50 GODINA SINTEROVANJA   

Formiran pre pet decenija, Međunarodni institut za naukuo sinterovanju odigrao je ogromnu ulogu u ovoj značajnoj oblastidobijanja novih materijala, u zbližavanju naučnika iz celog sveta, a naročito u vreme Hladnog rata eksperata sa Istokai Zapada.Nakon dugo vremena, Institut pokušava da se uspravi i vrati na puteve stare slave.

Prof.dr Dragan Uskoković

Čitam nedavno o nekim dešavanjima iz eks-Jugoslavije i članak o Zenici iz starih vremena, kao uzornom gradu u koji su sa svih strana dolazili radnici i inženjeri da nađu posao, dobru platu i mesto pod suncem. Grad od 40.000 stanovnika izgrađen je sa kompletnom komunalnom, socijalnom, ekonomskom i kulturnom infrastrukturom za četiri godine, što me je najpre podsetilo na dečačke dane odrastanja na Cetinju kada je, zahvaljujući samo jednom čoveku (Petar Sinanović-Nagib) koji se pojavio kao proviđenje, „uspavani grad” izrastao u zapaženo središte u koje su dolazili stručnjaci, inženjeri, vrhunski sportisti i glumci iz cele Jugoslavije na zajedničkom zadatku da svoje znanje i sposobnosti ugrade u najkvalitetnije industrijske, kulturne i sportske brendove tog vremena.

Poredeći to vreme sa poslednjih trideset godina, vidimo da su zatvorene hiljade fabrika i da je preko milion kvalifikovanih radnika ostalo bez posla, s potpuno uništenom ekonomskom snagom zemlje usled potpunog urušenja ne samo industrijskih sistema, već i svih drugih: prosvetnih, zdravstvenih, komunikacionih. Reke mladih, pametnih i obrazovanih ljudi (svake godine po 35.000) bespovratno odlaze. Prema najnovijem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma zemlja je po zadržavanju talenata na 134. mestu, a po privlačenju talenata na 132. mestu od 137 zemalja.

Vinčanski prodori

Sredinom šezdesetih prošlog veka autor ovog teksta došao je u najugledniji institut u to vreme, Institut za nuklearne nauke „Boris Kidrič” u Vinči, da uradi diplomski rad. U dve decenije što su tome prethodile tu su osnovane, po uzoru na najmodernije u svetu, laboratorije koje i danas postoje. Saradnici su odlazili na usavršavanje u vodeće svetske centre i vraćali se sa ogromnim znanjem, iskustvom i kontaktima. Preko zajedničkih programa bili su uključeni u međunarodnu saradnju uglednih institucija, koja je u to vreme krasila „Vinčine” istraživačke programe.

Nakon 15 godina

Krajem šezdesetih, nekako istovremeno, utemeljene su dve međunarodne mreže izvrsnosti, čiji su nastanak i aktivnosti vrlo ilustrativni i poučni jer svedoče o njihovoj snazi. Prva je nastala nakon dugih promišljanja i inicijative Pergamon press-a, u to vreme vodećeg izdavača naučne periodike, za pokretanje časopisa kakvog u to vreme nije bilo, a posvećenog prenosu toplote i mase.

Posle razgovora s vodećim ekspertima iz SAD, Zapadne Evrope i SSSR-a, prvobitna ideja se proširila na formiranje Centra koji bi bio suizdavacč i organizovao konferencije, štampao naučne radove saopštene na njima i bavio se promocijom nauke. U leto 1968. upriličen je prvi seminar „Prenos toplote i mase u graničnom sloju” u Herceg Novom, u organizaciji Jugoslovenskog društva termičara, na kome je pokrenuta prethodno dogovorena inicijativa da se ustanovi Međunarodni centar za prenos toplote i mase, koji je ubrzo zaživeo u Laboratoriji za termotehniku.

Naim Afgan

Dvojica najzaslužnijih za to bili su „Vinčini” doajeni u termotehnici, prof. dr Naim Afgan i dr Zoran Zarić, dopisni član SANU. Svoje skupove Centar je najpre organizovao u Herceg Novom i Trogiru, potom je prešao u Dubrovnik. Neprestano su uvođene nove teme, a predavači su bili vodeći svetski autoriteti. Zbornike radova štampali su poznati međunarodni izdavači, Plenum Press, John Wiley and Sons, Springer Verlag i drugi. Centar je u to vreme predstavljao najznačajniji međunarodni naučni forum u socijalističkoj Jugoslaviji.

Od osnivanja do napuštanja naše zemlje, uoči uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija (1990), organizovao je četrdesetak međunarodnih skupova. Zbog poznatih dešavanja najpre je prešao u Lisabon, da bi se  nekoliko godina kasnije trajno nastanio u Ankari (Turska), gde je nastavio „Vinčinu misiju” promovisanja ove naučne oblasti na svetskom nivou. Odlazak Centra saradnici Laboratorije za termotehniku ocenili su kao „nenadoknadiv gubitak i za našu zemlju i za našu nauku”.

Rađanje sinterovanja

Međunarodni institut za nauku o sinterovanju imao je malo drugačiju putanju razvoja, mada se slobodno može reći da je po mnogo čemu bio sličan maločas pominjanom. Nastao je na inicijativu nedavno preminulog akademika Momčila M. Ristića, kasnijeg dugogodišnjeg generalnog sekretara i predsednika, udruživanjem odozdo-naviše petnaestak vodećih naučnika iz SAD, Nemačke, Švedske, Finske, Engleske, Francuske, Italije, Rusije, Indije, Australije, Japana i Jugoslavije, koji su se dogovorili da ovu oblast sveobuhvatno unapređuju.

Formalno je konstituisan 1968. kao Međunarodni tim za proučavanje sinterovanja, sa sedištem u Beogradu, takođe u Institutu za nuklearne nauke „Boris Kidrič” u Vinči. Osnivačka skupština održana je naredne godine u Herceg Novom, gde su svi osnivači imali plenarna predavanja na temu svojih najaktuelnih istraživanja. Simpozijum je bio otvorenog tipa i već prve godine okupio je stotinak naučnika. Utemeljivači su se tada saglasili da svake druge godine organizuju ovakve konferencije na istom mestu. Nakon prve interesovanje je naglo poraslo u svetu, tako da je veliki broj novih članova uključen i Međunarodni tim je 1973. godine prerastao u Međunarodni institut za nauku o sinterovanju, koji je za samo nekoliko godina stekao stotinak članova.

Na inicijativu tadašnjeg predsednika Pavla Savića dobio je pokroviteljstvo SANU, zatim i drugih eminentnih institucija zemalja iz kojih su bili članovi. U to vreme Institut je odigrao ogromnu ulogu u zbližavanju naučnika iz celog sveta u ovoj oblasti, što je naročito došlo do izražaja u vreme Hladnog rata, kada je Jugoslavija bila jedino mesto gde su se mogli sastajati naučnici sa Istoka i sa Zapada.

Na sastanku Saveta Instituta te 1973. usvojen je novi Statut koji je predviđao da se svake četvrte godine organizuju dve vrste konferencija: Svetska konferencije o sinterovanju (WRTCS) u Jugoslaviji i tematske konferencije, često pod nazivom škole, u raznim zemljama. Po pravilu, takva okupljanja su naizmenično organizovana svake dve godine tj. svako pojedinačno svake četvrte godine. Do tada izdavani časopis Physics of Sintering, promenio je naziv u Science of Sintering i proširio oblasti publikovanja na sinterovanje i srodne fenomene. Isto tako, važne aktivnosti su podrazumevale sakupljanje i uopštavanje informacija koje se tiču teorije i tehnologije sinterovanja i uzdizanja naučnog podmlatka, obrazovanja i specijalizacije mlađih saradnika i studenata preko doktorskih i posledoktorskih studija u laboratorijama članova Instituta.

U svojoj bogatoj istoriji Institut je organizovao 10 Svetskih konferencija o sinterovanju u Herceg Novom 1969, 1971. i 1973, Dubrovniku 1977, Portorožu 1981, Herceg Novom 1985. i 1989. i Beogradu 1998. i 2002. godine. I sedam tematskih konferencija o sinterovanju u zemljama i institucijama gde je  postojao najveći interes za ovu oblast i u kojima su članovi preuzeli njihovu organizaciju. Sticajem okolnosti, one su su se selile iz zemlje u zemlju idući ka istoku obilazeći tako Zemljinu kuglu. Prva je bila u Herceg Novom 1975, potom u Varšavi 1979, Nju Delhiju 1983, Tokiju 1987, Vankuveru 1991, Hankou 1995. i Nju Delhiju 2000. godine.

Vaskrsnuće Instituta

Deseta Svetska konferencija o sinterovanju upriličena je septembra 2002. godine u Beogradu, nakon čega je aktivnost Instituta znatno smanjena i nakon toga više nije nijedna održana. Sve se svelo na izdavanje časopisa Science of Sintering. Na inicijativu mnogih članova iz sveta, jedna grupa, koja postoji praktično od samog nastanka, odlučila je da nanovo oživi Institut i zvanično ga registruje po sadašnjim zakonskim propisima, i to je obavljeno krajem 2017. Institut je registrovan pod starim imenom, definisani su novi Program, Statut i druga akta i izabrana sva tela. Tako se nastavila tradicija Međunarodnog instituta za nauku o sinterovanju.

Najveći broj preregistrovanih članova zadržao je svoj status, samo nekoliko ih je prevedeno u počasne, redovne i dopisne, pri čemu je uvedena kategorija neaktivnih, koji nisu imali opipljive aktivnosti i publikacije poslednjih nekoliko godina. Naravno, oni mogu lako promeniti status reaktiviranjem. Danas Institut broji 106 članova, od čega 12 počasnih, 45 redovnih, 16 dopisnih i 33 neaktivnih iz 20 zemalja sa svih kontinenata. Program rada je predviđao da se nastavi sa organizovanjem svetskih   konferencija o sinterovanju, tako da je jedanaesta po redu (XI WRTCS) zakazana za 2-6 septembar 2019. godine u istom hotelskom kompleksu u kome je održana osnivačka konferencija Međunarodnog tima za proučavanje sinterovanja pre tačno 50 godina. Ona je zakazana istovremeno sa YUCOMAT konferencijom Društva za istraživanje materijala Srbije, koja se održava svake godine u Herceg Novom.

Desetak vodećih naučnika iz sinterovanja imaće predavanja po pozivu, a učestvovaće još dvadesetak, tako da će se sa „jukomatovcima” početkom septembra okupiti oko 200 učesnika. Sinterovanje, inače, nije što je nekad bilo, znatno manje istraživača radi u ovoj oblasti i više su okrenuti tehnološkim istraživanjima. Oblast nije atraktivna za publikovanje i ne pamti se kada je članak iz sinterovanja osvanuo u časopisu sa dvocifrenim impakt faktorom. Posebno je teško kod nas jer je industrija sinterovanih materijala, koja je bila moderno organizovana, praktično zamrla: „Prvi partizan” – Užice (sinter metalurgija i tvrdi metal), Elektronska industrija (Fabrika ferita i kondenzatorska keramika), „Magnohrom” (vatrostalni materijali), Bor (frikcioni materijali). Nažalost, svi pomenuti pogoni su uništeni. Slično je i na prostoru bivše Jugoslavije.

Šta dalje?

Tematske konferencije će se, verovatno, brzo povratiti na ono što su nekada bile. Ideja je da se posle dugog odsustva, sledeća upriliči u Evropi 2021. godine. Osma po redu biće ponuđena nemačkim članovima Instituta da je organizuju.

S časopisom Science of Sintering, glasilom Međunarodnog instituta za nauku o sinterovanju, stanje je najsloženije zbog neprecizno definisanih vlasničkih odnosa. Na početku je pravo na izdavanje preneto drugoj organizaciji, ali je suštinska politika časopisa vođena iz Instituta. Poslednjih godina postoje ozbiljne primedbe članova na kvalitet. Osnovna je da je časopis istrgnut iz Instituta i da je napustio njegovu politiku, a da članovi čija imena stoje u impresumu nemaju nikakvog uticaja na to šta se objavljuje.

Osim toga, niko od uglednijih članova ne publikuje ništa već godinama, tako da je časopis postao glasilo glavnog i odgovornog urednika, koji je za poslednjih desetak godina objavio 35 svojih članaka! Nedavno imenovanje regionalnih urednika je kruna svega toga: visokopozicionirani urednici u impresumu nisu članovi Instituta, niti imaju ijedan publikovan članak iz sinterovanja!

I tako se vraćamo na početak priče: Da li smo zaista dovoljni sami sebi da sve što vredi uništimo?

Sumnjivo lice

S obzirom na veliki broj inostranih naučnika i sa Istoka i sa Zapada i strateški značaj sinterovanja u dobijanju novih materijala za potrebe nuklearne ivojne industrije i postojanja mogućnosti prenošenja informacija,pre svega od Rusa Amerikancima i obratno, svojevremeno nam je savetovano da na konferenciju vodimo bezbednjaka iz Beograda.Tako smo učinili,i on s kolegama iz Herceg Novog vodio računa da sve bude besprekorno.Za to vreme je lokalni bezbednjak danima sedeo u bašti, iz koje se ulazilo u salu, i pratio kretanje ucesnika.

Taman je pomislio da je došao do važnih saznanja, jer je uočio čoveka koji je stalno obilazio određene pojedince i sa njima razmenjivao nekakve papire, za koje je poverovao sadrže tajne informacije – duboko se razočarao. Rečeno mu je, naime, da je dotični iz protokola organizatora i da sređuje avionske karte nekim učesnicima zbog nenadano iskrslih obaveza.

Hiljadu učesnika

Nakon Herceg Novog,Varšave i Nju Delhija,tematska konferencija je održana u Tokiju 1987. godine.To je bilo najveće i najbolje organizovano savetovanje, čiji je domaćin bio Tokijski institut za tehnologiju,a glavni organizator redovni član Instituta Šigeuku Somija. Prisustvovalo je više od 1.000 učesnika, s pratećom izložbom opreme najpoznatijih svetskih proizvođača.