Pokazalo se da objave koje izražavaju neslaganje, osudu, moralno zgražanje dobijaju dvostruko više lajkova i mnogo više se dele, nego izrazi saosećanja i razumevanja pa je kompanijama u interesu da nude sadržaje koji izazivaju ljutnju, strah, negativne emocije.
Borivoj Vujić
Ukradena pažnja naziv je knjige britanskog istraživačkog novinara Johana Harija kojom je, podstaknut vlastitim iskustvom, ukazao na problem koji pogađa sve veći broj ljudi savremene civilizacije – slabljenje sposobnosti koncentracije pažnje. U razgovoru s brojnim naučnicima i istraživačima iz različitih područja društvenih nauka i medicine, nastojao je identifikovati uzroke sve veću rastresenost savremenog čoveka, a i posledice koje ona ima na život ljudi.
Pažnja je oruđe naše svesti; ono na što nismo usmerili pažnju, nismo osvestili i nije postalo deo našeg iskustva. Kada hodamo ulicom, pored nas prolaze ljudi, automobili, prolazimo pored prodavnica, oko nas se odvija život, ali ničega od svega toga nismo svesni ako ne obratimo pažnju. Ovaj jednostavni primer možemo proširiti na različite životne situacije u kojima imamo priliku steći važna životna iskustva. Od kvaliteta pažnje zavisi hoćemo li uočiti i iskoristiti te prilike, koja iskustva ćemo osvestiti, koliko ćemo ih razumeti i usvojiti.
Brojna istraživanja potvrđuju da nam pažnja slabi. Savremeni način života učinio je da živimo sve ubrzanije i da smo sve manje sposobni pažljivo se posvetiti nekoj temi. Istraživanje društvenih mreža pokazalo je da je zadržavanje korisnika na jednoj temi sve kraće jer informacije dolaze sve brže, prebrzo da bismo se na bilo kojoj pojedinačnoj ozbiljnije zadržali. Uopšteno, preplavljeni smo informacijama, a što je više informacija, to se kraće možemo usredsrediti na jednu i dublje je promisliti.
Rezultat je površnost jer dublje promišljanje zahteva koncentraciju, vreme, povezivanje s prethodnim iskustvima, inteligentno razlikovanje istinitog od lažnog. Površnost otvara mogućnost manipulacije, pa postaje vrlo lako usaditi u svijest ljudi neku ideju koja odgovara nečijim ideološkim, političkim ili ekonomskim interesima. Čojek jednostavno nema dovoljno koncentracije da proceni snagu argumenata i istinitost neke informacije.
S gubitkom pažnje gubimo i sposobnost rešavanja problema, jer svaki problem zahteva usmerenu pažnju koja omogućava osvećivanje različitih aspekata problema i pronalaženje mogućih rešenja. Istraživanja su pokazala da smo zbog slabe pažnje skloniji pojednostavljivanju problema i autoritarnijim rešenjima. Današnji svet suočava se s brojnim i ozbiljnim krizama koje zahtevaju dugotrajnu usredsređenost na njihovo rešavanje, dublje promišljanje i promenu ponašanja ne samo političkih elita, nego svakog pojedinca. Ako je sve većem broju ljudi sve slabija pažnja, ne postoji svest o ozbiljnosti kriza niti o vlastitoj odgovornosti i potrebi promene ponašanja. Pažnju zaokupljaju posledice kriza, a ne uzroci i moguća rešenja.
Jedan od glavnih uzroka sve slabije sposobnosti koncentracije je ubrzani tehnološki razvoj i brojni izumi koji je trebalo da nam olakšaju svakodnevni život, no učinili su da živimo sve neprirodnije i površnije. Virtuelni svet postao je privlačniji od stvarnog, društvene mreže zamenile su neposredne socijalne kontakte i druženja, a lažne vesti postale su važnije od traganja za istinom. Internet, različite aplikacije i društvene mreže postali su gospodari naše pažnje, a time i svesti i iskustava na temelju kojih gradimo svoju sliku sveta i samih sebe.
Neki zaposleni u tehnološkim kompanijama i autori aplikacija izjavili su da kompanije ciljano manipulišu pažnjom svojih korisnika da bi ih što duže zadržali na nekoj stranici ili aplikaciji. Što duže gledamo u ekran mobilnog telefona, surfujemo po internetu, što više vremena provodimo na društvenim mrežama, kompanije više zarađuju. Zato su stranice i aplikacije osmišljene tako da stalno nude nove i nove veze na temu koja nas je prvobitno zanimala da bismo se beskrajno prebacivali s jedne na drugu i tako što duže ostali prikovani uz ekran. Ni na jednu od njih se ne koncentrišemo jer nam pažnju odmah privuče sledeća. Ako mislimo da smo slobodni i vlastitom voljom biramo šta gledamo, trebalo bi dobro da razmislimo da li je to zaista tako i koliko svesno odlučujemo na šta ćemo usmeriti pažnju.
Jedan od načina na koji tehnološke kompaije manipulišu pažnjom jesu tzv. lajkovi i srca koja korisnici dobijaju na svoje objave. Temelji se na istraživanjima psihologa Frederika Skinera koji je sredinom prošlog veka opisao proces oblikovanja ponašanja nazvan „instrumentalno uslovljavanje”. Sistemom nagrada i kazni naučio je pacove da se ponašaju na određen način: za svako poželjno ponašanje bi dobio nagradu, izostanak ponašanja značio je i izostanak nagrade.
Kreatori društvenih mreža poslužili su se rezultatima ovih istraživanja da uslove ponašanje svojih korisnika i što duže ih zadržali na svojim stranicama. Lajkovi nagrađuju, poručuju „vidim te, važan si, sviđaš mi se”, izostanak lajkova govori suprotno, „nevidljiv si, nisi bitan”. Zato treba biti prisutan na stranicama, stalno objavljivati i proveravati jesmo li se svideli drugima. Koliko god to ne želimo čuti, lajkovi i srca imaju isti učinak na korisnike društvenih mreža kao nagrada za Skinerove pacove, uslovljavaju i oblikuju ponašanje korisnika.
Poseban izazov predstavlja fenomen tzv. negativne sklonosti prosječnog čovjeka. Psihološka istraživanja su pokazala da pažnju duže okupiraju negativni i uznemirujući sadržaji nego pozitivni. Pokazalo se da objave koje izražavaju neslaganje, osudu, moralno zgražanje dobijaju dvostruko više lajkova i mnogo više se dele, nego izrazi saosećanja i razumevanja pa je kompanijama u interesu da nude sadržaje koji izazivaju ljutnju, strah, negativne emocije. Kako je rekao Tristan Haris, bivši „Guglov” inženjer, ako veliki deo ljudi provodi velik deo vremena u ljutnji, to počne menjati kulturu i „mržnju pretvara u naviku”.
Nevolja slabljenja sposobnosti koncentracije zbog zavisnosti od ekrana posebno pogađa decu i mlade. Deca više ne provode vreme u parkovima, igralištima, u druženju, nego s mobilnim telefonima i računarima u virtuelnom svetu igrica, u proveravanju lajkova i poruka. Koliko je to štetno za psihički razvoj pokazalo se u vreme korone i prisilne izolacije. Mogućnost održavanja nastave na daljinu putem interneta pokazala se praktičnim rešenjem, no vrlo brzo su uočeni negativni učinci.
Istraživanja su pokazala da ovakav oblik nastave smanjuje koncentraciju i uopšte negativno deluje na razvoj kognitivnih sposobnosti dece. Zbog toga sve više zemalja u školama zabranjuje korišćenje mobilnih telefona, tableta i sličnih uređaja. No, posledice nisu vidljive samo u slabijem uspehu u učenju. Ovakav oblik komunikacije ne zadovoljava temeljnu potrebu mladih za druženjem i bliskim kontaktima s prijateljima i vršnjacima što je uslov psihičkog zdravlja. Danas sve više mladih pati od anksioznosti, depresije, ispoljavaju nasilna ponašanja ili se socijalno izoluju.
Jedna od posljedica slabljenja pažnje jeste gubljenje interesa za čitanje knjiga. Izvesni profesor s Harvarda požalio se da svojim studentima za literaturu više ne daje ni kraće tekstove i knjige jer nemaju strpljenja da ih čitaju. Umesto toga daje im linkove na „Jutjubu”. Brojna istraživanja potvrdila su postojanje fenomena nazvanog „inferiornost ekrana”: ljudi slabije razumeju i pamte ono što pročitaju s ekrana od onoga što pročitaju u knjizi. Čitanje knjiga zahjeva vrijeme i dugotrajniju koncentraciju na određenu temu što omogućava i bolje razumevanje pročitanog. Čitanje sa ekrana slično je letimičnom čitanju novinskih naslova, veća je verovatnoća da ćemo samo površno očima prelaziti preko teksta.
No, još je jedna, možda i ozbiljnija posledica gubljenja interesa za knjige. Kada čitamo neku priču ili roman, uživljavamo se u radnju, u tuđa emocionalna i mentalna stanja i životne situacije; otvara nam se ceo novi svet koji obogaćuje naša iskustva. Tako se razvija mašta, empatija, razumevanje osećanja i razmišljanja drugih ljudi, izlazimo iz okvira svog viđenja i tumačenja i vidimo svet tuđim očima. Bez knjiga osiromašujemo svoj psihički svet, postajemo površni i isprazni, skučeni u svom svetu.
Osim tehnološkog razvoja i njegovog negativnog učinka na koncentraciju pažnje, Johan Hari navodi niz drugih uzroka koji štetno deluju na sposobnost koncentracije, od loše ishrane, zagađenja, do stresa i iscrpljenosti. Kako kaže Hari: „Živimo u sistemu koji na pažnju svakodnevno izliva kiselinu”. Dakle, problem je puno dublji i ukazuje na sve neprirodniji način života savremenog čoveka.
Šta možemo učiniti? Treba li odbaciti mobilne telefone, odreći se interneta i društvenih mreža, pobeći na pusto ostrvo i zaboraviti da postoji savremena civilizacija? Naravno da to nije rešenje. Nije važno šta posjedujemo, nego kako to koristimo to što posedujemo, a ni beg od civilizacije nam neće pomoći jer, kako je rekao Sokrat, na put i dalje vučemo sebe. Problem je u samom čoveku pa je i rešenje u čovjeku. Za razliku od svih drugih živih bića, čovek ima voljnu pažnju, sposobnost da svesno i vlastitom voljom usmerava pažnju na ono što smatra vrednim i važnim. Trebalo bi se zapitati zašto je ne koristimo nego se pasivno prepuštamo spoljnim uticajima koji manipulišu našom pažnjom i čine nas ispraznima i površnima.
Dakle, rješenje je u nama. Johan Hari u svojoj knjizi to naziva okrutnim optimizmom jer je okrutno prebacivati odgovornost na pojedinca i preoptimistično očekivati da će se veliki društveni problemi rešiti individualnim naporima. Ali put od hiljadu milja počinje prvim korakom. Promena svieta počinje promjenom svakog pojedinca, svakog od nas. Umesto da zurimo u ekran, večeras možemo uzeti dobru knjigu i početi da je čitamo.
Marijana Starčević Vukajlović
(Nova Akropola)
