Ако је једини циљ корпорација профит, онда је сигурно да фундаментална открића, она која мијењају парадигме као што је говорио Томас Kун, научни индустријски модел вјероватно неће бити у стању да препозна. На сличан начин на који је, на примјер, Менделово откриће генетике игнорисано више од три деценије и цитирано само три пута у том периоду.
Проф. др Предраг Слијепчевић
Постоји значајна разлика у културолошком моделу односа према капитализму између англосаксонског свијета и његовог континенталног еквивалента. У англосаксонском свијету, посебно Америци, корпорације имају повлаштен статус. „Гугл”, „Фејсбук” и њихови многобројни сродници из Силицијумске долине су државни мјезимци до те мјере да им је дата пуна слобода одлучивања. Уплитање државе се сматра антикапиталистичким гестом.
У земљи у којој радим, Великој Британији,
отворена побуна академске заједнице против
неке корпорације која је професионално везана
за науку није замислива. Ово је вјероватно
зато што је менаџерска структура англосаксонског
научно-индустријског комплекса таква да су
директори корпорација често бивши чланови
академске заједнице или обрнуто.
Међутим, став европских земаља, изражен кроз ЕУ структуре, често једругачији. Добро је познат сукоб између ЕУ и „Гугла” који је резултирао предложеном казном у вриједности од 8 милијарди долара на коју је „Гугл” у јулу ове године уложио жалбу. Сличан сукоб између корпорација, овог пута издавачких, и научне заједнице већ пар година потреса водећу ЕУ економију – Њемачку. Однедавно се сукоб проширио и на Шведску.
Њемачка: „Елсевир”
У њемачкој економској традицији постоје јаки социјалистички мотиви. На примјер, многе њемачке компаније радницима исплаћују обавезне бонусе у форми тринаесте и четрнаесте плате. Екстра плате у Америци и Енглеској су незамисливе. Бонуси се додјељују искључиво ријетким заслужним појединцима. Ова значајна разлика у економским традицијама избила је на видјело недавно, када се њемачка научна заједница отворено побунила против најзначајније издавачке корпорације, холандског „Елсевира”.
Џастин Велби (Википедија)
У земљи у којој радим, Великој Британији, отворена побуна академске заједнице против неке корпорације која је професионално везана за науку није замислива. Ово је вјероватно зато што је менаџерска структура англосаксонског научно-индустријског комплекса таква да су директори корпорација често бивши чланови академске заједнице или обрнуто. Дакле, ради се о могућем сукобу интереса који се игнорише.
Чак је и садашњи шеф англиканске цркве, Џастин Велби, 105. по реду надбискуп Kантерберија, бивши запосленик нафтне индустрије имао уске професионалне везе са банкарством. У првом покушају формалног уласка у цркву одбијен је од стране једног „поштеног” бискупа ријечима: „За Вас нема мјеста у Англиканској цркви”. Вјероватно је „поштени” бискуп јасно видио озбиљан сукоб интереса између припадности цркви и припадности корпорацијама.
Перверзије индустрије
Њемачка академска заједница је, за разлику од енглеске и америчке, видјела дубоку нелогичност и отворену неправду која је против њемачке економске традиције, у моделу научног објављивања којим се научници најпростије речено отворено пљачкају, а опљачкани новац се пребацује на рачуне приватних инвеститора које наука уопште не интересује. Резултат је спор између у њемачке државе и „Елсевира”. Ова издавачка кућа је, док траје спор, блокирала приступ својим часописима у Њемачкој.
Ево једног Раселовог парадокса. Наука служи
прогресу човјечанства. Њена индустријска
форма ради против прогреса науке.
Другим ријечима, научни прогрес и индустријска наука
се не могу сврстати у исте логичке типове.
Ова издавачка корпорација је, док траје судски процес, блокирала приступ својим часописима у Њемачкој. Однедавно се случај понављу у Шведској. Али њемачки научници су заузели чврст став и не одступају од намјере да скандалозне цијене које је „Елсевир” ставио на научне радове сведу на прихватљиву мјеру. Многи истакнути научници су поднијели оставке на уредничким функцијама у „Елсевировим” часописима. Ситуацију најбоље илуструје цитат из чланка објављеног у часопису „Геофорум”, потписан од двојице уредника, Џоела Вејнрајта и Брама Бишера. Они траже солидарност са њемачким колегама:
„Модел комерцијалног научног издаваштва не функционише. Основни проблем је једноставан. Ми научници дајемо производе нашег рада – наше истраживачке радове – бесплатно профитним корпорацијама. Ове корпорације затим продају исте те производе нама, преко универзитетских библиотеке. Овај аранжман би могао бити прихватљив ако издавачка индустрија наплаћује само скромне накнаде или доприноси, на неки начин, основном квалитету рада. Али ни једно ни друго није случај. Без обзира колико кажу да им је стало до знања, њихов главни приоритет је – као и са било којом профитном корпорацијом – максимизирање добити за приватне инвеститоре.
У остваривању овог циља, они користе креативне методе за извлачење средстава из јавних фондова за плац́ање претјеране новчане накнаде – средства која иначе могу бити уложена у јавно истраживање и образовање. У процесу су издавачке корпорације интензивирале перверзни фокус на импакт факторе, бројање цитата, clickbait чланке и академско брендирање, умјесто на истински ангажман. Све ово деградира квалитет академског рада и служи подривању услова у којима многи од нас раде. Једноставно речено, издавачка индустрија ради против интереса научне заједнице.”
Овај цитат одлично илуструје чињеницу да је свијет ушао у доба индустријске науке у коме влада хегемонија индустријског знања. Да ли су импакт фактори уопште потребни ако издавачке корпорације „интензивирају перверзни фокус на импакт факторе”? Да ли се научници наивно пецају на листе рангирања универзитета које им пласирају издавачке корпорације као што је лондонски „Тајмс”? (Узгред, Шангајска и QS листа су подстакнуте „Тајмсовом” која се базирана на Томпсон-Ројтерсовим подацима).
Бертранд Расел (Википедија)
Ако је једини циљ корпорација профит, онда је сигурно да фундаментална открића, она која мијењају парадигме као што је говорио Томас Kун, научни индустријски модел вјероватно неће бити у стању да препозна. На сличан начин на који је, на примјер, Менделово откриће генетике игнорисано више од три деценије и цитирано само три пута у том периоду.
Међутим, Менделов и данашњи научни контекст се драматично разликују. Мендел је био независни научник и није му требало много новца за истраживање. Сам је сносио трошкове. Данас сви научници имају финансијске спонзоре од чијих мотива зависе и њихови резултати. Ови мотиви нису у служби истинске науке („поезија чистог учења”, како каже један писац) него у служби увећања профита за рачун власника капитала који науку виде као економску грану. Ово укључује и државе као власнике националног капитала.
Ево једног Раселовог парадокса. Наука служи прогресу човјечанства. Њена индустријска форма ради против прогреса науке. Другим ријечима, научни прогрес и индустријска наука се не могу сврстати у исте логичке типове.
