Први пут су ембриони сисара узгајани у свемиру, у микрогравитационој средини Међународне свемирске станице, која кружи око Земље на отприлике 400 километара изнад планете. У експерименту који је осмислио и водио молекуларни биолог Терухико Вакајама са Универзитета Јаманаши резултати показују да ембриони миша могу, барем у почетку, да преживе у свемиру. „Постоји могућност зачећа на будућем путовању на Марс јер ће оно трајати више од шест месеци. Спроводимо истраживање да бисмо осигурали да имамо потомке ако то време дође”, рекао је Вакајама за New Scientist.
Године 2009, тим који је предводио Вакајама открио је да симулирана микрогравитација има штетан ефекат на развој ембриона – јајне ћелије могу да се оплоде, али је имплантација оплођених јајних ћелија била мање успешна. Истраживачи су извршили оплођење и ембрионе миша развили у двоћелијску фазу, замрзнули их и отпремили на Међународну свемирску станицу да их астронаути одмрзну и узгајају у специјалној машини.
Четири дана су их чували у параформалдехиду. На крају експеримента су материјал вратили на Земљу. Било је више скупова ембриона. Један је узгајан на Земљи у гравитационом окружењу као контролна група. Друга контролна група на ИСС-у је култивисана у симулираној Земљиној гравитацији и, наравно, постојала је експериментална трећа група у микрогравитацији. Стопа преживљавања обе на ИСС-у била је нижа од оне на Земљи; али ембриони који су преживели развили су се нормално.
Иако је стопа преживљавања била знатно нижа у свемиру, чињеница да су одређени ембриони преживели охрабрује. Било је и других фактора, осим гравитације, који су могли допринети ниској стопи преживљавања у свемиру. „Ембриони у условима микрогравитације развили су се у бластоцисте са нормалним бројем ћелија, унутрашњом ћелијском масом, и експресијом гена сличним онима узгајаним под вештачком контролом”, пишу истраживачи и наглашавају да је „то јасно показало да гравитација није имала значајан утицај на формирање бластоциста и почетну диференцијацију ембриона”.
Остаје много простора за експерименте, студије и истраживања да се утврди да ли је трудноћа у свемиру препоручљива. Наведено истраживање, рецимо, није узело у обзир ефекте радијације, која је много већа у свемиру него на Земљи. Развој је, такође, заустављен у фази бластоцисте. Није познато да ли би даљи развој у материци довео до различитих исхода. Осим тога, младунци глодара који су летели у свемир показали су већу стопу здравствених компликација. А студија из 2005. је открила да је гравитационо оптерећење неопходно за нормалан развој мускулоскелетног система фетуса.
„На основу ових извештаја и наших резултата, можда је репродукција сисара у свемиру могућа, иако не може бити савршена. Нажалост, из ИСС експеримента није добијен велики број бластоциста и нисмо били у могућности да потврдимо утицај на потомство јер га нисмо произвели од ембриона развијених у свемиру”, пишу они. „Проучавање репродукције сисара у свемиру је од суштинског значаја за почетак епохе свемирског доба”, наводе научници чији су налази експеримента објављени у часопису iScience.
(РТС)
