Kонзервативци у САД се данас боре у име свих традиционалиста на свету. Тамошњи вредносни раскол је дубљи од католичко-протестанске шизме.
Алистер Крук
Да ли смо ми „Рим”? Ово питање је било снажно присутно у умовима америчких конзервативаца, либертаријанаца и католика на разним њиховим конференцијама. Да ли Америка иде путем Римске империје? Бирократско труљење, масивни јавни дуг, развучена војска, политички систем наизглед неспособан за одговор на изазове – „позно Римско царство је патило од ових бољки, а исто тако, прибојавају се неки, и савремена Америка”, примећује „Американ конзерватив”, иначе часопис који марљиво годинама заступа ову тезу, и то са растућим бројем присталица. (Ваља истаћи да то нису присталице потпредседника Пенса који заговара евангелистичко, фундаменталистичко, буквално инсистирање на неизбежном искупљењу, кроз своју политику верског заноса).
„Американ конзерватив” уместо тога упозорава на следеће: „Ако либертаријанци сдесна брину о структуралном колапсу – културни и верски конзервативци тој дебати додају моралну и спиритуалну димензију. Растући хедонизам, све блеђа вера, текући распад породице и генерални губитак културне кохерентности – за традиционалисте су ово симптоми могућег Мрачног доба које је пред нама.”
Бенедектово искупљење
А ово је њихов наратив којим одговарају на те страхове: Око 500. године наше ере, односно генерацију након што су Франци уклонили последњег римског цара, младића из Умбрије (тј. из руралне италијанске провинције) кога су богати родитељи послали у Рим да заврши своје образовање. Међутим, згрожен декадентношћу Рима, побегао је у шуму да би се молио као пустињак. Његово име било је Бенедикт. Основао је туце монашких заједница и написао своја чувена „Правила” којима се приписује заслуга за преживљавање ране (хришћанске) културе и њених вредности у тешким временима. Професор Расел Хитингер је сумирао Бенедиктову лекцију за мрачни средњи век на следећи начин: „Kако живети живот у целости. Не живот световног успеха, већ људског.”
Питате се како би један средњовековни монах могао да буде од значаја за нашу секуларну епоху? Тако што, како то каже филозоф морала Аластер Макинтајер, они показују да је могуће конструисати „нове форме заједништва унутар којих је могуће очувати морални живот” током мрачног доба – што можда укључује и доба налик на наше. Макинтајер нуди „узнемирујућу претпоставку” да је суштина данашње дебате о моралу (у свој њеној крештавости и бесконачности) директна последица катастрофе из наше прошлости: катастрофе тако велике да је готово збрисала морално питање из наше културе, а његов вокабулар протерала из нашег речника.
Тиме алудира на европско просветитељство. Оно што поседујемо данас, сматра он, није ништа више од фрагмената старије традиције. Резултат је да је наш морални дискурс, који се користи терминима као што су „добро”, „правда” и „дужност”, ускраћен за контекст који га чини појмљивим.
Мрачна шума
Род Дрехер, аутор књиге „Бенедиктова опција”, пише следеће: „За Макинтајера и ми проживљавамо катастрофу налик на пад Рима, само што је замагљују наша слобода и просперитет”. Он потом наставља: „У својој утицајној књизи из 1981 – ,Након врлине᾽ – Макинтајер сугерише да је пројекат просветитељства одсекао западног човека од његових корена традиције, али није успео да истовремено произведе обавезујући морал базиран само на разуму. Уз то, просветитељство је величало аутономну индивидуу. Последица је да живимо у култури моралног хаоса и фрагментације у којој је многа питања једноставно немогуће решити. Макинтајер каже да је наш савремени свет мрачна шума, а да ће поновно проналажење нашег правог пута захтевати успостављање нових форми заједништва.”
Род Дрехер
„Бенедиктова опција се стога обраћа онима у савременој Америци који су престали да идентификују континуитет грађанске и моралне заједнице са одржавањем америчке империје, па су сходно томе спремни да конструишу локалне облике заједништва као основе хришћанског отпора према ономе што Империја представља. Мање гламурозним речником објашњено, Бенедиктиова опција – односно Бен Оп – је кровни термин за хришћане [и америчке конзервативце] који прихватају Макинтајерову критику модерности.”
Еволино предсказање
„Бен Оп” није позив на монаштво. Она је осмишљена као практичнији начин за овај део америчког друштва да успе у томе да обитава унутар савремене модерности, али да не буде њен део. Хм, где ли смо оно беше већ чули такво нешто? У послератним сећањима италијанског политичког филозофа и радикалног традиционалисте Јулијуса Еволе преточеним у дело под насловом „Људи међу рушевинама”. У њима Евола заговара становиште одбране и отпора нереду нашег доба. Управо Еволини списи – и других сличних аутора – одржали су руске интелектуалце кроз њихово „мрачно доба” позног комунизма, а потом и разгоропађеног неолиберализма. Слични широки импулси су погурали концепт евроазијства (мада његови корени датирају до Русије из двадесетих прошлог века).
Ово рефлектује савремени тренд који нарочито демонстрира Русија, а протеже се далеко изван ње, ка прихватању плурализма (главног градивног ткива данашњег „популизма”), односно, другим речима, ка „разноликости” која управо привилегује културу, наративе, веру и везе крви, тла и језика које баштини појединац. То се прецизно уклапа у Макинтајеров став да управо сама културна традиција пружа смисао терминима као што су „добро”, „правда” и „телос”. „У одсуству традиција, морална дебата је ишчашена и постаје театар илузија у којем централно место заузимају просто огорчење и пуки протест”.
Уместо тога, овде се заступа идеја груписања „нација” и „заједница”, од којих би свака досезала до својих примордијалних култура и идентитета – нпр. Америка која би била „америчка” на сопствени „амерички” (или Русија на сопствени „руски”) културни начин – и не би себи допуштала да буде натерана да подлегне сили космополитске империје лишене било какве разноврсности.
Повратак коренима
Очигледно је да се ово не уклапа у америчку идеју главног тока о сервилном, на правилима базираном глобалистичком поретку. Ово је такође и јасно одбацивање идеје да космополитизам по моделу „лонца за претапање” (melting pot) може да створи било какав прави идентитет или било какво морално утемељење. Јер „без идеје телоса(усмерења и сврховности људског живота) да послужи као алат моралног оријентисања, судови о моралним вредностима су изгубили свој чињенични карактер. А наравно, уколико вредности постану оперисане од чињеница, онда никакво позивање на чињенице не може да реши неслагања око вредности.”
Јулијус Евола
Дрехер је експлицитан поводом овог радикалног супротстављања. Он за „Бен Оп” каже: „Могли бисмо чак рећи да је то прича о прогресивним могућностима традиције и повратак коренима – у знак пркоса добу без корена”. Али да не буде забуне, амерички конзервативци који мисле да су пронашли лаког савезника у Макинтајеру „не успевају да разумеју његово схватање политике неопходне за одржавање врлина [тј. квалитета неопходног за испуњавање животне стазе појединца].
Макинтајер је појаснио да је проблем највећег броја данашњих конзервативаца то што они одражавају фундаменталне карактеристике либерализма. Kонзервативна посвећеност начину живота структуисаном помоћу слободног тржишта резултује индивидуализмом, а нарочито једном моралном психологијом која је супротстављена традицији врлина ништа мање од самог либерализма. Штавише, и конзервативци и либерали покушавају да употребе моћ модерне државе како би подржали своја становишта на начин који је стран Макинтајеровом разумевању друштвених пракси неопходних за опште добро.”
Саоодбрана је избор
Оно што је тако интересантно за посматрача са стране јесте начин на који аутор „Бен Опа”, Дрехер, исти смешта у амерички политички контекст: „Многи од нас на десници који су се нашли шокирани ,догађањем Трампа’ (sic) и које је снажно потресао Kаваноов дебакл (кандидат за судију Врховног суда САД којег су глобалистички медији данима сатанизовали на основу недоказаних оптужби за преступе које је наводно починио пре 40 година), закључили смо да, без обзира на све, немамо другог избора него да овог новембра (мисли се на 2018. годину) гласамо за републиканце – ако ни због чега другог, онда из самоодбране.”
Али дозволите ми да цитирам два пасуса из Бенедиктове опције:
„Kултурна левица – која се слободно може назвати америчким мејнстримом – нема намеру да живи у послератном миру. Она форсира грубу, немилосрдну окупацију, којој иде наруку наивност хришћана који не разумеју шта се дешава. Не заваравајте се: изненадна председничка победа Доналда Трампа нам је у најбољем случају дала нешто више времена да се спремимо за оно неизбежно (курзив А. Kрук).
Они који верују да ће сама политика бити довољна – неће бити спремни за оно што ће уследити када републиканци изгубе Белу кућу и/или Kонгрес, што је неизбежно. Наша политика је постала толико отровна да ће се догодити озбиљан осветнички удар, а он ће пре свега пасти на друштвене и религиозне конзервативце. Kада се демократе врате на власт, за конзервативне хришћане ће наступити врло тешко време.”
Доналд Трамп држи „Библију” 2015.
„Бен Оп” је, другим речима, још један важан путоказ за оно што је професор Мајк Влахос описао као окупљање, као следеће поглавље нерешеног америчког „грађанског рата”: „Америка се данас ломи на две визије будућег начина живота нације: Она „црвена” (боја Републиканске странке) види континуитет породице и заједнице унутар јавно афирмисане националне заједнице. Она „плава” (боја Демократске странке) види персонално одабране заједнице, посредоване кроз однос појединца са државом. Тако да, иако ове две подељене визије Америке стоје у међусобној супротстављености већ деценијама, и иако су за сада успевале да потисну нагон за насиљем, у њиховом огорченом надметању које се данас одиграва осећа се груписање снага за коначну одлуку.”
Непомирљива шизма
Данас су две „стазе праведника” укопане у сукоб… Подела на „црвене” и „плаве” већ представља непоправљиву верску шизму, и то дубљу – макар у доктринарном смислу – чак и од католичко-протестантске шизме 16. века. Овај рат се води око тога која ће фракција успешно преузети заставу (друштвених медија), као прави наследник америчке врлине. Обе стране себе третирају као шампионе националног препорода, као истериваче трулих идеала и као оне који ће истински испунити америчко обећање. Обе стране чврсто верују да само оне поседују врлину.”
Могли бисмо да закључимо да је „Бен Оп” само јединствена америчка манифестација, без веће важности за свет у целости. Али то би било погрешно. Прво, Макинтајер прати трагове моралне традиције до њеног порекла у традиционалистичкој хомерској литератури (односно до њених пресократовских корена) и тога како је то „херојско друштво” постало складиште моралних прича о вечним вредностима – наратива који имају необичну способност да постану отелотворени у животу заједнице која их слави. У свему томе се сама заједница третира као нека врста „актера” у историјски продуженом моралном наративу.
Другим речима, „Бен Оп” уопште није ексклузивно заснован на хришћанству. Уместо тога, Макинтајер сматра да тај наратив пружа боље објашњење за јединство нарочитог облика људског живота. Сопство има континуитет јер је имало јединствену и централну улогу у одређеној причи: у наративу о животу особе. Он то овако објашњава: „Преузимајући ове улоге, ми симултано постајемо подфабуле у причама о туђим животима, исто онако као што су и они постали подфабуле у нашим животима. На тај начин су животне приче чланова заједнице помешане и испреплетане. А та испреплетаност наших прича је основа живота заједнице… Јер прича о мом животу је увек уграђена у причу о оним заједницама из којих црпим свој идентитет”. Овде се директно враћамо на Хомера.
Глобални одјек
Али, друго је то што би нам промакло нешто есенцијално што повезује „Бен Оп” импулс са широм реакцијом против данашњих миленијарских глобалиста који темеље своје „искупљење” на телеолошком процесу брисања културног идентитета и претварања етницитета и пола у питања личног избора (па тако и нечега што никада не може бити дефинитивно).
Ова критика – која потиче од важног конзервативног бирачког тела у САД, које гласа за Трампа и поред свести о његовим манама – могла би да одјекне и у ширим димензијама, тј. у неамеричким бирачким телима. А како је приметио Род Дрехер, који је иницирао ову кампању још 2006, тај део глобалног бирачког тела већ разуме шири смисао ових дешавања.
Споменик патријарху Павлу прекривен кецељом
с натписом „Абортус је женско право”(Срђан Вељовић)
Ево шта тачно каже Дрехер: „Хеј, па ни ја нисам католик. Па шта? Ми православци га сматрамо [Бенедикта] једним од својих, као уосталом и све друге свеце пре Шизме. Било како било, хришћани морају да се загледају дубље у историју Цркве како би пронашли ресурсе за отпор притисцима модерности. Свети Бенедикт је један од њих. Услед наших различитих еклесиологија, католички ,Бен Оп᾽ ће изгледати другачије од протестантског, као што ће се онај православни разликовати од оба. То је у реду. У зависности од телоса на ком је зачет ,Бен Оп᾽, можда ћемо моћи да делујемо заједно.”
(Извор Нови Стандард)
