Није добро што нам технолошке справе не дозвољавају да је осетимо, тврде научници.
Према новој студији, друштвене мреже нас ометају и спречавају наше умове да упадну у дубљи, потпунији осећај досаде. Истраживачи тврде да то није добро за нас, с обзиром на то да таква може бити веома плодна основа за нове идеје и креативност. Дубоки ниво разликује се од почетног, површног нивоа који имамо када чекамо на аутобуској станици или чекамо да почне нека емисија на програму. Ипак, овај почетни урон у монотонију можемо тренутно да распршимо чим погледамо у телефон да видимо има ли нових објава на Твитеру, Инстаграму, Тик току или Фејсбуку, што значи да нивои досаде никада не прелазе у зону креативности.
Учесници студије који су искусили дубљу досаду открили су да им је она изазивала осећај немира и празнине. Међутим, имали су жељу да ту празнину попуне неким новим или заборављеним пасијама.
„Дубока досада може звучати као изразито негативан концепт, али у ствари, може бити изузетно позитивна ако се људима пружи шанса за неометано размишљање и развој”, каже Тимоти Хил, социолог са Универзитета Бат у Великој Британији. „Морамо признати да је пандемија била трагично, деструктивно, исцрпљујуће искуство за хиљаде људи, али сви смо упознати са причама оних који су у изолацији пронашли нове хобије, каријере или одлучили да промене свој дотадшњи живот.”
Они који су искусили дубљу досаду, нашли су боља решења како да проводе време. Хил и колеге испитали су животе 15 људи који су или добили плаћено слободно време или су замољени да раде од куће током пандемије коронавируса. Учесници су били различитог узраста, занимања и нивоа образовања и сви су били из Енглеске или Републике Ирске. Са учесницима су вођени структурирани интервјуи у којима су објашњавали како су провели време током пандемије, а и каква су осећања проживљавали. Кад год им је било досадно, окретали су се друштвеним мрежама и такозваном, Doomscrolling-у.
Учесници студије који су, пак, искусили дубљу досаду, открили су да им је она изазивала осећај немира и празнине. Међутим, имали су жељу да ту празнину попуне неким новим или заборављеним пасијама – обради дрвета, кувању, вожњи бицикла. Истраживачи су желели да нагласе да многи немају тај луксуз да само седе и не раде ништа дуже време – и да су друштвене мреже биле од виталног значаја за одржавање контаката са породицом и пријатељима током пандемије. Међутим, наглашавају потребу да се истакне важан податак како друштвене мреже утичу на наше размишљање.
„Проблем који смо приметили је тај што друштвене мреже ублажавају површну досаду, али та врста дистракције одузима време и енергију и спречава људе да дођу у стање дубоке досаде, где би могли да открију нове страсти”, објашњава Хил. Идеја површне и дубоке досаде датира скоро 100 година уназад из серије предавања немачког филозофа Мартина Хајдегера. Хајдегер је указивао да је досада изузетно важан део живота и да је треба култивисати.
Занимљиво је да смо у потоњим деценијама осмислили све више и више начина да избегнемо досаду: наши умови су сада даноноћно окупирани, захваљујући друштвеним мрежама и свему осталом што нуде паметни телефони, таблети и рачунари. Не морате никада да станете и да се изгубите у својим мислима, ако то не желите. Друге студије су, такође, указивале да су досада и са њом повезано слободно лутање у мислима кључна основа за креативност, због чега нам толико добрих идеја долази када се туширамо. Истраживачи који стоје иза ове најновије студије планирају да дубље закопају у ову тему.
„Ово истраживање нам је дало прозор да схватимо како култура која је увек укључена, 24/7 и уређаји који обећавају обиље информација и забаве можда отклањају нашу површну досаду, али нас заправо спречавају да пронађемо значајније ствари”, закључује Тимоти Хил . „Они који се баве дигиталном детоксикацијом можда су на правом путу.”
(РТС)
