У средишту северног Тихог океана налази се огромна гомила пластичног отпада, позната као Велико пацифичко острво смећа, која заузима површину отприлике двоструко већу од Тексаса. Иако то није компактна маса, већ распршени отпаду који носе морске струје, нова студија упућује да је концентрација микропластике постала толико висока да можда мења боју оцеанске воде, пише Science Alert. Истраживање стручњака за оптику океана Ши Читам, Данијела Kостнера и Берга Хамреа са Универзитета у Бергену (Норвешка) упућује да је промена боје океана на том подручју видљива на сателитским снимцима. „Били смо шокирани, узбуђени и помало узнемирени кад смо на карти видели промену боје након што смо анализирали прве сателитске податке”, изјавила је Читам. „Прва реакција била је неверица. Због тога смо проверили још два скупа података да се уверимо да је уопште могуће да видимо исти потпис који су показали наши модели.”
Велико пацифичко острво смећа налази се у големој кружној струји, такозваном океанском вртлогу, који служи као сабирно подручје за пластику. Према процени из 2018. године, тамо се налази око 1,8 милијарди комада пластике укупне масе око 79.000 тона. Већину чини одбачена риболовачка опрема, а једна каснија студија показала је да знатан део већих отпадака потиче из рибарских индустрија Јапана, Kине, Јужне Kореје, Тајвана и САД. По броју доминирају ситни остаци микропластике, који чине процењених 94 посто свих плутајућих предмета, а представљају само 8 посто укупне масе. Рад научника почео је лабораторијским истраживањем начина како микропластика упија и распршује светлост. Упоредили су њена оптичка својства с природним материјалима у морској води, попут фитопланктона и минерала.
„Приметили смо нека јединствена својства која сугеришу да микропластика распршује и упија светлост другачије да створи специфичне оптичке потписе. Ти потписи могли би бити уочљиви у одређеним океанским срединама”, објаснила је Читам. Затим су помоћу модела проверили могу ли се ти потписи открити данашњом сателитском технологијом, а симулације су показале да се оптички учинакможе појавити са концентрацијама микропластике какве вероватно постоје у Великом пацифичком острву смећа. Следећи корак био је преглед постојећих сателитских записа. Анализа осматрања од 2002. до 2022. године открила је суптилно, али статистички значајно осветљавање океана у плавим и зеленим таласним дужинама, што се испољава као поступно растућа цијан нијанса. То се подударало сс оптичким потписом који су симулације предвиделе за микропластику.
Фитопланктон, на пример, упија плаве и црвене таласне дужине и чини океан зеленијим, а отопљена органска материја више плаве светлости и вода изгледа тамније. Микропластика се понаша другачије. „Занимљиво је да микропластика у начелу не упија много светлости у видљивом спектру, већ је снажно распршује”, рекла је Читам. „Зато она приказује океан светлијим, а то осветљавање се догађа истовремено на плавим и зеленим таласним дужинама.” Таква комбинација је неуобичајена. Иако и друге честице, попут минералне прашине, могу осветлити океан, оне су чешће у приобалним водама, а мерења су показала да је таложење прашине на наведеном подручју било стабилно. Но, то још коначан доказ да је микропластика узрок промене боје.
Научници су утврдили да би одређене комбинације природних промена у животној средини могле произвести сличан потпис, али су такви сценарији у њиховим симулацијама били ретки. Подударност предвиђеног потписа, сателитских снимака и локације чини микропластику врло уверљивим објашњењем. Међутим, научни опрез захтева потврду, а то значи непосредно тестирање океанске воде. „Да бисмо у потпуности одговорили на питање да ли је микропластика узрок ове промене, мораћемо тамо да одемо, спроведемо оптичка мерења узорака воде и измеримо колико има микропластике”, изјавила је Читам. Уколико се сумње потврде, биће то још један доказ глобалног утицаја пластичног загађења. Упркос томе што чини мали део укупне масе, микропластика би могла представљати највећи изазов у чишћењу. „Уклањање из воде, посебно најситнијих делића, практично је немогуће. Управо та пластика најлакше улази у морски ланац исхране и на крају заврши у вашем тањиру”, упозорила је Читам. „Тренутно једини начин за смањење загађења јесте спречити улазак микропластике у воду.” Истраживање је објављено у часопису Communications Earth & Еnviroment.
(Илустрација Lebreton/Scientific Reports)
(Индекс)
