Борбу са такозваним климатским променама ставио је у међународну агенду седамдесетих и осамдесетих година 20. века Римски клуб иза кога је стајао Дејвид Рокфелер. По мишљењу научника ефекат стаклене баште – није чак ни хипотеза, већ отворена обмана.
Др Валентин Катасонов
Шта је била фамозна „пандемија” и из којег правца би њени бубњеви могли поново да одјекну данас постаје све јасније. Борба са такозваним климатским променама – из исте је корпе. Ову тему је ставио у међународну агенду седамдесетих и осамдесетих година 20. века Римски клуб иза кога је стајао Дејвид Рокфелер. Већ тада су се зачули позиви за „декарбонизацију економије”. Иза пароле о декарбонизацији скривала се деиндустријализација – део плана глобалне елите за чишћење планете од сувишних људи и вишка производних снага. У уметничкој форми, овај план је представљен пре извештаја Римског клуба у роману Ајн Ренд „Атлас је слегао раменима” 1957. (код нас преведен као Побуњени Атлас).
Практична реализације плана декарбонизације светске економије почела је 1992. године, када је на међународној конференцији ОУН о животној средини у Рио де Жанеиру донета Оквирна конвенција ОУН о климатским променама. Подсетимо се: СССР-а већ није било и светску агенду су беспоговорно диктирали господари новца. Године 1997. на састанку у Кјоту (Јапан) десетине земаља су се сагласиле и потписале Кјото протокол – акциони план за реализацију општих принципа Оквирне конвенције. Протокол наметнут у Кјоту прописивао је свим развијеним земљама да самње или стабилизују испуштање гасова који настају сагоревањем различитих врста горива (угаљ, нафта, нафтни деривати, шкриљци, природни гас и др.) стварајући при томе ефекат стаклене баште.
Расцеп између реалног света и модела света говори нам да смо далеко од разумевања климатских промена. Климатска политика се ослања на неадекванте моделе. Климатски модели имају много недостатака и нису веродостојини као инструмени политике. Они не само да преувеличавају утицај гасова који стварају „ефекат стаклене баште” већ и ингноришу чињеницу да је обогаћивање атомсфере са СО2 корисно. Постоји довољно доказа да су мере за смањење емисије CO2 колико штетне толико и скупе!
У децембру 2015. године у Паризу је потписан Париски климатски споразум, којим је наметнута обавеза државама да у својим економију сведу на нулу угљенична испарења до половине 21. века. И Протокол из Кјота и Парсики споразум потписала је Русија, али споразуме није ратификовала – јасно је и због чега. Руска економија је високоугљенична, она је заснована на производњи и извозу нафте и природног гаса. За Русију је испуњавање обавеза о декарбонизацији повезано с великим преоптерећењима.
Са манијакалном упорношћу у већини држава су се прихатили спровођења декарбонизације. Приметићемо да су климатске баханалије, које су почеле пре пола века, све време биле подвргнуте озбиљној критици од стране научника и стручњака. Алтернативни (зелени) облици енергије нису способни да у догледно време замене традиционалне енергенте. Убрзана декарбонизације ће довести до уништења економије и заоштравања социјалних проблема (а може бити, чак и смрти дела становништва планете). Критике су пре свега биле упућене природно-научним основама такозване теорије стаклене баште, која је, по мишљењу критичара, заснована на фалисфикатима и обманама.
Руска академија наука као одговор на молбу руских власти изнела је своје мишљење у прилично исцрпном извештају о Протоколу из Кјота 2004. године (који је потписао тадашњи председник РАН Јуриј Осипов). Наводимо кључне ставове из одговора научника: 1) Протокол из Кјота није научно заснован; 2) Протокол из Кјота је неефикасан у постизању коначног циља Оквирне конвенције ОУН…; 3) Ратификација Протокола у условима постојања чврсте везе између емисије CO2 и економског раста базираног на угљеничном гориву, значи битно ограничење темпа раста руског БДП.
Можемо се сетити интервјуа дописног члана РАН Андреја Капице (сина познатог физичара Петра Капице). Он је рекао да је сагласан са десетинама хиљада научника у целом свету у томе да је Протокол из Кјота из 1997. – превара. Капица је напоменуо да није климатска катастрофа већ управо Протокол и „тежње које стоје иза њега” – истинска претња човечанству и тежак удар на његову будућност. А познати климатолог Џејмс Хансен отворено је назвао Споразум преварантским. По мишљењу научника ефекат стаклене баште – није чак ни хипотеза, већ отворена обмана. Фредерик Сајтс (Seitz) бивши председник Америчке академије наука много година се борио против ове лажне теорије. Чак 17 хиљада америчких научника је потписало колективну петицију против поменуте преваре. На крају је реализација плана декарбонизације америчке економије доживела колапс.
Председник Доналд Трамп је објавио да ће зауставити деиндустријализацију Америке и започети обанављање њене некадашње индустријске моћи. Током предизборне кампање он је назвао глобално загревање мистификацијом. Најавио је излазак из Париског споразума. У телевизијском обраћању 1. јуна 2017. године је рекао: „Да бих могао да испуним свој свети дуг, да бих могао да заштитим САД и америчке грађане, морам да се повучем из Париског климатског споразума”. Истина, Џо Бајден је опет вратио Америку у оквире овог Споразума.
Међутим, научници у САД и другим земљама се не предају. У августу 2022. године појавио се документ под називом Светска климатска деклараија (World Climate Declaration). Документ има и поднаслов „Ванредна климатска ситуација не постоји” (There is no climate emergency). Документ је припремила иницијативна група која себе назива Глобалном климатском обавештајном групом (Global Climate Intelligence Group). На дан 24. августа 2022. испод декларације су стајали потписи 1.107 научника и стручњака из многих земаља света. Докумет је отворен за потпис свим нучницима који прихватају његове основне ставове.
Цитираћу делове Декларације: Ванредна климатска ситуација не постоји. Климатологија мора бити мање политизована, а климатска политика мора бити више научна. Научници морају отворено говорити о неодређености и преувеличавањима у својим прогнозама о глобалном загревању, а у исто време, политичари морају непристрасно израчунати реалне губитке, а такође и замишљену добит од својих политичких мера.
Природни, а такође и антропогени фактори изазивају загревање. Геолошки архив показује да се клима Земље мењала откад постоји планета, са природним хладним и топлим фазама. Мало ледено доба се завршило недавно – 1850. године. Зато не изненађује што сада пролазимо кроз период загревања. Загревање је много спорије него што је претпостављено. Свет се загрејао много мање него што је предсказао Међународни панел за климатске промене (IPCC, Intergovernmental panel on climate change) на основу симулираног антропогеног утицаја. Расцеп између реалног света и модела света говори нам да смо далеко од разумевања климатских промена.
Климатска политика се ослања на неадекванте моделе. Климатски модели имају много недостатака и нису веродостојини као инструмени политике. Они не само да преувеличавају утицај гасова који стварају „ефекат стаклене баште” већ и ингноришу чињеницу да је обогаћивање атомсфере са СО2 корисно. Постоји довољно доказа да су мере за смањење емисије CO2 колико штетне толико и скупе!
Скренуо бих пажњу и на то из којих су земаља научници потписали Декларацију. До 24. августа 2022. највећи број потписника био је из САД и Италије (по 168). Следе: Аустралија – 134, Холандија – 116, Француска – 94, Канада – 84, Велика Британија – 59, Немачка – 54. Неке земље су слабо заступљене. На пример, само 4 потписа из таквих зкао што је Русија, Пољска, Португалија. Један потпис из Јужне Кореје. А Кине међу потписницима уопште нема.
Данас се на светском тржишту, због санкционог рата колективног Запада против Русије, нагло повећао дефицит традиционалних енергената – нафте, природног гаса, угља, шкриљаца. Дошло је до астрономског скока цена ових сировина. Зелена енергетика демострира потпуну беспомоћност у покушају да надомести енергетски дефицит. Истовремено са заменом угљеничких видова енергије зеленим, уочава се и прелазак на оне енергенте који су у прошлом веку били жигосани као прљави – угаљ, шкриљци, тресет, дрва. А на Западу булазне да се не сме наруштити Париски споразум о клими. Ортодокси борбе против „глобалног загревања” позивају да се учини избор у корист спасавања климе чак и ако је због тога потребно зауставити индустрију и гладовати.
(Превод Александар Мирковић)
(Између сна и јаве)
