Да бисмо разумели шта се догодило у Капитолу 6. јануара, морамо да оставимо митове и идолопоклонство по страни и да се вратимо у историју Америчког грађанског рата у 19. веку.
Проф. др Тома Пикети
Након инвазије на Капитол хил, збуњени свет се пита како је земља која се дуго представљала као самопроглашени лидер „слободног” света могла да падне тако ниско. Да бисмо разумели шта се догодило, морамо под хитно да оставимо митове и идолопоклонство по страни и да се вратимо у историју. У стварности, Сједињене Државе се од самих почетака суочавају са сопственим слабостима, насиљем и великом неједнакошћу.
Застава Конфедерације, амблем робовласничког Југа током Грађанског рата вођеног од 1861. до 1865. године, којом су пре неколико дана махали изгредници у холу федералног парламента, није тамо била случајно. Она је одраз тешких сукоба с којима се треба суочити.
Последице Грађанског рата
Систем робовласништва играо је централну улогу у развоју Сједињених Држава, и заправо западног индустријског капитализма у целини. Од 15 председника који су наслеђивали једни друге до Линколновог избора 1860. године, најмање 11 су били робовласници, укључујући Вашингтона и Џеферсона, обојица пореклом из Вирџиније која је 1790. године имала 750.000 становника (од чега су 40 одсто били робови), што је број једнак комбинованом становништву двеју најмногољуднијих северних држава (Пенсилваније и Масачусетса).
Након побуне 1791. године у Санто Домингу (драгуљу француског колонијалног система и месту са највећом концентрацијом робова у атлантском свету у то време), југ Сједињених Држава постао је светски центар плантажне економије и доживео је брзи раст. Број робова се учетворостручио између 1800. и 1860. године; производња памука се повећала десетоструко, снабдевајући европску текстилну индустрију. Али североисток САД и нарочито Средњи запад (Линколново родно место) развијали су се још брже. Ове две групе држава ослањале су се на другачији економски модел, заснован на колонизацији запада и бесплатној радној снази, и желеле су да блокирају проширење праксе робовласништва на нове територије на западу.
Након победе 1860. године републиканац Линколн био је спреман да преговара о мирном и постепеном окончању робовласништва, уз надокнаду робовласницима, као што је био случај током британског и француског укидања ропства 1833. и 1848. године. Али јужњаци су више волели да играју на карту сецесије, попут неких белачких досељеника из Јужне Африке и Алжира у 20. веку, у покушају да сачувају свој свет. Северњаци су одбили њихово одвајање и 1861. године почео је рат.
Приказ Битке код Гетисбурга (1863), једне од најзначајнијих битака у току Америчког грађанског рата (Library of Congress, Washington, D.C./LC-USZC4-2088)
Четири године касније, и након смрти 600.000 људи (колико је кумулативно укупно страдало у свим другим сукобима у којима је земља учествовала, укључујући оба светска рата и ратове у Кореји, Вијетнаму и Ираку), сукоб се завршио предајом војске Конфедерације маја 1865. године. Али северњаци нису сматрали да су припадници црначког становништва били спремни да постану грађани, а камоли власници имовине, и дозволили су белцима да поврате контролу над Југом и наметну строги систем расне сегрегације, који је требало да им омогући да задрже власт још један век, све до 1965. године.
У међувремену, Сједињене Државе су постале водећа светска војна сила и стекле могућност да окончају циклус националистичког и геноцидног самоуништења које је европске колонијалне силе окренуло једне против других између 1914. и 1945. године. Демократе, које су биле странка некадашњег робовласничког Југа, успеле су да постану странка Новог договора. Вођени комунистичким изазовом и мобилизацијом Афроамериканаца, признали су грађанска права без репарација.
Али од 1968. године републиканац Никсон повратио је глас белачких јужњака, одбацујући клијентелистичку друштвену дарежљивост демократа према црнцима (помало на начин на који десница у Француској оптужује левицу за исламофилију кад ова указује на антимуслиманску дискриминацију).
Дуг и мукотрпан пут
Велики преокрет који се тада догодио појачан је Регановом победом из 1980. и Трамповом из 2016. године. Од 1968. године, републиканци су освајали јасну већину гласова белаца на свим председничким изборима, док су демократе увек добијале 90 одсто гласова црнаца и 60 до 70 одсто гласова Латиноамериканаца. У међувремену, удео белаца у бирачком телу непрекидно је опадао од 89 одсто 1972. године до 70 одсто 2016. и 67 одсто 2020. године (наспрам 12 одсто за црнце и 21 одсто за Латиноамериканце и друге мањине), што је подстакло радикализам трамповаца из Капитола и запретило да уведе Сједињене Државе у безизлазни етно-расни сукоб.
Шта можемо закључити из свега овога? Према песимистичним наводима који одражавају ставове многих најобразованијих група људи које сада гласају за демократе (што омогућава републиканцима да се представљају као антиелитистичка странка, иако за њих и даље гласа добар део пословне елите, премда је тачно да још увек нису постали привлачни за интелектуалну елиту), републикански гласачи су „бедници” који су „недостојни искупљења”. Они сматрају да су демократске администрације учиниле све што су могле да побољшају положај најугроженијих, али да белу радничку класу расизам и огорчење спречавају да то увиде.
Проблем је што ова визија оставља мало простора за демократско решење. Оптимистичнији приступ људској природи гласио би овако: Људи различитог етно-расног порекла вековима су живели без међусобног контакта, изузев кроз војску и колонијалну доминацију. Чињеница да однедавно живе заједно у истим политичким заједницама је велики цивилизацијски искорак. Међутим то није спречило рађање расних предрасуда и политичку експлоатацију расизма, које једино могу бити превазиђене већим степеном демократије и једнакости.
Протест против расне сегрегације у Њујорку 1960. (Everett Collection/Shutterstock.com)
Ако демократе желе да поврате гласове социјално угрожених, без обзира на њихово порекло, онда морају да учине више у погледу социјалне правде и прерасподеле богаства. Пут који је пред нама биће дуг и мукотрпан. Утолико је више разлога да кренемо одмах.
(Извор Нови Стандард)
