Сам наслов нове књиге поезије Горана Станковића Поговор, есејеисте, песника, уредника и Галаксијиног аутора, носи извесну двосмисленост. Поговор припада ономе што долази после главног текста, али овде се намеће и питање: „Шта уопште долази после? После које приче, које цивилизације, каквог човека?”
Горан Станковић (1958, Ниш), песник, есејиста, дугогодишњи уредник и један од оснивача књижевног покрета „Физизам”, овом књигом наставља своје препознатљиво песничко кретање, померајући га овога пута још изразитије према питањима савременог света и човековог места у њему. После свега што је у својим досадашњим књигама отворио од квантне физике и сајберпанка до филозофије, историје и духовности, Поговор (издавач Повеља из Краљева) долази као књига која се обазире на свет у тренутку кад је много тога већ речено, а мало шта заиста разјашњено.
Сам наслов носи извесну двосмисленост. Поговор припада ономе што долази после главног текста, али овде се намеће и питање: „Шта уопште долази после? После које приче, које цивилизације, каквог човека?” Тон књиге наговештен је већ уводним цитатима. Станислав Лем и Соларис, са својом „неколебљивом вером да није прошло време окрутних чуда”, стоје уз речи Роја Батија из Блејд Ранера о тренуцима који ће нестати „као сузе на киши”. Та два гласа добро одређују простор у којем се креће Станковићева поезија: између наде и губитка, између космичке самоће и света који је све умреженији, али, чини се, све мање способан да памти.
Књига је подељена на три целине: Исповести, Проповеди и Молитве. Та подела није тек формална. У њој се смењују различити гласови који се на различите начине обраћају свету. У Исповестима доминира личнији и интимнији тон; Проповеди су често окренуте друштву, његовим заблудама и страховима, док Молитве отварају простор за оно што се, у недостатку боље речи, може назвати људском потребом за спасењем.
Станковићева поезија и иначе почива на необичним сусретима. У Поговору се у истом песничком простору могу наћи Бертолт Брехт и Ернст Јингер, Џеф Безос и Илон Маск, Планков простор и Линчева црвена колиба, Растко Петровић и Верлен, Хераклит, српски радници у „Јури”. Наука, филозофија, популарна култура, политика и мит не појављују се као одвојени светови. Они су већ помешани у стварности о којој песник пише.
Отуда и језик ове поезије прима у себе терминологију технолошког доба: 5G, алгоритме, препознавање лица, надзор и капитал. Али испод тог савременог речника непрестано се чује нешто старије као што је страх од губитка душе или потреба за природом, завичајем и тишином.
Станковићев стих уме да буде приповедан и ироничан, нарочито кад се окрене друштвеном и политичком свету. Али уме и да се смири, да прерасте у шапат, готово медитативни запис. То стално прелажење из једног гласа у други једна је од препознатљивих особина Поговора.
Иако је књига испуњена сликама технолошке контроле, политичког насиља и различитих облика савременог понижавања човека, она није тек мрачна дијагноза времена. У њој постоји упорна чежња за другим, бољим простором. За шумом. За природом. За местом које би било негде изван непрестаног сукоба, надзора и ужурбаности савременог света. Станковићева „башта изнад исправног и погрешног” зато није само песничка слика, већ могућност да се, макар у језику и поезији, сачува нешто од исконске људскости.
Поговор је зрела и актуелна књига, али њена актуелност није у бележењу или набрајању имена, технологија и најразличитијих појава нашег времена. Она лежи пре свега у питању које из свега тога остаје: „Шта ће од човека да остане кад се свет који је створио почне да окреће против њега?” Станковић на то питање не нуди коначан одговор. И добро је што је тако. Поезија, уосталом, није ту да затвори питање, него да га понекад учини неизбежним, јер још увек тражи сопствени смисао.
(Илустрације Горан Станковић, Поговор/Гледишта)
(Гледишта)
