АРГУСОВ ПОГЛЕД

АУТОПЛАГИРАЊЕ У СЕНЦИ

Илустрација (ICH)

„Сви људи желе да имају живот вредан живљења, само што се та вредност за различите људе састоји у различитим стварима” (Фредерик Бакман, „Човек по имену Уве, 288”).

Проф. др Зоран Р. Томић

Плагирање је крађа интелектуалних добара, а аутоплагијат превара да је сопствени стари интелектуални резултат наводно нови. У Kодексу професионалне етике Универзитета у Београду сводно пише (члан 25): „Аутоплагирање је поновно објављивање свог ранијег рада или за другу сврху искоришћеног рада као новог и оригиналног”.

Иначе, аутоплагирање је најчешће одраз лењости, пресахле креативности, умора, инертности – али и жеље за бржим напредовањем у каријери, односно амбициозне тежње за стицањем предности спрам конкурената, као и лукративних момената. Kод утврђивања да ли је посреди аутоплагијат, пресудно је разликовање и однос две оцене: 1) оне о (не)идентичности два рукописа/текста, у квантитативном и квалитативном погледу – претежност истог или различитог, као и мера оригиналности, односно нових хипотеза, идеја, ставова, класификација, веза и закључака у каснијем раду; 2) питање употребе, тј. квалификовања другог/каснијег текста – да ли се га треба посебно вредновати, тачније да ли аутор на томе инсистира, и за коју сврху – или не.

Што се тиче Београдског универзитета, потписник ових редова има податке да су актуелно поднете неколике пријаве због сумње да су одређени стручни/научни текстови последица аутоплагирања, тако да су конкретни поступци у току.

Речју, преовлађујуће идентично/битно исто у оба рукописа, а затим и лажно приказивање каснијег као новог, посебног (ради неке опипљиве користи) – тј. одсуство његове оригиналности – доводи до закључка о аутоплагирању првог текста. Дакле, тек обе описане оцене – кумулативно узев – граде или не граде аутоплагијат у сваком појединачном случају.

Но, буде ли се у касније објављеном раду у почетној фусноти објаснило да је исти текст једног аутора већ раније објављен – а гласило/часопис које/и га касније, други пут јавно пласира на то пристаје – није реч о аутоплагирању јер старо није лансирано као ново, као оригинално; разуме се, да се тај исти рад не сме користити два пута за ма коју добитну сврху.

А каснија „потврда”, па и преношење ранијег сопствених написа, уз навођење податка о том „старом” – такође није аутоплагијат. Уосталом, научни радови се често надограђују, расту: полази се од пређашњег, аутор се позива на њега, па се – евентуално – додаје ново или се извлачи другачији закључак, добија други резултат. Примерице, исход истог експеримента – и писани извештај о томе – могу се разликовати у времену.

С друге стране, уколико аутор наведе да је посреди збирка његових раније објављених текстова, нема говора ни о аутоплагирању, али ни о новом раду који би могао да донесе неки бенефит аутору. Надаље, када се један спис састоји од две (под)целине – једне већ објављене, а једне нове, до тада необјављиване – пресудна су бар три момента: 1) да ли је оно „старо” – већ коришћено, означено као такво; 2) квантитативни моменат, а то значи процентуални однос старог и новог; 3) квалитативни – питање оригиналности тог, до тада необјављеног текста.

У датом контексту, могуће су следеће ситуације: а) да је нешто већ старо лажно подастрто као ново, а његов однос према оном доиста новом је квантитативно или/и квалитативно доминантан – тада је реч о аутоплагирању; б) ако је старо неистинито представљено као ново, а по неспорном стручном суду оно што је доиста ново/оригинално доминира – и квантитативно и квалитативно – спрам старог, сматрам да се нема аутоплагијата; ц) ако је старо легитимно означено као коришћено, а оно ново, до тада некоришћено је инфериорно, беспоговорно експертски утврђено као такво – квалитативно или/и квантитативно – спрам раније објављеног, није реч о аутоплагирању, али ни о раду који се може бодовати као нови и донети неку привилегију аутору; д) ако је оно што је старо у једном тексту тачно означено као већ објављено – наведено истинито као такво – а нови одломак је увелико преовлађујући, било квантитативно, било (и) квалитативно (стварно оригинално штиво, допринос по квалификованом мишљењу!) – нема говора о аутоплагирању.

Све у свему, утврђивање аутоплагирања је у сваком конкретном случају деликатан академско-експертски посао. При томе, ваља разграничити доследност у цитирању сопственог, односно постојаност у својим писаним ставовима – и аутоплагијат. Затим, једно је потреба да се исти рад – узмимо због значаја теме или због у њему заузетих становишта, црта оригиналности и сл. – објави на пар различитих места, а нешто сасвим друго аутоплагирање истог списа ради дуплирања незаслужене користи.

Начелно, логично је релативно блаже кажњавање чина аутоплагирања у поређењу с плагирањем. Опет, „поплава” пријава за стварно или тобожње аутоплагирање може да буде као отварање својеврсне Пандорине кутије, тако и одраз шиканирања, осветољубивости, нарочито мање успешних писаца. Но, аутоплагијата је било, има их и биће их. Што се тиче Београдског универзитета, потписник ових редова има податке да су актуелно поднете неколике пријаве због сумње да су одређени стручни/научни текстови последица аутоплагирања, тако да су конкретни поступци у току.

(Извор Данас)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар