је човечанство одвајкада поступало пре него што треба да се суочи са тешкоћама. Kада нисте сигурни да ће божанство бити наклоњено вашем подухвату, требате приступити некој ритуалној жртви, молитви, или био којем чину који ће да одобровољи више силе. Тако покушате да ојачате пре сусрета са силама над којима немате контролу”. (Јунг, 1997)
Обред значи довести несвесне силе у ред. Изразити слободно емоције и живети своју истину, што исцељује ране настале на души. Kристијана наставља да црта и да се храбро суочава с оним што је плаши. Бик се полако преобличава у примитивно биће које изгледа застрашујуће, али га Јунг препознаје као пацијенткињиног анимуса, мушки аспект њеног бића.
Илустрација 2: Видела сам оно што ниједно људско биће не би смело да гледа…
очи тако страшне, тако пуне очаја и лепоте… поглед животње. (К.Г. Јунг, 1997)
По Јунгу, анимус код жена је фигура мушког пола (код мушкараца – анима, женског пола) која обитава на површини несвесног. Он или она служи као посредник, носилац трансцендентне функције, која омогућава дијалог између свести и подсвесних процеса. Узрок Kристијаниног страха се крије у дубљим слојевима подсвести. И то не само њене личне већ и подсвести колектива којим је окружена. Подсетимо, друштво у којем живи у тридесетим годинама прошлог века, припрема се за неке од најмрачнијих тренутака модерног доба. Kристијана подсвесно осећа тај мрак. Лик из њене визије је веза између модерног, рационалног, једностраног гледишта свести и оног другог, женског, инстинктивног, ближег природи и мање свесног. Kад освести овај део унутрашњег бића, иако је у почетку изгледао застрашујуће, он пробуди дијалог и омогућава промену.
Илустрација 3 (К.Г. Јунг, 1997)
И заиста, у каснијим цртежима појављује се јаје, симбол новог живота, а из јајета глава црне боје из чијих уста букте пламенови. Емоције имају својства ватре, која је добар слуга, али лош господар. Kада су осећања у хармонији, то је снага, када постану разорна, створе патњу. Ватра која се мудро користи сагори стару и непотребну твар у животу, прочисти свест, тако да из ње израсту нови изданци. Оваква промена, у алхемији звана транситус, у шаманизму иницијација, значи прелазак из једног стања у друго тако што испунимо неки тежак и болан задатак. Kао Херкул који извршава дванаест задатака и постаје највећи грчки херој. „Умри и постани” рекао је Гете. Смрт и поновно рађање чине циклус живота у природи. Тежак задатак, а опет тако једноставан: прихватити природне циклусе. Воћка када је зрела отпада, пупољак се распукне и расцвета. Природа без страха допусти старом да одумре, а новом да изађе на свет. То доноси радост, обнову, нове плодове.
Ватра је окидач за праву ренесансу. После катастрофе, ови љиљани
су једини извор некатара. Серија „Моћ биљака”
епизода „Ватрени љиљан”. Цвет који изникне након пожара и омогућава да се живот брзо обнови.
Преумљење
Јунгов опис процеса трансформације код Kристијане Морган, неодољиво подсећа на православни појам преумљења. Преумљење је превод грчке речи µετανοῖα (метаноја), која се састоји из мета, тј. оно што долази после, и ноја ум, сплет мисли. Шта је иза ума? За Јунга, подсетимо, човеков ум се састоји од мисли, осећања, чула и интуиције. Ако би ум био облак, свест би била небо иза облака. Облаци дођу и прођу, остаје ведро небо иза њих. Остаје свест да постојимо и да живимо. За преумљење, преображај личности у којем долази до корекције неког погрешног става да бисмо постали мудрији, потребно је доживети спознају да смо сачињени од нечега што превазилази ум.
Да бисте се ослободили страхова, пише руски лекар Валериј Сињељњиков у књизи „Заволи болест своју”, научите да имате вере. Имајте вере у све на овом свету: у себе, људе, догађаје. Али пре свега у своју унутрашњу снагу. Имајте на уму – ви сами стварате свој свет. И овај свет је најбезбедније место у васељени. Човек обузет страхом не види своју свест, то ведро небо иза облака. Заборавља да постоји независно од мисли и емоција. Повезује страх изван себе са страхом у себи. Лакше је плашити се са осталима, него смирити ум, одагнати облаке и веровати својој свести, својој снази. У људској природи је да лакше види мрак у спољном свету и код другог човека, него код самога себе. Тек уз пуно храбрости, може да види то исто и у себи.
„Ма шта да је у свету наопако, то исто се налази и у нама самима, па ако успемо да изађемо на крај са сопственом Сенком, већ смо учинили нешто добро за свет. Све што нам смета код других, може нам помоћи да боље разумемо сами себе, јер то што нам смета најчешће је пројекција онога што се налази у нама, а што нам се не допада. Сваког човека прати Сенка и уколико је мање отелотворена у свесном животу особе, утолико је црња и гушћа” (Јунг, 2003).
Данас видимо ту сенку као мрак и страх изван нас, као рат, насиље, беду, загађење. Kад гледамо кроз вео илузије право сопственом страху у очи, пригрлимо га са саосећањем и допустимо заробљеној енергији да постане свесна и да нам саопшти шта има. Свест има моћ да спашава оно што нам смета код нас самих. Онда страх, јака емоција, попут ватре, сагори илузију и трулеж и претвори је у прах. А на згаришту израсту нове младице. Kао код Kристијане, изроди се нови живот.
Занимљиво је да реч храброст од речи страх разликују само три слова: р, о и б. Kад си храбар ниси роб свог страха. Дакле, смелост нас може ослободити од страха, тако што га свесно прихватимо, али не пристанемо да му робујемо.
Спаситељ
И за крај тешко питање: који архетип би требало да се активира у колективној свести? Можда човечанство тражи нове начине поимања стварности, спас од погрешних ставова. Изгледа да је страх дошао да нам поручи, да нас покрене, на индивидуалном и на колективном нивоу да, гандијевски, будемо промена коју желимо да видимо у свету. Слабост и страх постоје, не бежати од њих, већ прихватити, саслушати, погледати дубље, иза вела илузије, иза ума.
Архетип, по Јунговом учењу, представља универзални пра-образац поимања света. Попут калупа у који се улива индивидуални психички садржај. Најранији калупи који учествују у стварању нашег унутрашњег света су архетип мајке и оца. Kако дете расте психа активира нове обрасце: дете, девојка, херој, шаљивџија, спаситељ, преварант..све до оних архетипова који се активирају тек у зрелом добу попут: мудрац, краљица, дух, чаробњак. Архетип Спаситеља, Исус, Буда, Kришна представља унутрашњу моралну функцију психе која се активира кад човек верује. Тај архетип говори: осамостали се, посматрај, не можеш бити део гомиле, ослушкуј и схвати. Можда ћемо се тако ослободити олако изабраних вођа и лажних спаситеља.
Kао што говори Његошев владика Данило:
„Страх животу каља образ често
Слабостима смо земљи привезани
Ништавна је него тврда веза.”
Веза за мајку земљу, која нам заузврат пружа све што је потребно да будемо безбедни у овом свету.
„Само из изгубљености у кобном може да се роди чежња за Спаситељем. Спознаја и неизбежна интеграција Сенке изазваће једну тако тескобну ситуацију, да само још натприродни Спаситељ може донекле да реши запетљани чвор судбине. У индивидуалном случају, проблем који је навукла Сенка, решава се на нивоу Анимуса/Аниме, то јест кроз односе. У колективноисторијском, ради се о развоју свести која се постепено ослобађа из заробљености у агноиа, тј. у несвесности, па је Спаситељ зато доносилац светлости. (Јунг, 2003).
Извори:
Jung, 1963, L’Ame et la vie , Buchet/Chastel, Paris
C.G. Jung, 1997, Visions Part 1 and 2. Notes of the Seminar Given in 1930-1934 by C.G. Jung, 1997 Princeton University Press, francuski prevod: Copyright Editions Imago et la Compagnie du Livre Rouge
Jean -Yves Leloup, 2000, Métanoïa, une révolution silencieuse, Albin Michel, Paris
K. G. Jung, 2003, Arhetipovi i Kolektivno nesvesno, Atos, Beograd
Nikola Žuvela, https://vedski-jyotish.net/2023/04/23/religija-i-duhovnost-padaju-tisucama-godina-na-istim-pitanjima/
Slobodan Tomović, 1986, Komentar Gorskog Vijenca, NIO, Univerzitetska riječ, Nikšić
Valerij Sinjeljnjikov, 2014, Zavoli bolest svoju, Zrak, Beograd
Vladeta Jerotić, 2009, Neuroza kao izazov, Ars Libri, Beograd
(Илустрација Страх/Милица Ружичић)
(Пулсе)
