АСТРОНАУТ ИЗ САЛАМАНКЕ

Dok su jedni tvrdili da je na fasadi ovekovečen vanzemaljac, onaj što nam je u mračnom srednjem veku dolazio u posetu, neki drugi, slobodoumniji tumači, mnogo šireg spektra znanja, uveli su u igru vremenske rupe i džepove, pa i skokove(!), navodeći kao krunski dokaz svoje teorije onih par minuta izostanka bilo kakve komunikacije s Hjustonom. Jedan član posade je za to vreme mogao da „skokne”do španskog umetnika i pozira mu nekoliko sati. I da se vrati na svoj brod, dakako. Da, vreme je baš relativno…

Miodrag Ivanišević

Prva plovidba Nilom se nikad ne zaboravlja, uostalom kao ni prvi ples s trbušnom plesačicom, na dočeku jedne nove godine, u Kairu, ali o tome nekom drugom prilikom. Kakav pad sa kamile? Ne sećam se toga! Dakle, Nil… Bezbroj puta je izgovoreno da je Egipat dar Nila, i relacija je svima više nego jasna, međutim malo je poznato da se jedna od retkih rešenih, najvećih svetskih misterija, vezuje upravo za ovu dugu reku.

Hiljadama godina je tekla, a da se nije znalo gde i kako nastaje, ni zašto joj se nivo podiže u periodu kada nema padavina, a počinje da opada s jesenjim kišama kada „normalne”reke rastu.

Papa Inoćentije X je 1644. godine pozvao najbolje tadašnje „majstore”da iznađu način kako da se na trgu Navona, u Rimu, postavi veliki obelisk, koji je rimski imperator Lucije Septimije Basijan, poznatiji pod nadimkom Karakala, prebacio iz Egipta.

Pobedio je vajar Đovani Lorenco Bernini, sa svojim projektom, a kada je 1651. godine završio remek-delo – fontanu „Četiri reke”, koju je „obmotao”oko obeliska, svi su odmah primetili da je jednom rečnom bogu, ili divu, odnosno jednoj velikoj reci, ogrtačem pokrivena glava. Zašto se samo njemu ne vide oči?

Umetnik nam je na „prekriven”, a u stvari na krajnje jednostavan način, pokazao da se u to vreme nije znalo gde je izvor moćnog Nila, jer o njemu je ovde reč. Još nije bio otkriven, odnosno niko ga dotad nije video. Ostale tri velike reke su Dunav, Gang i Rio de la Plata, i one predstavljaju kontinente nad kojima se prostirala, i prostire, dominacija Katoličke crkve, i samog pape.

Mada sve to možemo sagledati i kao ilustrovanje „Starog zaveta”: „I nasadi Gospod Bog vrt u Edenu na istoku; i onde namjesti čovjeka kojega stvori („Knjiga postanja”2:8). A voda tecijaše iz Edena natapajući vrt, i odande se dijeljaše u četiri rijeke…”(prevod Đure Daničića)

Podvezicu na levoj butini rečnog boga ne bih komentarisao, ali se verovatno i tu krije neka simbolika. A možda je u pitanju bila samo velika opklada koju je Bernini dobio, ili je opet izgubio?

I tako su nedoumice oko izvora Nila trajale sve do pred kraj 19. veka, kada je Ričard Frensis Berton, pokrenuvši veliku ekspediciju (1856-1858), stigao do jezera Tanganjika u Centralnoj Africi. Bio je ubeđen da je to kraj potrage za ciljem, ali Džon Haning Spik je imao drugačije mišljenje, i napustivši bolesnog Ričarda, nastavio potragu sve do Viktorijinog jezera, te zaključio da upravo od njega potiče ta velika reka. Poznata kao „Viktorijin Nil”, ona teče dalje do jezera Kjoga, a potom do Albertovog jezera. „Albertov Nil”prolazi kroz Sudan kao Gorski Nil (Bar al Džabal) da bi spajanjem Bar al Džabala i Bar el Gazala, reka postala poznata kao Bar al Abjad, ili Beli Nil. Plavi Nil, koji nastaje od vode etiopskog jezera Tana, kod Kartuma se spaja s Belim Nilom, da bi odatle jedinstveni Nil nastavio svoj put do Sredozemnog mora.

I to bi bilo rešenje misterije, koja je dugo zaokupljala učene svetske glave, ali je krpa na glavi rečnog boga većinu stanovnika naše planete, pre svega Rimljane, ostavljala ravnodušnim, i nisu joj pridavali nikakvu pažnju. Zavisno od želje, ili interesa, za rešenjem nepoznatog, imamo i male i velike misterije, a najveće su one koje zovemo „Svetskim misterijama”ili „Misterijama sveta”.

Sada ću na jednostavnom primeru pokazati kako izgleda misterija koja može zanimati samo mali krug ljudi, društvance na rođendanu, ili na pauzi u toku radnog vremena – samim tim jasno je da se pre radi o nekakvoj pitalici, ili zagonetki, nego o ozbiljnoj misteriji. Ali, princip je uvek isti. Valja pronaći rešenje!

Primetio sam da se u biblioteci, na polici, jedna do druge, nalaze dve knjige Žila Verna, sličnih naslova. Na rikni prve piše: „20.000 milja pod morem”, a na rikni druge „40.000 milja ispod mora”. Koju ste vi čitali? Ja sam čitao ovu prvu, ali nikada nisam čuo da je svima znani roman imao i nastavak(?). Razlika postaje uočljivija kada se knjige izvade i pogledaju korice. Naslovi su napisani bez brojeva i glase: „Dvadeset hiljada milja pod morem”i „Četrdeset tisuća milja ispod mora”. Nije reč o prvom i drugom delu, odnosno nastavku, već o dva prevoda jednog te istog romana(?) „Vingt mille lieues sous les mers”iz 1869. godine. Izdavači su bili beogradska „Tehnička knjiga”(1952) i zagrebačka „Mladost”(1972), Ali, otkud ovolika razlika u naslovima? Otkud razlika od čak 20.000 milja? Imate li bilo kakvu ideju kako je došlo do ovoga? Koji je prevod tačan?

Ama, nijedan! Korektan prevod bi glasio: „Dvadeset hiljada liga pod morem”, odnosno „Dvadeset tisuća liga ispod mora”. Liga? O čemu je reč? Lig (league) je engleska mera za dužinu i na kopnu iznosi 4.827 kilometara, a na moru 5.565. Vernov lig (lieu) nešto je duži od dve milje (2,16). Prvi prevodilac samo je izraz lig zamenio miljama, a drugi je broj liga ugrubo pomnožio s dva, i pretvorio u milje. Procenivši da mi nismo ni čuli za lig, preveli su Vernov naslov onako kako su ga preveli, bez sumnje u najboljoj nameri, i naterali nas da počnemo tragati za mestom gde je okean toliko dubok.

Najnoviji rezultati kazuju da obim Zemlje, meren duž ekvatora, iznosi 40.077 kilometara, a pošto Vernov lig ima vrednost 2,16 milja, gruba računica govori da je posada u podmornici prešla upravo tih 20.000 liga iz naslova!? Žil Vern je taj svoj roman slobodno mogao nazvati i „Put oko sveta 2”. Upamtili smo, jednom za svagda, da naslov ne govori o dubini zarona, već o putu koji je prešao „Nautilus”.

Nije ni bila neka velika misterija, više ste očekivali? Bitno je da se stvar kreće, jer zahvaljujući „svetskoj mreži”svakodnevno dobijamo dosad nepoznate informacije, i neke misterije nam više ne izgledaju toliko misteriozno, kao što su izgledale pre samo par godina.

Još se nagađa kada su građene Sfinga i piramide kod Kaira, ili kada je pravljen Stounhendž. Postoje podaci, i podaci, a biće ih još – kada se za to steknu uslovi. Svašta ćemo mi saznati, kada se otvore sve tajne arhive, jednog lepog dana, a možda i pre. „Rojters”je pre neki dan objavio vest da je najzad rešena velika misterija – definitivno je pronađen izvor Nila. Ali, pravi! Uf!

Brojna se pitanja vezuju za Stounhendž, i ta velika svetska misterija svakodnevno privlači nove radoznale pojedince, i organizovane grupe, da uzmu učešće u potrazi za prihvatljivim objašnjenjem. Ko ga je zaista sagradio, i kada, kako je to rađeno, koja mu je bila svrha, koliko je puta do sada obnavljan, i da li je to uvek rađeno na korektan način?

Na većinu pitanja još tražimo odgovore, ali u svim boljim enciklopedijama možemo pročitati da taj „megalitni spomenik”potiče iz mlađeg kamenog, ili iz starijeg bronzanog doba, i da je verovatno služio kao mesto okupljanja određenog kruga poštovalaca nekog kulta, kao veliki astronomski kalendar, kao groblje, ili možda kao „vazdušna banja”– sve zavisi od izdavača. Da li su ga gradili Rimljani, ili druidi, ili neko treći, mnogo stariji od njih?

Na jednom ruskom portalu nude se novi odgovori, i po njima nije sve onako kako smo učili, pa pogledajte nekada – ako imate vremena:https://fishki.net/46388-stroitelstvo-stounhendzha-108-foto.html.

Na 108 crno-belih fotografija, poređanih hronološkim redom, može se videti kako je, navodno, tekla izgradnja Stounhendža, te „daleke”1954. godine. Sva moja priča ne vredi ni po lule duvana, ako vi sami ne pogledate taj album sa slikama, ili možda neki od filmova na: https://gorojanin-iz-b.livejournal.com/64046.html.

Istina, tu piše da su klipovi uglavnom pravljeni od fotografija nastalih između 1949. i 1958. godine, ali i atoritativni glas naratora ima svoju težinu. „Stroitelьstvo Stounhendža”je odmah steklo brojnu publiku, koja ipak veruje svojim očima, jer tu se, na jednom mestu, može videti kako je, navodno, pre početka bilo kakvih radova, izgledalo to golo poljanče, potom sledi markiranje zamljišta, skidanje travnatih „tepiha”, iskopavanje dubokih rupa, dovoženje monolita teškim mašinama, i njihovo podizanje na odgovarajuća mesta, a sve to pod nadzorom vrhunskih inženjera.

Nije se dugo čekalo na odgovor engleskih stručnjaka, i objašnjenje da je reč o manipulaciji i neargumentovanoj hipotezi, jer su sve te fotografije nastale za vreme jedne od tri velike restauracije. Da, nastale su oko 1954. godine, ali iz toga se ne mogu izvlačiti zaključci da je Stounhendž građen pre nekih pedesetak godina – to je tako neozbiljno! Kao jedan od krunskih dokaza da je ruska priča o skorašnjoj izgradnji Stounhendža teška besmislica, ponuđena je mnogo puta viđena fotografija iz 1877. godine, koja bi, valjda, trebalo da ima vrednost istorijskog dokaza. Ispada da je ta jedna stara ipak originalnija od prikazanih 108 „novih”fotografija, za koje se i ne zna tačno ko ih je, kada i zašto napravio. A postavlja se i logično pitanje otkud su se i zašto baš sada pojavile, odnosno kome to najviše odgovara? Gde se čuvaju originali?

Bilo kako bilo – te fotografije nisu nečija izmišljotina, one zaista postoje! Po svemu sudeći, prećutno je prihvaćen podatak da su nastale između 1954 i 1958. godine, ali postoji neslaganje oko toga šta one zapravo predstavljaju. Kada bismo znali pouzdano ko ih je napravio, znali bismo i istinu – da li se radilo o konstrukciji ili rekonstrukciji. I tako dolazimo do još jedne teorije zavere, jer ako je reč o „igri”, valja nam iznaći čiji je igrač ujedno bio i fotograf?

Ne bih se bavio pretpostavkama, neka svako kombinuje kako i koliko hoće, ali mi se jedna od tih 108 fotografija učinila poznatom, pa sam je detaljnije pogledao. Nedostaje kutija s „rezonatorom”, zar ne?

U već objavljenoj priči o Koralnom zamku, videli smo Edija Lidskalnina, kako pomoću nekakvog čekrka, obešenog na drveni tronožac, navodno podiže povelik kameni blok. Na obe fotografije vide se slične sprave, ali njihove dimenzije nisu iste. Zašto je Edijev tronožac znatno veći od ovog kojeg opslužuju dvojica engleskih „operatera”?

Kao veoma radoznao klinac uvek sam iz „malog mozga”izvlačio nekakva neverovatna pitanja, i ne znam kako je otac uopšte izdržavao sa mnom. Ma, imao je živce k᾽o sajle. „Tata, zašto Džon Vejn uvek ima najmanji pištolj? Tatice, a zašto Džon Vejn uvek jaše najmanjeg konja? Je li to poni?”Znamo da su svi revolveri u vesternima uglavnom iste veličine, ali pošto je Vojvoda bio visok 193 santimetra, i težio 110 kilograma, lako ćemo zaključiti zašto je u svojim ogromnim šakama uvek držao nekakav „pištoljčić”. Nema tu nikakve misterije, i nekada je dovoljno da samo znamo neke elementarne podatke, pa da nam odmah sve postane jasnije. Recimo, Edvard Lidskalnin je bio visok oko metar i po, i pored njega bi svaki tronožac uvek izgledao ogroman.

Pretpostavljam da ste bar jednom gledali film „Rašomon”, kojim je slavni japanski režiser Akira Kurosava osvojio „Zlatnog lava”na filmskom festivalu u Veneciji 1951. godine? Nominovan je 1952. za „Oskara”u tri kategorije. Priča smeštena u srednjovekovni Japan (XII vek) naišla je na puno razumevanje u celom svetu, i nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Bogatog trgovca i njegovu mladu ženu napao je u šumi lokalni razbojnik. Ženu je silovao, a trgovca ubio. Ali, da li je baš tako bilo? U filmu se daju četiri različita viđenja jednog istog događaja, i postavlja pitanje: „Postoji li apsolutna istina?”I žena, i razbojnik, i pokojnik, i slučajni prolaznik imaju svoja viđenja, i svi su ubeđeni da govore istinu, istinu i samo istinu.

Rašomon je naziv velike južne kapije grada Kjota, drevne japanske prestonice, a doslovno znači „kapija dvorca”. Dugo je vladalo mišljenje da je film snimljen po istoimenoj priči japanskog pisca Rinosuka Akutagave, međutim, za osnovu je uzeta njegova manje poznata priča „U šumarku”, ređe prevođena kao „U grmlju”. Kod nas je objavljena pod prelepim imenom „U čestaru”, u zbirci „Rašomon”.

Film se u nekoliko zemalja uspešno prikazivao i pod naslovom In the Woods(„U šumi”), a u Americi jedno kraće vreme i kao Rasho-Mon(?).

Izraz „rašomon”postao je, u vascelom svetu, sinonim za veliku, nepremostivu zbrku, bezizlaznu situaciju ili apsolutno nerešivu zapetljanciju, gde svi imaju svoju priču, i svi su ubeđeni da su samo oni u pravu. Ali, mogu li baš svi biti u pravu?

U satiričnoj bajci „Životinjska farma”, Engleza Džordža Orvela, bezobzirni nerast Napoleon proklamovao je i danas aktuelnu zapovest: „Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od ostalih!”Ili, drugim rečima: „Izvolite, poštovana gospodo, slobodno iznesite svoje viđenje rešavanja aktuelnog problema, ali biće onako kako ja kažem! Moja reč je definitivno poslednja!”

Čoveku koji je daleke 1948. godine naslutio „Velikog brata”, neprekidni nadzor i apsolutnu kontrolu mišljenja i ponašanja pojedinca, u totalitarnom društvu pripisuje se i ova mudrost: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše budućnost.”

Dakle, čija je danas reč poslednja?
Ko donosi odluku o tome šta je istina?
Ko kontroliše prošlost?
Ko je sagradio Stounhendž?
Kada?
Ko je napravio onih 108 fotografija?
MI5 – oni šest. MI6, a oni sedam. I sve tako do 108!

Da li je album sa 108 fotografija sasvim slučajno zaboravljen tamo gde je to trebalo?My name’s Hange, Stone Hange!

Da li ste već negde videli sliku na kojoj je prikazana prelepa kraljica Nefertiti kako igra šah? Jeste? Ima na tom internetu svakakvih čuda, samo je potrebno da znamo šta tačno tražimo. Video sam je i ja više puta, i uvek se pitao kako je moguće da je vladarka osamnaeste egipatske dinastije igrala šah, ako je opšteprihvaćeno da je najverovatnije nastao u Indiji, kao „čatarunga”, pre nekih dve hiljade godina, ali ima tu više teorija. Perzijanci ga modifikuju u „čatrang”, da bi preko Arapa „šatrandž”stigao u Evrope. Zbog svoje lepote igra se širila neverovatnom brzinom, a vremenom su se pravila o kretanju figura dosta izmenila. Tabla je ostala ista!

Kada je indijski kralj Sirham najzad naučio da igra šah, bio je iskreno oduševljen novom igrom, pa je naredio da mu odmah dovedu izumitelja kako bi ga lično nagradio. I tako je skromni pronalazač Sisa ibn Dahir doveden pred kralja, koji mu je obećao ispunjenje bilo koje želje. Mogao je da zatraži šta god da je hteo, ali Sisin zahtev je bio više nego skroman: da mu se na prvo šahovsko polje stavi jedno zrno pšenice, na drugo dva zrna, na treće polje četiri, i sve tako redom do šezdeset četvrtog polja.

Uvek je na sledeće polje trebalo staviti dvostruko više zrna pšenice! Kralj ga je saslušao, ne verujući svojim ušima – kakav bezobrazluk! Mogao je da traži zlato i drago kamenje, a zadovoljio se vrećom žita. Uvredio je kralja i njegovu nebesku dobrotu. Nije mogao više da ga gleda, i odmahnuo je rukom, a potom naredio da se bednom crvu što pre odnese tražena vreća pšenice.

Posle svakodnevnog proveravanja da li je drskom starcu isporučena obećana nagrada, i neverovatnog saznanja da njegovo naređenje još nije izvršeno, kralj je shvatio da tu nisu čista posla. Naposletku mu je dvorski matematičar pokunjeno objasnio da Njegovo veličanstvo nije u stanju da održi obećanje i starcu ispuni želju. Radilo se o broju 18.446.744.073.709.551.615, odnosno trebalo je isporučiti 18 triliona, 466 bilijardi, 744 biliona, 73 milijarde, 709 miliona, 551 hiljadu i 615 zrna pšenice. Kada bi se cela Zemlja preorala i zasejala pšenicom ne bi mu se mogla ispuniti želja. Kažu da se kralj nasmejao na toliku mudrost, ali Sisu više niko nikada nije pomenuo, a ni video! Sa kraljem se nije igrati!

Da su se setili mogli su narediti starcu da pred komisijom sam odbrojava svoju nagradu, zrno ro zrno. Kada bi bez pauze uzimao po zrno u sekundi, prvog dana bi odvojio ukupno 86.400 zrna. Za milion zrna trebalo bi mu oko 10 dana neprekidnog brojanja, a kažu da u jednom kubnom metru pšenice ima oko 15 miliona zrna(!). Ako bi tako odbrojavao, za života bi preuzeo tek neznatan deo kraljevske nagrade koja mu je obećana.

Dovoljno je da u pretraživače ukucamo reči Nefertitii chess, pa da nam se otvore sličice na kojima možemo videti lepu kraljicu kako igra šah. Međutim, nakon malo detaljnije pretrage shvatićemo da to nije Nefertiti, već kraljica Nefertari – supruga velikog faraona Ramzesa II. Ta freska se nalazi u njenoj grobnici, u Dolini kraljica, u Tebi. Pa dobro, Nefertiti ili Nefertari, i nije baš neka velika razlika, samo par slova, za nas je bitno da su obe igrale šah – tako je bar nacrtano, i objašnjeno. A da li su igrale?

Ma, ni slučajno. Na slici (gore) je prikazana kraljica Nefertari kako igra senet, a ne šah. Senet ili sene se igra na posebnoj tabli, koja uopšte ne liči na šahovsku, ali ovde je prikazana bočno, i to je ono što nas je dovelo u zabludu. Tabla za senet ima trideset polja, a figure, bolje reći pioni, pomeraju se posle bacanja četiri štapića koji imaju ulogu naših kockica.

Cilindrični štapići bojeni su po dužini, a uvek su to bile jedna svetla i jedna tamna – uglavnom crna i bela. Posle njihovog bacanja gledalo se koja od dve boje dominira. Jedan beli štapić vredeo je jedan poen, dva bela – dva poena, tri bela – tri poena, četiri bela – četiri poena, ali četiri štapića okrenuta na crnu stranu donosila su šest poena. Posle naizmeničnog bacanja, igru je počinjao igrač koji je prvi dobio jedan poen, i njemu su pripadali, po svoj prilici vredniji, crni pioni. Brojne svađe protivnika oko očitavanja bačenih cilindričnih štapića prouzrokovale su njihov redizajn, i nađen je oblik koji nije dozvoljavao „polovičan”pad.

Senet spada u strateške igre, za pobedu je potrebno i dosta sreće. To je igra za dvoje, ali ni na jednom crtežu nije prikazan kraljičin protivnik!? Zašto? U početku su senet igrali samo članovi povlašćenih porodica, a pošto se smatralo da su dobri igrači pod zaštitom bogova, ne bi trebalo da nas čudi što je tako prikazana i kraljica Nefertari. S kim god da je igrala, on nije ni bio vredan pojavljivanja na fresci u njenoj vlastitoj grobnici.

Ako do sada niste čuli za „Astronauta iz Salamanke”pravi je trenutak da se upoznate s jednim od „simbola dvadesetog veka”, koji je na velika vrata ušao u svet misterija. Sve je počelo turističkom posetom, i fotografisanjem prelepih ornamenata na fasadi katedrale u Salamanci, u zapadnoj Španiji, a zahvaljujući savremenim komunikacijama te slike su otišle u svet. Neko je ubrzo primetio da se među njima, ni kriv ni dužan, našao i nekakav astronaut(!). Pronađeni su istorijski dokazi da je katedrala podizana između 1513. i 1733. godine, pa je pojava nekakvog „penjača po lozama”izazvala brojna nagađanja, i podgrejala teorije o drevnim posetiocima iz svemira ili o izgubljenim zemaljskim znanjima, odnosno zaboravljenim tehnologijama.

Neumorni „tragači”su pronašli i podatak da je katedrala završena daleke 1102. godine(!), ali u Salamanci se nalaze dve katedrale – stara i nova. Nova je restaurisana 1992. godine, a tada su i izvršene male korekcije, koje su među „stručnjake”unele zabunu.

Kada sam prvi put video „Astronauta iz Salamanke”bio sam podobro zbunjen jer sam poverovao u „verodostojan”podatak da je nastao daleke 1102. godine. Gledao sam u čudu i pitao se kako je moguće da umetnik, pre skoro hiljadu godina, s velikom preciznošću predvidi izgled astronauta u specijalnom odelu.

Moj prvi susret s „đonovima”malog svemirskog putnika, bio je posebna priča jer sam se prisetio brojnih fotografija otisaka čizama Nila Armstronga, koje je navodno ostavio po Mesečevoj površini, a ovaj kameni letač je nosio potpuno iste. Pitao sam se da li je sve to moguće? Previše se elemenata preklapalo – izgleda da je vidovnjak iz Salamanke bio u rangu samog Nostradamusa!

Pominjano je i naknadno doterivanje u nekom od najkvalitetnijih programa za obradu fotografija, ali objašnjenje je ipak mnogo prozaičnije. Naime, uobičajeno je da se, umesto ličnog potpisa, na „sređeni”objekat unese neki detalj karakterističan za vreme kada su izvođeni veliki radovi, pa je tako Jeronimo Garsija, glavni rastaurator Nove katedrale, odabrao da među postojeće ukrase ubaci nasmejanog „fauna”, koji u ruci drži kornet s kuglama sladoleda, da bi, posle dužeg promišljanja, dodao i astronauta, kao svima prepoznatljiv simbol dvadesetog veka. Dakle, ovde nije reč ni o kakvom posetiocu iz svemira, koji nas je posetio 1102. godine, odnosno, u drugom slučaju, u periodu između 1513 i 1733. godine, već je to naš čovek – autohtoni Zemljanin.

Kada znamo da je jedna od najnovijih velikih svetskih misterija uspešno rešena, odnosno da tu nije bilo nikakve misterije, pogotovo ne iz mračnog srednjeg veka, shvatamo da je tajanstveni „Kosmonaut iz Salamanke”samo jedna nehotična, benigna obmana, koja je nastala izostankom bitne pravovremene informacije o izvršenoj restauraciji na oštećenoj katedrali. Umetnik je samo završio svoj posao, na uobičajeni način, ali mi to nismo znali.

Nestašna deca, ali i njihovi radoznali roditelji, obožavaju da sve pipnu, i tako se uvere u kvalitet i trajnost materijala, pa otuda česte popravke i zamene odvaljenih detalja. Pitam se šta će sledeći restaurater da ubaci na friz katedrale? Imate li neku ideju?

Trudio sam se da u ovoj knjizi što manje pominjem poznate teorije zavere, ali od njih nekada ne možemo pobeći, pogotovo kada se dotaknemo američkih kosmonauta i odlaska na Mesec. Čitali ste, i gledali, brojne komentare, napade i odbrane, a poznate su vam, kao i meni, sve one fotografije u boji, koje su navodno gore nastale.

Da li se sećate i sumnji iskazanih u kvalitet onih, navodno Nilovih otisaka, za koje je neko od „zaverenika”primetio da su, osim što su snimljeni u studijskim uslovima, najverovatnije napravljeni na prethodno dodatno navlaženom pesku, za potrebe dobijanja što boljeg, odnosno znatno oštrijeg snimka? Tada smo čvrsto verovali informacijama da na Mesecu ama baš ničega nema, ni najmanjeg daška vetra, pa ni majušne kapljice vode. Prošle godine objavljeni su rezultati analiza tamo nekih donesenih uzoraka, i naučnici su nam se odmah pohvalili iznenađujućim otkrićem: „Mesec je pun vode!”

U kom se obliku nalazi ta voda? Verujem da ćemo biti blagovremeno obavešteni, čim se obave još neke malo detaljnije analize. Ma, rezultati nisu toliko ni važni, samo neka je ima – pa koliko god. Pada mi na pamet rečenica koju su znale izgovariti naše stare babe: „Sve se bojim, deco, da tu ima vlage?”I to nije sve, naučnici već pretpostavljaju, valjda s razlogom, da na Mesecu postoji i nekakav proces kruženja vode. „Ipak se kreće!”

Možda ste negde naišli na ekskluzivnu informaciju kako je u jednoj našoj šumi pronađena pečurka, koju ni najbolji mikolozi, „u zemlji i regionu”, ne mogu da prepoznaju, odnosno klasifikuju. To se ne viđa svaki dan, i nejasno je kako se ta bela pečurka uopšte razmnožava – možda je u pitanju „prosta deoba”, što bi bio jedinstven slučaj. Prvi zabeleženi slučaj, pa baš kod nas!

A da li vi, slučajno, znate koja je ovo pečurka? Da li sam vas zainteresovao? Mnogo toga je napisano o pečurkama – nalaze se u nekim pričama, bajkama, pa i u našim narodnim zagonetkama. Dašto mi ti dašto: „U šumici na jednoj nožici?”

Da su uzeli odgovarajuće uzorke, verovatno bi ih odmah dali na detaljnu proveru, zar ne!? Ipak bi to bio jak materijalni dokaz, za razliku od tamo nekakvih sumnjivih fotografija, koje bi se softverski mogle dorađivati do neslućenih granica. Tada bi se pojavili i „stručni osvrti”koji bi s gnušanjem govorili o našem javašluku, amaterizmu, ili o teškom diletantizmu u naučnim krugovima. Kao što to obično biva, došlo bi do odugovlačenja analiza, ili do gubitka unikatnih uzoraka, koji su sve do juče bili tu, na sigurnom mestu. Na udarnim mestima svih „objektivnih”novina i tabloida, pa i magazina, pojavili bi se naslovi koji nikoga ne bi štedeli.

Ako u dogledno vreme ne saznamo koja je pečurka u pitanju, ne bi bilo loše da joj, čisto preventivno, što pre damo neko pristojno ime na latinskom, jer se, po svim pokazateljima, ovde radi o novoj endemskoj vrsti? Kako nazvati našu belu „čupavu”lepoticu? Mogla bi se organizovati i velika nagradna igra, gde bi srećni kum dobio nezaboravnu nagradu!

Može li ovde biti reči o nameštaljci, ili podmetnutom dokazu? Prevaranata je oduvek bilo i biće, ali kakvu korist neko može da očekuje, ako se ođednom, iz čista mira, pojavi u naučnom svetu, s novom, dosad neotkrivenom vrstom pečurke? Nema tu nekog velikog novca, mogao bi „samo”postati slavan preko noći, i šta bi onda s tim?

I tako su u kojekakve kontakt-emisije dolazili poznati stručnjaci, ali i potpuni anonimusi, i zatrpavali nas „brutalnim činjenicama”o starosti pečuraka, odnosno gljiva kao vrste, o kojoj još moramo mnogo da učimo. „Znate, svet pečuraka je mnogo, mnogo stariji od čoveka, i moramo se pomiriti s tim!”, rekao je jedan mali debeli, s bradicom, i naišao na neskriveno oduševljenje, i razumevanje „umereno”raščupane voditeljke. To je verovatno ista ona priča o pečurkama i amebama, ili šta je već bilo u pitanju.

Smenjivali su se mozgovi, mali i veliki, i svaki je od njih dobio svojih „petnaest minuta slave”, odnosno televizije, a to mu valjda dođe na isto, da nam objasni o čemu se radi, ali vidnog pomaka nije bilo. A tada se u vestima jutarnjeg programa, pojavio neki Čiča Jole, rekoše da je s Kosmaja, i posle priče o medu i pčelama, zbog koje je tu gostovao, na usputno pitanje voditeljke šta on misli o novoj vrsti pečurke, bez mnogo razmišljanja, jednostavnim i svima razumljivim jezikom, objasnio da svi ti takozvani stručnjaci pojma nemaju, jer je u pitanju najobičnija velika gnojištarka, odnosno prava gnojištarka kojoj je spala „kapica”. Po njemu, neko je sa te pečurke ubrao klobuk jer se samo on jede, a njena drška je, ostavši tako bez zaštite, od jutarnje kiše počela da bubri – dok se nije sasvim „rascvetala”.

A onda je, gledajući direktno u kameru, vrteći glavom, izgovorio: „Deco moja, pa vi pojma nemate! Gde ste godine sprcali? Kako ćete svoje unuke učiti, kad ni o čemu pojma nemate?”

To što nam je Čiča Jole od srca poručio je sama suština ove naše knjige. Kako ćemo rešavati velike i male svetske misterije, ako ni o čemu pojma nemamo? Kada bismo samo mogli da naučimo ono što su znali naši stari, da za početak ovladamo nasleđem predaka, koje su sticali godinama, vekovima, milenijumima…

Kakve su šanse da nas neko uvede u to znanje?

(Tekst je preuzet iz knjige „Misterije i kako ih se rešiti”, koja je u završnoj pripremi).

Knjigu Miodraga Ivaniševića „Rebusi i kako ih se rešiti”možete naručiti pouzećemna telefon: 066/240 499ili e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com.