БЕОГРАДИЗАЦИЈА НАУКЕ

Анализирајући научне резултате објављене у часописима са Томсон-Ројтерсове SCI(E) листе, може се рећи да универзитети у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу успешно прате Београдски универзитет пропорционално броју запослених истраживача и с обзиром на ситуацију да научни институти, углавном са седиштем у Београду, у доброј мери доприносе високом научном рејтингу Београдског универзитета.  Да ли је оправдано да се од 57 акредитованих научних и истраживачко-развојних института из свих области науке, чак, 51 налази у Београду?

Термин метрополизација подразумева концентрацију државних, политичких и административних функција, заједно са доминантним економским, друштвеним и културним активностима у престониоци у односу на мале градове. Ово нужно доводи до централизације финансијске моћи, већих ресурса, вишег животног стандарда, још израженијег развоја високософистицираних сервиса (авио-саобраћај, банкарство, трговина, међународна представништва, итд.) у великим  градовима, нарочито у неразвијеним земљама и земљама у развоју [3].

Шангајска листа показује да се
водећи светски универзитети често
налазе у малим градовима, дакле
немамо концентрацију врхунских
универзитета у великим градовима.

Метрополизација у западном свету се појавила као континуиран процес у ери индустрализације пре 130 година када су и настали велики градови. Неразвијене земље и земље у развоју су доживеле процес метрополизације веома нагло у последње четири деценије проузрокујући брз индустријски раст и неконтролисан настанак великих градова, често без планирања и контроле [2].

Овој групи држава треба додати и државе бившег источног блока (Бугарска, Румунија, Пољска, Чехословачка, Мађарска и државе из састава бившег Совјетског Савеза) које су биле под неком врстом контроле, са централистичким приступом (насупрот тржишној економији) и израженим приоритетним развојем у свим областима у престоници, на рачун градова изван престонице [1].

У овим земљама нужно је дошло до дисбаланса у свим набројаним активностима у односу на регионе и градове ван метропола, што је стварило услове за доминантност и у области науке и технолошког развоја у поменутим земљама, међу које спада и Србија (концентрација јаких факултета, научних института, истраживачко-развојних института, центара изузетних вредности, научних друштава, итд.). Мада тема овог саопштења припада више области социологије и донекле економије, у наставку ће бити изложена једна кратка анализа проблема метрополизације из угла једног математичара који је био у могућности да изблиза прати трендове у науци у Србији, двадесет година као члан Матичног одбора за математику (1990-2010) и пет година као члан Националног савета за науку и технолошки развој (2010-2015).

Пре анализе проблема метрополизације у Србији, осврнимо се на  ситуацију у високоразвијеним земљама и како је тамо проблем метрополозације, ако уопште постоји, решен. Посматрајмо Шангајску листу која рангира универзитете у свету, мада и Тајмсова листа (Times Higher Education – www.timeshighereducation.com) доводи дo истих закључака. Напоменимо да Тајмсова листа није популарна у земљама бивше Југославије зато што се универзитети са тог подручја не налазе на овој листи.

У малим градовима света

Ранг универзитета одређује се на основу броја нобеловаца, добитника Тјурингове и Филдсове медаље, броја радова у престижним часописима Nature и Science, затим броја радова у часописима са SCI листе, броја цитата и броја радова у часописима чији импакт фактор спада у горњих 20% итд. Већ годинима првих десет места, са малим изменама у поретку, заузимају универзитети наведени у доњој листи.

ШАНГАЈСКА ЛИСТА (2014)  – РАНГИРАЊЕ УНИВЕРЗИТЕТА:

1.      Harvard University (Кембриџ, САД)
2.      Stanford University (Стенфорд, САД)
3.      Massachusetts Institute of Technology (MIT) (Кембриџ, САД)
4.      University of California (Беркли, САД)
5.      University of Cambridge (Кембриџ, В. Британија)
6.      Princeton University (Принстон, САД)
7.      California Institute of Technology (Пасадена, САД)
8.      Columbia University (Њујорк, САД)
9.      University of Chicago (Чикаго, САД)
10.     University of Oxford (Оксфорд, В. Британија)

Ова листа показује да се водећи светски универзитети често налазе у малим градовима, дакле немамо концентрацију врхунских универзитета у великим градовима [3].

У наставку посматрајмо концентрацију кластера знања по градовима, ограничавајући се на првих пет места према Шангајској листи за 2014. У разматрање су узете следеће области: математика, физика,  компјутерске науке,  економија,  медицина,  инжењерство и технологија. Из табеле 1 види се следећа заступљеност: Харвард (5), Беркли (5), МИТ (4), Стенфорд (4), Принстон (4), док сe остали универзитети  јављају само по једном међу првих пет. Опет, закључак је да и у научним дисциплинама предњаче универзитети у малим градовима.

Универзитет у Цукуби има 18
департмана или факултета, али
и 500 института, од којих су половина
државни, а половина приватни.

У овом кратком саопштењу нећемо се бавити дубљом анализом узрока који су довели до овакве заступљености. Поменућемо само да, иако Кембриџ припада широј области Бостона, то није разлог да Харвард  буде тако доминантан јер је овај универзитет, као прва високошколска установа у САД, настао када је Бостон био мали град без универзитета и индустрије. Исто се може рећи и за Беркли који је окружен данас великим градовима, Сан Франциском и Оуклендом. Стенфордски универзитет се развио паралелно са индустријским развојем (полупроводничка и компјутерска индустрија) на подручју Силицијумске долине где је и лоциран (између Сан Франциска и Сан Хозеа). Принстон у савезној држави Њу Џерзи (САД) се налази  изван великих градова.

Табела 1

Пре анализе проблема метрополизације у Србији вредно је навести један врло илустративан  пример деметрополизације у Јапану. Универзитет у Цукуби,  граду са 130 хиљада становника, основан је 1973. године да би се растеретио прегломазан Токијски универзитет. Цукуба је лоцирана на око 70 километара од Токија и то је у неком смислу деметрополизација Токија. Универзитет у Цукуби има 18 департмана или факултета, али импозантно је то да има 500 научноистраживачких института, од којих су половина  државни, а половина приватни.

Импресивна је чињеница да у овим институтима ради 10 хиљада доктора наука. Имајући све ово у виду, не чуди што су за 25 година добили и три нобеловца. Тамо је лоциран Институт за високу енергију где се налази веома моћан линеарни акцелератор, ту је највећи компјутерски центар у Јапану, Центар за предвиђање земљотреса, Центар за свемирска истраживања (јапански „Хјустон”) итд. За време свог боравка у својству гостујућег професора 2001. године, аутор се уверио да Цукуба заиста с правом носи име „град науке”.

Ван Београда шест института

Вратимо се на проблем метрополизације у Србији. С обзиром на историјске околности и развој образовања и науке у Србији нормално је да се врхунски факултети налазе у Београду. У последње време, анализирајући научне резултате објављене у часописима са Томсон-Ројтерсове SCI(E) листе, може се рећи да универзитети у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу успешно прате Београдски универзитет пропорционално броју запослених истраживача и с обзиром на ситуацију да научни институти, углавном са седиштем у Београду, у доброј мери доприносе високом научном рејтингу Београдског универзитета.

Шта учинити у погледу института?
Или основати још неке институте ван
Београда или створити заједничке
институте са истраживачима са
Београдског универзитета и института.

Управо из претходне реченице извире сасвим природно питање: Да ли је оправдано да се од 57  акредитованих научних и истраживачко-развојних института из свих области науке, чак, 51 налази у Београду? Ван Београда имамо институте у Бору (1), Чачку (1) и Новом Саду (4). С обзиром на поменуту чињеницу да универзитети у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу имају велики број врхунских истраживача, тешко је наћи објашњење и оправдање за овакво „кластеризовање” института у Београду и блиској околини. Треба напоменути да се сви подаци односе на период до јуна 2015.

Пред Министарством за науку и, уопште,  широм научном заједницом Србије, али и привредним субјектима, поставља се питање: Шта учинити у погледу института? Или основати још неке институте ван Београда или створити заједничке институте са истраживачима са Београдског универзитета и института. Као један пример који говори у прилог поменутој идеји дислокације/удруживања вреди поменути да само на техничким факултетима у Нишу у овом тренутку има бар 30 доктора техничких наука без наставничког звања, сасвим довољно за један институт техничког карактера. Акције овакве врсте у одређеној мери би успориле одлазак младих доктора наука у иностранство.

Слична ситуација је и у Крагујевцу, Новом Саду, а вероватно и у Чачку. Права је штета да овакав потенцијал остане неискоришћен јер млади људи, без изгледа на добију наставничко звање, једино могу да покушају наставак каријере у иностранству. На тај начин наша држава остаје (вероватно трајно) без својих најквалитетнијих кадрова, а новац уложен у њихово образовање је инвестиција без повратног ефекта. Кадровско слабљење регионалних центара има домино ефекат јер проузрокује слабљење привреде и доводи до даљег одлива становништва.

Слично важи и за центре изузетних вредности. Сви постојећи центри су несумњиво заслужено добили овај статус, али имамо их десет у Београду, један је у Новом Саду, а један у Крагујевцу. Сигурно је да постоје добре научне базе за поједине центре изузетних вредности и у универзитетским центрима ван Београда, и на њима је да у најскорије време конкуришу и оснују своје центре.

Један од пратећих проблема метрополизације јесте опадање броја квалитетних студената на универзитима јужно од Београда. За разлику од давних времена када није било проблема у налажењу запослења, данас се студенти из централне, а нарочито из југоисточне Србије (Зајечар, Алексинац, Пирот, Лесковац, Врање) опредељују за студирање на факултетима у Београду (иако је тамо студирање скупље), „прескачући” притом успутне факултете. Разлог је у највећем проценту економске природе јер студенти после завршеног факултета у Београду имају знатно веће шансе да нађу посао у Београду. У већем обиму и у дужем временском периоду ово може да има за последицу слабљење научног потенцијала на универзитетима ван Београда.

Треба поменути и Центар за промоцију науке који је понекад био тема Националног савета за науку и технолошки развој. Можда неки сматрају да је то од секундарног значаја, али аутор овог саопштења, који се више од тридесет година бави промоцијом науке, сматра да је активност Центра од великог значаја за развој младог научног кадра и њихово укључивање у научна истраживања. Центар је прилично престонички оријентисан јер се његово деловање ван Београда своди на једну манифестацију годишње у појединим градовима. Скоро је занемарљива активност Центра при штампању популарних часописа и књига, а то би требало да буде један од приоритета.

На овом месту згодно је поменути тројицу популаризатора науке – Мартина Гарднера, Клифорда Пиковера и Јана Стјуарта, од којих су последња двојица и врхунски научници. За Мартина Гарднера, који је 25 година водио рубрику Mathematical Games  у месечнику Scientific American, многи математичари сматрају да има већу заслугу за развој  математике у 20. веку него десетина врхунских математичара јер су се у његове колумне укључивали познати светски математичари, а лансиране су и нове теорије.

Хуго Штајнхауз и академици

У проблеме метрополизације, мада више академског  а мање економског карактера и без материјалних последица, треба поменути и Српску академију наука и уметности (САНУ), што је некако и нормално јер је овај семинар управо организован од стране једног одељења САНУ. Чини се пригодним започети  са једном анегдотом, у ствари истинитим догађајем, а односи се на чувеног пољског математичара Хуга Штајнхауза који је пропустио да оде на један састанак Пољске академије наука. Секретар Академије му се после састанка обратио писмом и затражио да образложи своје одсуство. Штајнхаус је одговорио да све док има чланова који не могу да објасне своје присуство у Академији, он не сматра за сходно да објашњава своје одсуство.

Поменути дисбаланс у броју академика
и дописних чланова САНУ са разних
универзитета јасно говори у прилог да
лобирање и фаворизовање понекад
прелази ниво допуштеног.

Једноставно речено, иако је највећи део научника и уметника у Академији наука потпуно заслужено изабран, има и оних који то не заслужују. Не треба кривити њих, њихова велика жеља је разумљива, али су одговорни они који су их неоправдано фаворизовали или вршили притисак/лобирање унутар одељења САНУ или самом САНУ, што је несумњиво једна врста неморалне манипулације.

У Нишу и Крагујевцу постоје центри (однедавно огранци) при САНУ са три до пет дописних чланова или академика. Нови Сад је у јуну 2015. имао 24 члана (близу 20%), остали су из Београда. То је велики дисбаланс. Да ли је ово реално? Постигло се много и на универзитетима ван Београда и Новог Сада, има добрих научника са великим научним доприносом, што сe може сагледати из објективних листа. Данас интернет омогућава потпуно транспарентан увид у научне доприносе кандидата.

То је поједноставило могућност за објективан увид  чланова Академије наука у вредност потенцијалних кандидата. Међутим, то је омогућило и поређење,  што је само по себи врста супер контроле свих заинтересованих субјеката, па и шире заједнице. Транспарентност и лак приступ подацима у данашње време омогућио је лакше откривање неоправданог фаворизовања кандидата.

Постоји јак утицај различитих центара, пре свега оних из Београда и у нешто мањој мери из Новог Сада. Поменути дисбаланс у броју академика и дописних чланова САНУ са разних универзитета јасно говори у прилог да лобирање и фаворизовање понекад прелази ниво допуштеног. За математичаре је то прилично јасно, ако исход гласања у ситуацијама у којима квалитет има одлучујућу улогу није у складу са тзв. нормалном расподелом (појам из статистике који указује на највероватнији исход, у овом случају најобјективнији избор при гласању), онда је фаворизовање/лобирање прешло праг допуштеног.

У науци нема демократије

Притом се појављује расподела која је непозната у статистици, али би могла да се назове договорном расподелом, која је у колизији  са познатим Бенфордовим законом [4], доста коришћеним у свету за контролу и проверу исхода у најразличитијим областима, укључујући и политичке али и друге изборе. Избор не сме бити друштвена игра, а поготово не сме бити друштвена игра без граница јер се тиме  умањује рејтинг и углед САНУ.

Као што се не може гласати о томе
да ли су Алберт Ајнштајн или Никола
Тесла, на пример, велики научници или
не (елитизам) или да ли су Science и Nature
врхунски научни часописи или не.

За настало стање у извесној мери  кривицу сносе и сами професори са универзитета ван Београда који због неслоге, сујете, суревњивости, игнорисања прописаних критеријума, етичког кодекса или других неакадемских разлога својим професорима  (укључујући и академике) са врхунским научним доприносом ускраћују продужење радног односа или избор у статус професора емеритуса (на Нишком универзиту овај статус имају само тројица професора, иако по тренутно важећем закону има места за још 11 до 13). Оваквим приступом чланови сената и научно-наставних већа директно утичу на смањење рејтинга сопственог универзитета или факултета.

Уосталом, већ вековима научни ниво једног факултета или универзитета подижу врхунски професори својим самопрегорним радом, а не челници ових научних институција. Примера рада, високи рејтинг чувеног Калифорнијског института за технологију (Калтех, Пасадена) увек се везује за рад физичара и нобеловца Ричарда Фајнмена. Тешко да неко зна ко је на челу Стенфордског универзитета (узгред, они се стално мењају), али огромна већина је чула за Доналда Кнута, пионира у области компјутерских наука. Примера има много, не само у свету, већ и у Србији. Уколико поштовање научног доприноса није на првом месту, процес деметрополизације неће имати никакве шансе на успех.

Крај ове приче о (не)објективности заслужује цитат једног чувеног научника с почетка 20. века, који често користи наш познати академик Љубисав Љубиша Ракић: „У науци, као и у елитизму, нема места демократији”. Другачије речено, не би смело да се договарањем и прегласавањем („демократско право при гласању”) одлучује  о научним чињеницама и o научним доприносима научника, јер за то постоје сасвим објективна мерила и прописани критеријуми.  Као што се не може гласати о томе да ли су Алберт Ајнштајн или Никола Тесла, на пример, велики научници или не (елитизам) или да ли су Science и Nature  врхунски научни часописи или не.

Литература:

[1] L. Bourdeau-Lepage, Metropolization in Central and Eastern Europe – Unequal chances, Report, Université de Bourgogne, Dijon, France.

[2] Metropolisation and Polycentric Development in Central Europe, (editori R. Giffinger, J. Suitner, P. Grohmann), Vienna University of Technology, 2013.

[3] N. Gaussier, C. Lacour, S. Puissant, Metropolitanization and territorial scales, Cities, 20 (2003), 253-263.

[4] É. Janvresse, T. de la Rue, From Uniform Distributions to Benford’s Law, Journal of Applied Probability, 41 (2004), 1203-1210