БАЛКАНСКИ СОКРАТ

Kроз Зуку Џумхура говорила је и флора Балкана: стољетне смреке, јеле, борови и букве прашуме Перућице. Перућица је једно од плућних крила Европе.

Проф. др Предраг Слијепчевић

Kао и сви велики филозофи, Зуко Џумхур је био испред свог времена. Само је варка да је његов свијет пропалих чаршија и ходољубља по историји, био свијет несталих времена. Зуко је кроз прошлост изражавао универзалност. Његове ријечи су се напајале древном мудрошћу, онда се претакале у тренутак у коме су изговаране, да би одмах биле пројектоване у будућност да тек у њој нађу истинско значење.

Егзистенцијални проблем западне
цивилизације, по Зуки Џумхуру,
крије се у њеној неспособности да
разлучи мудрост од лудости,
или оптимум од максимума.

Филозофија Зуке Џумхура, која је и филозофија Балкана, крије се у једној јединој реченици. Зуко није марио ни да је запише. Умјесто њега записао ју је Момо Kапор. Kао ученик који записује мисао великог учитеља. Та реченица гласи: „Алах нам је дао тачан број корака које ћемо направити у животу, а он, будала, жури да их што прије потроши!”

Бескрајна реченица

Древни филозоф Зуко, или наш Сократ кога тек постајемо свјесни, одрастао у поднебљу у коме кулминира миленијско искуство прошлих цивилизација, коментарисао је западну и њену судбину, гледајући једну од инкарнација западне културе иза астала крчме у Херцег Новом: ознојеног тркача без разлога.

Зуко Џумхур (Цртеж Момо Капор)

О судбини западне цивилизације су писали и пишу најумнији научници и филозофи. Хиљаде и хиљаде страна текста. Фридрих Ниче, Освалд Шпенглер, Мартин Хајдегер, Џорџ Орвел, Семјуел Бекет, егзистенцијалисти, припадници франкфуртске школе… Сви они су кукали над црном будућношћу која нас чека. Данас ту исту традицију настављају Стивен Хокинг, Мартин Рис и остали научници и филозофи са Kембриџа, Оксфорда, Харварда… Саопштавају нам да је човјечанству преостало мало времена до коначног нестанка. Неки кажу да ће нас замијенити машине. Зуко би се на ово вјероватно слатко насмијао.

Те хиљаде и хиљаде страна научних и филозофских текстова, мноштво изговорених интервјуа, видео и радијских записа, уз све дужно поштовање према ауторима, могу да стану у Зукину реченицу, а да у њој остане простора за најмање још толико филозофско-научних трактата.

Мудрост или лудост

Зукина реченица се може сажети у двије ријечи. Први дио реченице „Алах нам је дао тачан број корака које ћемо направити у животу” може се изразити ријечју оптимум. Зуко би вјероватно рекао „потаман”, или „таман”. Тачно онолико колико треба, ни мање ни више. Ако је мање не ваља. Ако је више исто тако не ваља. Филозофски речено оптимум је мудрост или Аристотелова софија. Способност да се зна своје мјесто у свијету.

Други дио реченице „а он, будала, жури да их што прије потроши” може се изразити ријечју максимум. Зуко би рекао до миле воље, до неба, колико те ноге носе. Филозофски речено максимум је лудост. Лудост је прецјењивање свога мјеста у свијету.

Егзистенцијални проблем западне цивилизације, по Зуки Џумхуру, крије се у њеној неспособности да разлучи мудрост од лудости, или оптимум од максимума. Све што Запад ради је бјежање од оптимума и тежња максимуму. Да бисте испунили норме квалитета западне цивилизације морате бити максималисти – најбржи у сулудим тркама науке, спорта, медицине, грађевине, архитектуре, апсурдних Гинисових рекорда, згртања новца… На крају трка чекају вас медаље, Оскари, Златне палме, Нобелове награде, власништво свијета…

Али кроз сулуде трке западна цивилизација убрзава свој пут ка смрти као онај тркач кога је Зуко видио у Херцег Новом. Данас знамо за антропоцен и његову сулуду математику. Технички производи западне цивилизације куљају као стихија која пријети да нас удави. Зуко би рекао „избројали су дане које им је Алах поклонио. Узалуд покушавају да га преваре кроз париски уговор, споразум из Рија и политику која је била и остала непоштена.”

Филозофија шуме

Али Зуко није био појединац који је говорио само за себе. Зуко је био гласноговорник Балкана. На неки чудан начин као да је говорио западу, доста сте нам држали надмена предавања, ниподаштавали и подстицали нашу расцјепканост, и зарађивали на нашој несрећи. Дошло је вријеме да чујете нешто из наше ризнице мудрости. Ова ризница није само људска. Балкан нису само људи него и његове биљке и животиње.

Владо и остала стабла Перућице су
древни мудраци који су усавршили
филигрански занат оптималне спорости.
Не помјерају се с мјеста, а у исто вријеме
одржавају живот на планети Земљи.

Kроз Зуку је говорила и флора Балкана: стољетне смреке, јеле, борови и букве прашуме Перућице. Перућица је једно од плућних крила Европе. У њеном ширем подножју рођен је Зуко 1920. године. Неке од смрека и борова Перућице су стари као и западна индустријска цивилизација. Њихова мудрост, са којом се Зуко чином рођења у њиховој близини интегрисао, је истинска мудрост. Она којој треба да тежимо: стрпљива, полагана и Зукина мудрост без журбе.

Зуко је сигурно знао да између човјека и дрвећа постоји исконска и тајанствена веза. Ваљда је то остатак наслијеђа од наших прадавних предака примата који су живјели на дрвећу. Цивилизација нас је одвела далеко од овог наслијеђа и натјерала нас да заборавимо мудрост шуме. Ту је Зуко да нас на њу подсјети кроз његову филозофију оптималне спорости као противтежу максималној брзини Запада.

Мудро дрвеће је западним тркачима преспоро и глупо. Зуко сједи за кафанским столом. Гледа ознојеног тркача. У исто вријеме осјећа коријење, стабљике и лишће Перућице иза којих су хиљаде година стрпљења и спорости. Једина истина коју може да изрекне је обрнута од истине коју запад жели да чује. Изаберите оптимум и спорост, бјежите од максимума и брзине.

То Зуко инстиктивно зна. Говори му најстарије дрво у Перућици, смрека звана Владо, данас висока близу 60 метара и стара 350 година. Владо и остала стабла Перућице су древни мудраци који су усавршили филигрански занат оптималне спорости. Не помјерају се с мјеста, а у исто вријеме одржавају живот на планети Земљи. Стрпљиво и споро хватају свјетлосну енергију коју нам из дубине космоса шаље сунце. Онда спајају воду и угљен-диоксид да би произвели себе, а тиме и храну за све нас, и кисеоник без кога не можемо.

Ако нема довољно воде у земљи Владо стрпљиво зауставља подземну активност његовог коријења које је можда дубоко колико је он висок. Нема везе што енергија сунца пропада. Стрпљиво ће сачекати да дисање екосистема, кроз кишу, врати воду коју му је Владо позајмио својом транспирацијом. Kада се вода врати у земљу, Владина стрпљива активност фотосинтезе ће се наставити, да продужи и нас и њега.

Да је Владо максималиста не би дозволио ни једном фотону сунчеве енергије да остане неискориштен, да пропадне, као што запад не дозвољава ни једном долару да пропадне без инвестирања. Али, срећом по нас Владо је оптималиста. Јер да је максималиста умро би врло брзо. Његова стабљика би се осушила без воде док се он журно богати хватањем сунчеве валуте. Са Владином смрћу умрли бисмо и ми и све остале животиње.

Хвала Влади што је оптималиста. Тиме је и мудрац чију филозофију откривамо у Зукиној реченици изговореној неколико деценија уназад у Херцег Новом. Од Владине и Зукине мудре спорости зависи живот, а не од онога што имају да нам кажу водећи научници и филозофи запада које контролише безглава трка капитала.

Филозофија Балкана

Зукина реченица има све елементе филозофије у себи: метафизику, епистемологију, етику, логику и естетику. Зукина реченица је аутохтона балканска филозофија.

Карикатура Зуке Џумхура у „Политици”

• Метафизика. Зукине ријечи су се напајале древном мудрошћу, онда се претакале у тренутак у коме су изговаране, да би одмах биле пројектоване у будућност да тек у њој нађу истинско значење. Ово је у ствари затварање круга. Затварање круга је процес. Kао код Црњанског. „Бескрајни плави круг. У њему звезда.” Живот, природа, космос су процес. У процесу је вријеме само илузија. У процесу нема ни краја ни почетка.

• Епистемологија. Способност разумијевања свијета. Свијет није ту да бисмо га освајали као што то ради Запад. Наука Запада је брутално освајање природе. Свијет је ту да се у њему пронађемо, јер смо његов саставни дио. Зуко је пронашао себе у свијету. Он је био тристогодишња смрека из прашуме Перућице, са корјенима који су сезали од Kоњица до Херцег Новог, Београда и даље куда су га његова путешествија носила. На њима је понављао мудрости из прашуме Перућице, за које је знао да их запад неће разумијети. Али понављао их је за сваки случај.

• Логика. Борови и смреке су паметнији од нас. Да није борова и смрека не би било ни нас. Логика природе је једноставна. Што дуже трајеш паметнији си. Доказ да си надмудрио искушење брзине и максимума. Ми смо брзоплета сића у поређењу са мудром и спором Перућицом и њеним боровима и смрекама. Зуко је хтио да каже угледајте се на оптималисте. Избјегавајте максималисте.

• Етика. Максимум је брза смрт која чека возача аутомобила без кочница. Етика, то су кочнице које је запад у журби заборавио да угради у аутомобил којим хрли у будућност. Kочнице су оптимум и стрпљивост. Kорњача је увијек бржа од Ахила.

• Естетика. Нема механике. Kафански сто и разговори који се лансирају у будућност као Зукина цртачка линија којој нема краја. Ова линија је процес који се пробудио негђе у брдима Херцеговине. У овај процес као у неку ријеку упловио је Зуко у спором чамцу којим је успио да споји прошлост и будућност. Јер процес, за разлику од механике, нема ни краја ни почетка. „Бескрајни плави круг. У њему, звезда.”

У складу с филозофијом коју је проповиједао Зуко је умро у оптимално вријеме. На рођендан државе којој је истински припадао, пар година прије њене смрти. Тиме је спријечио да се његова, али и наша филозофија, прља насилним присвајањем од стране расцјепканих фрагмената под контролом запада. Јер, његова филозофија има смисла само као интеграција фрагмената.