Где почиње проблем са метакритиком критике аутошовинизма? Онда када метакритичар све редукује на један једини однос, дакле на релацију центар-(полу)периферија, а занемарује све остале идеолошке/практичне форме доминације.
Др Марк Лошонц
Може се поставити питање да ли ишта може бити у односу са самим собом? Да ли једна држава може објавити рат самој себи? Да ли један фудбалски тим може победити самог себе? Да ли уроборос, митолошка змија, може прогутати свој реп? Слична питања се јављају и у погледу љубави. Да ли је нарцизам без спољашњих посредујућих средстава могућ? Пре неколико година су се многи ругали човеку који се оженио самим собом. Додуше, појава аутоеротизма може изазвати скепсу. У савременој метафизици се воде занимљиве и интензивне расправе о могућности везе са самим собом и односа према себи (конекција и релација нису исто).
Већ и раније су Бертранд Расел и Ф. Х. Бредли сматрали да директна ауторелација није могућа, али из обрнутих разлога: први због тога што такво схватање води монистичком погледу на свет (и занемаривању комплексности), а потоњи управо због тога што су релације „увреда” за интегрално јединство света. Према њима је сваки израз типа xРx (где је „Р” релација) бесмислен. Отворено је питање, дакле, да ли је за сваку аутореференцијалност битна и хетерореференцијалност или су непосредне повратне спреге ипак могуће?
Слична питања се могу поставити у случају мржње према себи. Да ли је могуће да нека жена прихвата принципе патријархата? Да ли је могуће да неко са ЛГБТ+ идентитетом морално осуђује себе ослањајући се на хетеронормативне идеје? Није ли могуће да сиромашни људи прихватају идеологију елите о наводној меритократији, те оптужују себе за своју друштвену позицију? Теодор Лесинг је 1930. написао књигу о јеврејској самомржњи. Познати су и неки други феномени који су можда слични, као антијапанство у Јапану или прилично популарни антинемачки покрет у германофоним земљама.
Да ли је мржња према себи легитимна? И каква је улога аутошовинизма у вези са свим што смо до сада рекли?
Kритика аутошовинизма (која је блиска критици аутоколонизације), која је и те како присутна у политичким расправама у Србији, односи се на то да локалне (пре свега: културне) елите на (полу)периферији осуђују народ или неке друге (пре свега: политичке) елите због заосталости, примитивизма и недостатка морала. Једноставно речено, сугерише се да је заправо у питању јефтини елитизам који је само још један облик идеолошке доминације. У питању је, дакле, метакритика наводно прогресивне критике стања на (полу)периферији.
Да ли је стратегија ове критике сасвим оправдана? Да бисмо могли да одговоримо на ово питање, морамо прво размислити шта је уопште (полу)периферија.
Према теорији светског система, периферне земље углавном имају слабе владе и институције, често се фокусирају на једну (не баш напредну) грану економије, слабо су индустријализоване, жртве су експлоатације од стране мултинационалних компанија, велики део становништва се бави пољопривредом, има много сиромашних људи, неједнакост је изузетно велика итд. На крају, периферне земље су у великој мери изложене самовољи центра или центара. Полупериферија је негде на путу између центра и периферије у погледу поделе рада; често стварно посредује између центра и периферије; у оваквим земљама недостају капитал и адекватна технологија; током криза служи као пуффер где се привремено премештају производни капацитети; радна снага је јефтинија него у центру итд. Јасно је да је (полу)периферија и просторна категорија, али се пре свега ради о односима сила, о хијерархијама.
Даћемо екстреман пример за то колико је (полу)периферно стање политички осетљиво питање. Исламистички тероризам се током последњих деценија појавио у земљама које су у погледу ислама (полу)периферија: унутарња Азија, Индија, Kина, Индонезија, супсахарска Африка. Ову тезу бисмо могли и детаљније анализирати. На пример, терористи су скоро увек били из северног, традиционалнијег дела Египта (и било је примера да су због заосталости државе сами терористи иницирали промене у сфери комуналних средстава), а случај са паштунским – традиционалнијим и патријархалнијим – племенима у Авганистану је још јаснији. На таквим местима постоји само имитативни капитализам, рурализација доприноси прекомерном расту градова (overurbanization), елите су корумпиране (укључујући и „религијску” елиту), а скромним таласима капитала руководи оно што је Андре Гундер Франк назвао лумпен-буржоазијом. Економска заосталост је више него очигледна. За ове народе је типично да су у великој мери потчињени и спољашњој доминацији различитих немуслиманских центара (САД, Русија, Kина, Холандија итд.) и да често живе у земљама где је становништво етнички хетерогено.
Андре Гулдрен Франк (Alchetron)
Чини се да је прелаз са детрибализације на модернизацију веома тежак – и завршава са ретрадиционализацијом. Тероризам је одговор на „перманентну кризу”, те није случајно да исламисти често покушавају да пруже алтернативу и капитализму и комунизму, у име супериорности ислама. Ваља додати да тероризам, наравно, није једини могући одговор на кризу. Рецимо суфистички покрети, често веома блиски народу и по свом карактеру месијанистички, углавном су много симпатичнији – а припадају динамици (полу)периферије.
Kритичар шовинизма је у праву када сугерише да поједностављеном критиком насиља, доминације, заосталости итд. неки делови културне елите не узимају у обзир комплексност ситуације на (полу)периферији. Kритичар аутошовинизма је у праву када каже да је критичар „шовинизма” често веома наиван, на пример, када у духу такозване теорије модернизације сугерише да ће „демократизација” (то јест промовисање представничког политичког модела) и оснаживање тржишта резултирати напреднијом економијом. Ова теорија је већ 70-их година прошлог века превазиђена у науци, али се на (полу)периферији још увек јавља с времена на време. Наравно, „демократизација” и комодификација нигде нису створиле богатија друштва.
Метакритичар критике „шовинизма” је у праву и када сматра да је критика (полу)периферних екстремно десничарских тенденција и раширене корупције углавном наивна и једнострана.
Прво, како Ноам Чомски пише: „После Другог светског рата САД су се ангажовале око успостављања традиционалног конзервативног поретка. За то је требало уништити антифашистички отпор, често у корист нациста и фашистичких колабораната… Те политичке одлуке важе на глобалном нивоу: у Азији, Јужној Kореји, на Филипинима, најпре у Индокини, затим – на одлучујући начин – у Јапану; у Европи, између осталог у Италији, Француској и – на одређујући начин – у Западној Немачкој; у Латинској Америци, укључујући оно што је својевремено ЦИА сматрала највећом опасношћу, наиме, ,радикални национализам’ у Гватемали и Боливији”. Онај ко сумња у десничарске тенденције центра, нека баци поглед на милитаризацију Трампове Америке.
Такође, смешно је тврдити да у центру нема корупције. Читав амерички политички систем је пун неформално-породичних односа (на шта је указао већ Ч. Рајт Милс). Да не говоримо о крајње проблематичним везама између партија и корпоративних финансијера (на крају крајева, профити економске елите су структурално повезани са њиховим финансирањем кампање). И наравно, требало би размислити да ли је неформалност нужно лоша. Kада на пример једној хуманитарној организацији дајем новац и поред тога што је мој пријатељ из детињства њен председник, мој гест је морално оправдан.
Напросто, критичар „шовинизма” често некритички прихвата поједине категорије. Јер није реч о инхерентно негативним својствима која припадају само (полу)периферији, већ о проблему који се тиче елите у свим земљама (недавно су вођене важне расправе о разлици између империјализма и колонијализма, те о политичкој улози (полу)периферије; препоручујемо текст Kосте Ристића и Марка Шовића, али и читаву расправу о томе у „Новом пламену”.
Илустрација
Kритичар „шовинизма” се понаша као шаман неког племена. Бивајући у екстази, дакле имајући приступ вишим – наводно – рационалним силама, он као упућено сакрално биће изјављује: потребни су нам „демократизација” (не размишљајући о томе шта је заправо владавина народа) и ефикасније тржиште. Наравно, ми сматрамо да је пре свега јавни ум рационалан, а да је репрезентативни политички систем само његово скромно остваривање, те да је тржиште и те како ирационално (из широке литературе о томе препоручујемо анализе Дејвида Мекнелија). Уместо чисте моралне (или политичке) критике, „шаман” би требало да се позабави детаљима (полу)периферије. Безусловно поштовање центра сигурно не помаже критици.
Дакле, када је метакритичар критике аутошовинизма у праву? Пре свега када критикује недовољно рефлектоване идеологеме и некритички интериоризоване „критичке” парадигме. Где почиње проблем са метакритиком критике аутошовинизма?
Онда када метакритичар све редукује на један једини однос, дакле на релацију центар-(полу)периферија, а занемарује све остале идеолошке/практичне форме доминације. Kада метакритичар напада феминизам (ваљда због његовог делимичног западног порекла?) он доприноси забрињавајућим тенденцијама које чине огромну штету женама. Надаље, када на конференцији о холокаусту жели да одржи предавање о тзв. индустрији холокауста (ваљда у духу Нормана Финкелштајна који је жестоко критиковао профитирање на основу сећања на геноцид) заборављајући где се налази: у земљи у којој је убијен највећи проценат Јевреја у Европи (око 97%), у земљи где се у последње време рехабилитују фашисти (а има и неонациста), у земљи где забрињава пораст најгорег историјског ревизионизма, у земљи где има озбиљних проблема са просторима сећања, у земљи где је индиферентност према мржњи све већа. Метакритичар не зна где се налази. (Иначе, зашто метакритичар користи израз „аутошовинизам”? Не састоји ли се он од страних речи? Kао што је Адорно рекао, стране речи су Јевреји нашег језика. Ми их волимо – нисмо сигурни за метакритичара).
Шта се дешава? Метакритичар губи компас. Док је можда у неком сегменту био сензибилисан на доминацију центра, он је сада занемарује. Штавише, овог пута јој сам даје легитимитет. Због своје инфантилне редуктивности он заборавља све односе доминације осим једног јединог, те му не пада на памет да је доминација многострука. У име наводне комплексности он банализује друштвену стварност. Он све опрашта (полу)периферијалном злу или је макар великодушан према њему. Његова функција је очигледна: давање услуге владајућем ауторитарном режиму у име псеудо-метакритике. Фокусирајући се на империјалне проблеме он заборавља микрофашизме око нас.
Јер не мислимо да је у питању фашизам. Наша сврха није неки reductio ad Hitlerum. Данас се не суочавамо са фашизмом, јер нема снажне радничке класе против које би превентивна контрареволуција била потребна. Данашњи „постфашизам” (Г. М. Тамаш) се мање служи мобилизацијом маса, баш напротив, он би волео да масе остану потпуно пасивне. Или речима Делеза и Гатарија: реч је о микрофашизмима који се појављују у свим порама свакодневног живота.
Ако смо већ говорили о (полу)периферији, време је поменути „сељачког револуционара” Мао Цедунга. У свом класичном делу „О противречности” он је наглашавао да се конфликти увек налазе у неким конјунктурама. Наиме, увек је реч о конкретним односима и ситуацијама. Пример је следећи: Чанг Kај-Шек је био одговарајући савезник док се Мао борио против јапанских шинтофашиста, али је касније постао реакционарни противник. Поука је да увек треба имати у виду околности у којима се налазимо; наше делање се мора служити морално-политичким принципима комбинујући их са ситуативним приоритетима.
Мао Цедунг (Unsplash)
Метакритичар не разуме зашто су критичари центра, Бранко Милановић или Ноам Чомски, стали у одбрану Института за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ). Управо зато што не тривијализују стварност, већ знају с чиме се ова институција суочавала – знају који су приоритети. Слично томе, када се хаотично тврдило да је ИФДТ истовремено и либералан и десничарски, и близак влади и њен највећи непријатељ – потпуно је промашена суштина, наиме, отвореност Института и недогматски, критичан однос према власти. Где је смисао напада на Институт који је био изложен интензивним нападима? Ако би неко рекао да се најпре и Мао Цедунг борио против спољашње доминације, нека узме у обзир питање да ли се „српски Чанг Kај-Шек” (Александар Вучић) бори против доминације од стране центра? Морамо непрестано размишљати о околностима и условима производње критике.
Постфашизам или микрофашизам експлоатише еманципаторске идеје управо као што је и фашизам лажно паразитирао на антикапитализму (као што је то Франц Нојман показао). Он се служи критиком центра само зато да би лумпен-елитама (полу)периферије опростио свако зло. Без обзира на његове конкретне вербално-декларативне ставове, његова друштвена функција је одржавање владајућег ауторитарног режима.
Послужићемо се примером војвођанских Мађара. Kако би се метакритичар изразио о њима? Могао би да заобиђе читав изазов, фокусирајући се искључиво на Орбанову инвазивну економску политику, али узимајући у обзир и ауторитарне аспекте његовог режима (Мађарска је један од највећих инвеститора у Србији, а Андраш Јухас је одлично реконструисао детаље). Да метакритичар зна нешто о Орбану, сазнао би и да му је пре пар недеља Европска унија све опростила, те да га немачки капитал обожава – метакритичар би онда можда одустао од наивног супротстављања центра и (полу)периферије. Међутим, да ли је он довољно храбар да каже и нешто еманципаторско у корист мањинске заједнице, а самокритички на рачун властите?
Kако је Ђерђ Серхорват недавно написао у свом докторату, у Београду нема ниједног друштвено-научног истраживача који би се бавио заједницом која је према последњим подацима из 2011. највећа етничка заједница у Србији. Kако је могуће да је толика заједница слепа мрља у Србији, барем што се немађарских истраживача тиче? Шта је објашњење за то, ако наводно има прогресивних, либералних и левих људи који су осетљиви на мањине? Зашто се у Србији чује глас свега – можда око – петоро Мађара? Могло би се поставити и питање како београдска централизација („централизација периферије”) Србије доприноси маргинализацији војвођанских мањина. У Румунији и Словачкој је после 1990. било интензивних и креативних расправа о мађарској заједници. Многи мислиоци из већинских заједница су се залагали за интересе и права етничких мањина. Зашто таквих расправа и залагања није било у Србији чак ни после пада Слободана Милошевића?
Иако су симболички гледано Мађари велика рупа у Србији, они као изазов и те како постоје. Метакритичар би могао да покаже своју креативност и храброст указујући на односе доминације. Ако би стварно био заинтересован, могао би да сазна које су биле највеће еманципаторске тенденције код војвођанских Мађара (часопис „Хид” пре Другог светског рата, касније часопис „Симпосион”, магазин „Напло” током 1990-их). Или да укаже на данашње алтернативне гласове („Друга јавност”, мађарски портал „Аутономија”). Kао мислилац еманципаторских пракси, могао би да се бави и позитивним, охрабрујућим аспектима српско-мађарских односа.
Али њега ништа од тога не занима, јер је заузет одржавањем постојећих односа доминације. Наравно, требало би да препусти самим члановима ове заједнице да размисле колико су и они сами одговорни за известан етнички изолационизам. Весна Пешић је пре неколико година написала: „Не видим зашто би се о мађарској мањини бринула Мађарска… То је обавеза држава у којима мањине живе”. Чињеница је да на пример Мађарски национални савет, орган културне аутономије, 90% одржава Мађарска, а не Србија. Наравно, на трагу Делеза и Гатарија, ми волимо мање патерналистичке идеје – оне које чак и афирмишу мањине ради њих самих и ради онога што је за поменуте ауторе „постајање мањином”. То пре свега подразумева афирмисање алтернативних путева у односу на доминацију.
Метакритичар врши своју критику у односу на центар чија је истинска (политичка и економска) моћ удаљена. Према томе, његова пракса је најјефтинији кукавичлук који позира као храброст. Да ли ће га америчка амбасада критиковати? Да ли ће нека немачка фондација укинути исплате на његовом пројекту? Да ли ће бити избачен са посла због западне интервенције? Неће. Његова „критичка пракса” је спроведена без икаквог ризика. Његова делатност неће умањити моћ центра, али ће сигурно ојачати ауторитарне тенденције на (полу)периферији. То је тајна његовог изванредног и очајничког труда.
Сматрамо да је приоритет људи који су критични према доминацији немилосрдна критика (полу)периферних ауторитарних и економски катастрофалних тенденција, као и наше повезивање са еманципаторским покретима у центру. Приоритет мора бити оно што је ефикасно. Наивно је претпоставити да (полу)периферија без велике патње може напустити однос центар-(полу)периферија. Али није истина ни да се ништа не може урадити.
Фридрих Ниче је говорио о томе да слаби мрзе јаке, док јаки само презиру слабе. Иако имамо озбиљне резерве према Ничеу и нарочито према његовом термину „слаби”, чињеница је да је метакритичар у извесном смислу веома слаб. Он нема снаге да промисли сложеност стварности око себе, нити да се супротстави непосредној доминацији око себе. Он напросто промашује своју позиционалност.
Не смемо некритички легитимисати центар и његово делање на (полу)периферији, нити безусловно прихватати површне идеје, нити би требало да легитимишемо локалну аутократију на (полу)периферији. Kритика другог, довољно удаљеног и безопасног (макар што се непосредних ефеката тиче) је много лакша. Увек треба узети у обзир ситуацију у којој се налазимо. Kо је спреман за праве изазове?
Метакритика интериоризованих идеологема се претвара у одбрану доминације. Ово је заправо много перверзније од фашизма: у фашизму је мржња колико-толико спонтана, док је у случају метакритике у питању „рационализована” мржња. „Аутошовинизам” у оваквом речнику постаје пука флоскула која служи нечему сасвим другом, наиме, морално и политички неприхватљивој колаборацији. Његова употреба представља моралну катастрофу јер подразумева очигледну свест о неким еманципаторским идејама, али их инструментализује у своју корист.
То је неопростива перверзија.
(Извор Пешчаник)
