Живе су биле ових дана дискусије о аутономији Универзитета које су се фокусирале на дефинисање статуса високошколских установа у области теологије.
Проф. др Бранислав Боричић
Много мање се о аутономији причало при самом доношењу важећег Закона о високом образовању, премда је за то било далеко више разлога.
Сем оставки неколицине чланова Националног савета за високо образовање, све је прошло уз још неколико слабо запажених порука са врха УБ, САНУ и појединачних реакција представника академске заједнице.
Питања аутономије и (де)централизације универзитета су изузетно важна питања за функционисање савременог система високог образовања које треба да ствара квалитетне и компетитивне кадрове.
Да би се ова питања целовито сагледала, потребно је разумети да Универзитет у Београду има потпуно другачију путању развоја од осталих универзитета у Србији који су оснивани након Другог светског рата.
УБ су поједине чланице напуштале или су му се као већ самосталне институције придруживале, чак су се неки већи факултети трансформисали у више мањих остајући и даље у саставу УБ, што, углавном, није случај са осталим универзитетима у Србији.
УБ је одувек функционисао као савез независних институција.
Поред тога, УБ надмашује бројем студената, наставника и истраживача све остале државне универзитете у Србији. На европском нивоу, по овим параметрима, УБ спада у ред мега-универзитета. Стога је потребно говорити о сврсисходности његове даље централизације у ситуацији када његово централно тело, Ректорат, функционише на неефикасан и нетранспарентан начин.
Очување позиција моћи је изгледа толико важно да се тим који је кандидован да замени актуелни јавно напада и назива „путујућим позориштем Шарчевић” како би се у старту дискредитовао, без да се идеје и намере овог тима отворено адресирају.
Слаба функционалност централне канцеларије УБ представља највећу препреку ефикасној интеграцији УБ, где је потребно значајно унапредити функционисање заједничких служби да би се ушло у даљу дискусију о моделу организације.
Питање (де)централизације УБ је непосредно повезано са питањем аутономије академске заједнице.
Најпре, треба имати у виду да органи, тела и службе којима координира канцеларија ректора постоје да би обезбедили несметано функционисање својих чланица, а не да би се изродили у независне центре моћи који отежавају рад чланица и њихово повезивање које би било у функцији остварења веће интердисциплинарности у науци и високом образовању, сходно потребама модерног времена.
Није мали број примера где чланице УБ због неадекватне подршке трпе репутациону и материјалну штету.
Да ли су тако отуђени центри моћи онемогућили решење питања статуса Православног богословског факултета „у кући” па је проблем ескалирао?
Или је тој ескалацији допринео аутократски приступ уз помањкање разумевања аутономије?
Или су разлози и једно, и друго?
Аутономија академске заједнице је право које се увек спушта до нивоа самог појединца, право на освајање слободе до границе која не узрокује неслободу другог појединца или друге институције.
Универзитет у Београду, као наш најстарији и највећи универзитет, има посебан значај и тиме и друштвену одговорност да иницира доношење одговарајућих законских решења у корист бољег научног истраживања и, следствено, квалитетнијег образовања.
Међутим, за постизање таквог циља потребна је боља и интензивнија комуникација међу факултетима и институтима, која би била омогућена другачијим моделом функционисања органа и тела УБ.
Начин одлучивања на Сенату УБ, нећете веровати, најчешће се одвија по схеми: „Да ли има неко против? Уколико нема, значи да сви подржавају!”
Дешава се и да се једном одбачени предлози поново уврсте у дневни ред већ на следећој седници како би се ипак прогурали, или да, пак, неке одлуке буду донете без претходно обавезног мишљења одговарајућег већа научне области.
На априлској седници Сената нашао се на дневном реду документ стар годину и по дана о статусу одредби статута Православног богословског факултета.
Зашто је тај документ чекао у фиоци тако дуго и зашто је допуштено да се питање овог факултета дигне на највиши ниво и практично појави у јавности као питање угрожавања аутономије?
Аутономија, као и демократија, подразумева транспарентност и поштовање правила.
У досадашњем току процеса избора за ректора десиле су се недопустиве ствари. Супротно свим демократским принципима, промењена су правила избора након што су исти расписани, па је један кандидат због тога чак елиминисан из процедуре.
Овакво кршење аутономије наметнуто са вишег нивоа, није наишло ни на какву реакцију УБ или KОНУС-а.
Десио се и формално неутемељен покушај измена самог Статута УБ које би такође значиле „промену правила у току утакмице”.
У каснијем процесу су изнети неистинити подаци о јавним подршкама кандидатима за ректора од стране чланица УБ и то у случају најмање три факултета.
Неважно је да ли је овај фалсификат настао из нехата или намерно, он свакако упућује на спиновање у корист актуелне управе.
Занимљива је и чињеница да је само један кандидат за ректора понудио утемељен и свеобухватан програм рада, док је други изашао са неодређеним и општим ставовима.
Вероватно је зато традиционално представљање програма кандидата на већима УБ ове године изостало, као што је изостала и дискусија о програмима на самој седници Сената.
Неки чланови дипломатског кора у Београду, из земаља за које је незамисливо мешање дневне политике у академска права и слободе, такође су укључене у текуће изборе за ректора УБ, о чему ћу писати по завршетку избора.
Све ово, нажалост, указује на један нетранспарентан и аутократски приступ у координисању радом УБ. Од аутономије до аутократије није дуг пут, али су последице дуготрајне.
Очување позиција моћи је изгледа толико важно да се тим који је кандидован да замени актуелни јавно напада и назива „путујућим позориштем Шарчевић” како би се у старту дискредитовао, без да се идеје и намере овог тима отворено адресирају.
Заборавља се, притом, да је управо Економски факултет, који сам до сада водио, поступио благовремено и етички, одлучно осудивши све виновнике повезане са неакадемским понашањем и плагијатима, независно од њихове политичке провенијенције.
Заборавља се да је актуелна управа УБ много пута инсистирала на „компромисним” решењима у тим случајевима, те да је ректорат био данима блокиран због неодговарајуће реакције управе.
Можда је ипак време да барем у академској заједници разговарамо аргументовано чији програм заслужује подршку, уместо да перпетуирамо слабости нашег друштва у коме се све своди на то ко се може прљавије и подлије напасти.
(Извор Данас)
