Тек када изађемо из свијета антропоцентричних конвенција можемо примијетити да ми уопште нисмо изумитељи науке. Наука као универзални биолошки метод за учење како преживљавати откривањем новог, путем природног тестирања различитих могућности или хипотеза, стара је као и органска материја. Ми смо само изумитељи форме еутехнологије коју можемо назвати техно-наука.
Проф. др Предаг Слијепчевић
Популаризатори науке који је у глобалној екологији капиталоцена представљају као безупитно позитивни сегмент људске културе треба да се сјете ријечи Фреда Хојла: Ако науку храните великим новцем, она постаје лијена и дебела. Истински идеал науке јесте, према писцу Дориону Сагану, антички: поезија чистог учења.
Насупрот античком идеалу, наука је у капиталоцену постала средство за брутално освајање природе – институционализовани и догматизовани метод чија је екстремна посљедица милитаризам. Атомска бомба никада не би могла бити направљена без институционализације науке.
Инсекти су открили пољопривреду као
прву истинску форму еутехнологије мног
прије наше појаве у еволуцији.
Њихова цивилизација је прва животињска
технолошка цивилизација на планети.
Иза институционализације науке стоји широј јавности непозната страна људске биологије. Наиме, само човјек и неке врсте инсеката практикују највишу форму социјалности коју биолози зову еусоцијалност. У књизи „Светац и грешник”, показао сам да поред три стандардна елемента еусоцијалности и инсекти и човјек упражњавају четврти елемент, технологију.
Ако се прихвати аргументација харвардског професора Едварда О. Вилсона, према којој је фундаментална јединица биолошке селекције социјална група, онда и људска друштва, као и мравља и пчелиња, постају суперорганизми. Највиша форма људског суперорганизма је држава. Најзначајније институционално средство модерних држава, према Унеску, јесте институционализована наука или STI (science, technology, innovation) без које је економски раст немогућ. Ово је кратка прича о биолошким корјенима науке присутним и код амебе и код Ајнштајна.
Пут ка цивилизацији
Цивилизација је тек недавни изданак људске културе. Наши далеки преци су се, по данашњим цивилизацијским стандардима, понашали као примитивци скоро 200 миленија. Провели су отприлике 190.000 година, или 95% постојања дивљачки тумарајући планетом, једући биљке, убијајући дивље звијери и једни друге. Једини наговештаји долазеће цивилизације били су пећински цртежи и понеко архитектонско достигнуће.
Са оваквим виђењем ствари не би се сложиле цивилизације које су постојале прије западне. Наша аутохтона цивилизација базирана на паганским обичајима гаји симпатије према цивилизацији човјека луталице. Ово је примјетно, на примјер, у поезији Васка Попе несуђеног нобеловца и нашег најпревођенијег пјесника.
Прекретница на путу за цивилизацију десила се прије отприлике 10.000 година када смо открили пољопривреду. Способност да узгајамо биљке и животиње отворила нам је капије модерности. Открили смо економски вишак. Kорјени капитализма крију се у раној пољопривреди. Наши препољопривредни преци, лутајући ловци-скупљачи, били су једино истинско егалитарно друштво.
Српска култура за разлику од западне, показује симпатије према слободи коју су уживали наши преци луталице. Филмови Александра Петровића („Скупљачи перја”) и Емира Kустурице („Дом за вјешање”, „Црна мачка бели мачор”) примјери су својеврсног ламента над слободарском прошлошћу човјека луталице као истинског поштоваоца филозофије природе.
Портрет Циганке на археолошкој ископини (Пиксабеј)
Тек када је економски вишак омогућио стварање материјалног богатства појавила се социјална неједнакост. Њена посљедица је била социјална стратификација подстицана подјелом рада и економским факторима. Појединцима са талентом за језик, математику, умјетност и опсервацију природе, омогућено је да се у потпуности посвете овим, без сумње бесмисленим активностима из перспективе наших древних предака који су покушавали да пређу мост између непрегледних пространстава номадске прошлости и нових хоризоната пољопривредне епохе.
Глобална цивлизација капиталоцена
постала је хегемонија механичке
технологије која је заборавила антички
идеал науке као поезије чистог учења.
Тумарање кроз пољопривредне пејзаже помогло нам је да откријемо нове путање. За њих су били потребни нови мостови и нови грађевински материјали. Оно што је изгледало бесмислено раним пољопривредницима изненада је постало неопходни грађевински материјал. Језик, писмо, математика, умјетност, архитектура и филозофија помогли су нашим далеким прецима да направе нове мостове за спајање праисторије са стидљивим хоризонтима историје.
Нови мостови су отворили путеве ка првим цивилизацијама. Градови, државе и империје су се изненада појавили на бучној и узаврелој сцени нашег историјског театра. Али пут ка модерности је постајао све загађенији ужасавајућим елементима наше природе. Ратови и масовна убиства су производи човјекове природе. Исте оне природе која је изњедрила модерност и цивилизацију.
Главна прекретница на путу за ултрамодерност данашњице десила се када смо открили филозофију. Прије око 2.500 година грчки филозофи су посијали сјеме радозналости у тло историјског пејзажа познатог под именом Западна цивилизација. Сјемену је било потребно око два миленија да израсте у моћно дрво. Тек недавно је ово необично дрво произвело још необичнији плод – институционализовану техно-науку. За западну цивилизацију институционализована техно-наука је постала средство за покоравање других цивилизација и брутално освајање природе. Глобална цивлизација капиталоцена је постала хегемонија механичке технологије која је заборавила антички идеал науке као поезије чистог учења.
Роберт Опенхајмер, шеф „Менхетн пројекта” одговорног за прву атомску бомбу, инсистирао је да бомба мора бити употријебљена да би се непријатељима САД демонстрирала супериорност новог оружја, наивно мислећи да атомска бомба представља крај свих ратова. Само неколико година касније Опенхајмер се отворено противио конструкцији много разорније хидрогенске бомбе, чиме је себе ставио на црну листу потенцијалних државних непријатеља САД.
Елементи цивилизације
Овај кратки преглед културне еволуције човјечанства спаја два, на први поглед неповезана, производа људске културе: пољопривреду и науку. Али пољопривреда и наука нису тако удаљене и неповезане појаве као што нам се чини. Оне су нуспроизводи еусоцијалности, ријетке биолошке појаве коју упражњавају само неки инсекти и човјек. Наша конвенционална перцепција свијета нас понекад превари и не дозвољава нам да примијетимо неке очигледности. Из перспективе еволуције изгледа сасвим очигледно да пољопривреда и наука нису случајне и неповезане појаве, него сродни нуспроизводи еусоцијалности.
Пољопривреду и науку веже заједничка
особина – технологија. У мојојинтерпретацији
и пољопривреда и наука су форме еусоцијалне
технологије или еутехнологије.
Цивилизација је још један нуспроизвод еусоцијалности. Базични елементи цивилизације су пољопривреда, као њен почетак, и институционализована наука као њен врхунац настао захваљујући појави пољопривредног економског вишка. Пољопривреду и науку веже заједничка особина – технологија. У мојој интерпретацији и пољопривреда и наука су форме еусоцијалне технологије или еутехнологије.
Најбољи доказ у прилог ове тезе јесте појава прве анималне цивилизације десетинама милиона година прије наше, цивилизације инсеката. Харвардски професор, Едвард О. Вилсон сматра да су инсекти истински проналазачи цивилизације и еусоцијалности. Они, а не ми, јесу први анимални глобалисти у еволуцији. Инсекти су открили пољопривреду као прву истинску форму еутехнологије много прије наше појаве у еволуцији. Њихова цивилизација је прва животињска технолошка цивилизација на планети.
Мрав (Пиксабеј)
Kо је открио науку?
Ријетки мислиоци виде науку као
универзалну биолошку појаву. Наука је
врста универзалне биолошке игре која
има најмање три елемента.
Овдје се отвара интересантно питање. Ако су инсекти изумитељи пољопривреде, да ли смо ми изумитељи науке? Одговор на ово питање није једноставан. Пројектује нас у неповољном еволуционом свјетлу лоших студената природне историје. У нашој антропоцентричној перцепцији свијета само човјек може бити изумитељ и корисник науке. Само човјек поседује инетлигенцију довољну за инвенцију и употребу науке. Међутим, ова теза је само дјелимично тачна.
Ријетки мислиоци виде науку као универзалну биолошку појаву. Наука је врста универзалне биолошке игре која има најмање три елемента. Први елемент је покушај да се открије еволуциона новина. Мотив за откривање новине јесте егзистенцијална загонетка коју свим организмима поставља њихово природно окружење.
Бактерије покушавају да открију нови извор хране или отпорност на антибиотике, птице покушавају да конструишу нове алатке за екстракцију хране из неприступачних локација, мрави покушавају да успоставе симбиозу са новом гљивицом. Али ријетко када су еволуционе иновације успјешне у првом покушају. Уколико први покушај не произведе ефекат слиједи други елемент игре, наравно ако се преживи први покушај: откривање грешке. Откривање грешке је у ствари разумијевање да покушај није успио. Иза другог елемента, или грешке, одмах слиједи трећи. Покушај исправљања грешке путем новог покушаја. И тако у недоглед.
Ова биолошка игра, покушај-грешка-покушај, није ништа друго него природно тестирања различитих могућности. Другим ријечима, спонтано тестирање хипотеза или природна форма науке. Улози у игри су често високи. Kазна за избор погрешне опције може бити и смрт.
Антропоцентрична интелигенција није неопходна за ову биолошку игру. Праксу природног тестирања хипотеза упражњавају и бактерије, и мрави, и слонови, као што су је упражњавали наши нецивилизовани преци.
Овдје је примјерено подсјетити се мање познате мисли Kарла Попера. Према Поперу готово да нема разлике између амебе и Ајнштајна. Наиме, и амеба и Ајнштајн се баве природним тестирањем хипотеза. У филозофији науке ова област истраживања се зове еволуциона епистемологија. За читаоце које интересује еволуциона епистемологија препоручујем мој недавни рад у часопису BioSystems (пуна верзија рада се може наћи на овом линку: http://www.biocivilizations.com/natural-epistemology-paper-in-biosystems/).
Тек када изађемо из свијета антропоцентричних конвенција можемо примијетити да ми уопште нисмо изумитељи науке. Наука као универзални биолошки метод за учење како преживљавати откривањем новог, путем природног тестирања различитих могућности или хипотеза, стара је као и органска материја. Ми смо само изумитељи форме еутехнологије коју можемо назвати техно-наука.
Патимо од ароганције која има форму
еволуционе неписмености. Само лоши
студенти природне историје могу
третирати мало знање као апсолутно
знање. Из еволуционе перспективе
апсолутно знање, ако уопште постоји,
ван је домашаја људске интелигенције.
Овдје се појављује парадокс који открива наше дубоко неразумијевање природне историје. Еутехнологија коју смо изумили, техно-наука, ради против „еволуционе стратегије стабилности”. Умјесто да нам техно-наука помогне да пронађемо оптималну еволуциону путању за стабилнију коегзистенцију људске цивилизације и њеног природног окружења, она драматично увећава наш колективини егзистенцијални ризик. Kарл Саган је спекулисао да је судбина интелигентних цивилизација самоуништење.
Само размишљање на еволуционој скали може открити човјекову антипатију према култивацији скромности. Kао врста, постали смо експерти за промовисање мегаломанске стране наше природе. Ова страна одаје застиђујуће лош осећај за природну историју. Патимо од ароганције која има форму еволуционе неписмености. Само лоши студенти природне историје могу третирати мало знање као апсолутно знање. Из еволуционе перспективе апсолутно знање, ако уопште постоји, ван је домашаја људске интелигенције.
