Чија је одговорност, примерице, уколико се већ изабрана претпостављена слика ‒ летовалишта, оброка, партнера ‒ испостави другачијом од реалне? А последице те одговорности преузимамо, свакако, ми сами. Као и сношење тих последица, уосталом.
Ана Павловић
Као један од критеријума који одређују степен психолошке зрелости човека, професор Владета Јеротић наводи управо његову способност да воли (поред себе) и неког другог. Нарцисоидне личности, када су уопште у стању некога да воле, то чине волећи себе самог у партнеру ‒ и то себе садашњег, или прошлог, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности.
Како је онда могуће чудити се парaдоксу
да,упркос свеопштој премрежености и
непрестаној комуникацији, осећамо
недостатак истинске повезаности и
емоционално испуњених међуљудских односа?
Његов колега Сигмунд Фројд већ је 1914. године у есеју „О нарцисизму” разликовао примарни (природна појава у раној фази развоја личности у којој се формира его) од секундарног нарцисизма, у којем се либидална енергија у каснијем животном периоду преусмерава са објеката у спољњем свету на его, што резултира прецењеношћу сопствених вредности, науштрб околности ван себе самог.
Како је онда могуће чудити се парaдоксу да, упркос свеопштој премрежености и непрестаној комуникацији, осећамо недостатак истинске повезаности и емоционално испуњених међуљудских односа?
Селфи најчешће заступљен
Има већ четрдесет година како је Кристофер Лаш америчку културу дефинисао нарцисистичком, у којој се „слободни, атомизовани појединци, неспособни да покажу занимање за било шта осим себе”, такмиче за моћ и богатство који се изједначавају са срећом, дочим се просек и неуспешност не праштају. С појавом друштвених мрежа савремена култура је превазишла свој изворни нарцисизам, досегнувши до некаквог хипернарцисистичког стадијума.
„Инстаграм”се, као друштвена платформа
за дељење фото и видео материјала, оформио
6. октобра 2010, али мало ко је могао да
наслути ултрапопуларност која се већ
свакако изражава бројком корисника
надмашене милијарде.Као природна
последица тренда опседнутости собом
на друштвеним мрежама, најчешће заступљен
„уметнички жанр” на „Инстаграму” је
аутопортрет, односно селфи.
„Инстаграм”се, као друштвена платформа за дељење фото и видео материјала, оформио 6. октобра 2010, али мало ко је могао да наслути ултрапопуларност која се већ свакако изражава бројком корисника надмашене милијарде. Притом, популацију млађу од 35 година (полно подједнако заступљених) покрива 60,5 посто.
Као природна последица тренда опседнутости собом на друштвеним мрежама, најчешће заступљен „уметнички жанр” на „Инстаграму” је аутопортрет, односно селфи.
У широј употреби од 2012, а проглашен појмом године од стране „Оксфордског речника” (2013. године), основна верзија снимка направљеног мобилним телефоном варира и као релфи (с партнером), велфи (са тренинга), херфи (с акцентом на коси) итд. Ауторима тих радова практично је постало незамисливо да било коју ‒ друштвену или изразито приватну ‒ активност не забележе и (још важније!) не поделе на мрежи.
Ту наступа још један од феномена ‒ тзв. фолоуерси, односно пратиоци, који су управо мера вредности, познатости, лепоте, радости дотичног власника профила. Ова зависност често досеже до патолошког стадијума, принуђавајући зависника да качи све ефектније (интригантније? скандалозније? разголићеније?) радове, најчешће фото-шопом дорађене, не презајући у очајничком такмичењу за што већи број ових „чланова жирија” комисије за ВИП ложу.
Да ли 148 милиона пратилаца „тралалајке” (тренутно неприкосновене) Селене Гомез, или 107,2 милиона њеног некадашњег дечка Џастина Бибера могу да помогну у превазилажењу (или бар проређивању) озбиљних ментално-психичких криза којима су обоје и те како склони? Но док су њих двоје још некакви (назови) певачи ‒ шта тек рећи за 130,4 милиона заинтересованих за слике Кајли Џенер (по занимању ријалити личност), или 98,8 милиона из фан-клуба Ђиђи Хадид (по занимању манекенка)?
Сву ову децу су родитељи сурово бацили у арену звану шоу-бизнис који подразумева изложеност на (разоткривајућим и транспарентним) друштвеним мрежама ‒ изгледа не марећи много о њиховој рањивости, зебњи, унутрашњој празнини, усамљености, немогућности да испуне своја и туђа очекивања и жалост због тога.
Растући захтеви супер-ега и добијање његове потврде су, међутим, тешко задовољиви и изводљиви. Те под руку са зависношћу од количине „фолоуера” иде и она од бесконачних „лајфкоучева”, инфлуенсера, блогера и влогера који нам дају инстант-формуле како постати најбоља верзија себе.
На тај начин, сматра филозоф и социолог Рената Салецл, неограниченост избора (од производа у радњама, преко занимања и партнера, све до сексуалне оријентације и идентитета) не ослобађа, већ тиранише ‒ он је стога „веома спутан оним што претпостављају да друштво сматра исправним”.
Кључна реч ‒ претпостављање ‒ јесте управо разлог највећег страховања за будућност, јер јасно осликава сву илузорност на мрежама представљених визија и постулата, с разлогом, уосталом, названих паралелном (односно виртуелном) стварношћу. Чија је одговорност, примерице, уколико се већ изабрана претпостављена слика ‒ летовалишта, оброка, партнера ‒ испостави другачијом од реалне? А последице те одговорности преузимамо, свакако, ми сами. Као и сношење тих последица, уосталом.
(Извор РТС)
