Da bismo razmatrali pojmove prostora i vremena, moramo sagledati kako se čulnošću formira svest. Svest bismo najopipljivije opisali kao u dimenzionalnosti učaurenu, upredenu bezdimenzionalnu misao. Naime, naša čula, shodno složenosti naše sazdanosti, tako su „baždarena” da imaju opseg osetljivosti prilagođene raspoloživom skladu složenosti naše sazdanosti. Ona ne registruju svu neprestanost događanja, sva međudejstva, međuuslovljenosti i međuzavisnosti, neprestanost ujednačenja i uravnoteženja, a ni izazvanost održavanja sklada ili nesklada.
Milutin Lukić
Uzmimo, na primer, vid koji nam pruža najširi opseg informacija. Ali on je ujedno i naše najnepouzdanije čulo. Nije ovde reč o (ne)upotrebom izoštrenosti ostalih čula. Mi vidimo, recimo, u svetlosnom frontu koji dopire do naših očiju neku organizovanu celinu zelene boje. Odnosno naša svest „vidi” zelenu boju i raspoznaje je kao zeleni list. Ali kao što znamo, boje u stvarnosti ne postoje, već su to titraji unutar sazdanosti kvanta. I oni mogu da prenesu samo odraz „vrha ledenog brega” neprekidnosti događanja. Recimo, zeleno = događanje života lista. Već ovde, prenosom odraza, događa se ogromno svođenje stvarnosti na našu istinitu stvarnost.
Pamćenje, takođe, omogućava i misaonu
dimenziju vremena. Jer ništa nije
određeno vremenom. Sve što se događa,
događa se u događanju. Bez sećanja.
Neka sledeća razdelna tačka svođenja se događa u oku, gde se energija titraja kvanta svetlosti prenosi na štapiće i čepiće očnog dna. U zavisnosti od reda veličine prenete energije formira se impuls, za sada, verujem, nepoznate sazdanosti njegove sadržajnosti.
Jednako ovom čulu, i sva ostala čula pretvaraju spoljnu energetsku informaciju u svedeni odraz, prema svesti usmerenu, impulsnu informaciju. Time se sva raznolikost spoljnjih informacija svodi na, prema svesti, svedenu ujednačenost impulsnih informacija. Time se stvarnost višestruko svodi na, za svest, upotrebljivih svedenih informacija. Dakle, svest ne barata sa ogromnom neprestanošću događanja već sa višestruko svedenim odrazom stvarnosti. I stvara svoju istinitu stvarnost.
Bez sećanja (Vikipedija)
Pamćenjem svest stvara kompresovanu misaonu dimenzionalnost u „kockicama znanja”. I bez obzira na dopunjavanje „kockice znanja” novim poimanjem i uvećanjem znanja, recimo o listu, kao što su hlorofil, jedro i tako dalje, kad god opet vidimo list, bez obzira na našu uvećanu spoznaju o njemu, videćemo uvek samo zelenu boju. Nikad nećemo videti ni malo više od odraza neprestanosti događanja života lista.
Pamćenje, takođe, omogućava i misaonu dimenziju vremena. Jer ništa nije određeno vremenom. Sve što se događa, događa se u događanju. Bez sećanja. Promena položaja kvanta nije određena vremenom kojim kvant doseže promenu da krajnje mesto njegove sfere zauzme početno mesto pokreta njegove sfere. Neprestanost događanja se ne odnosi samo na, recimo, jedan kvant, već na sveukupnost svih događanja celokupnog svemira.
Neprestanost događanja neprestano „stvara” novu stvarnost svemira. Predhodnost postaje nepostojanje. Ne prošlost, nego nepostojanje. Za svest je neprestanost događanja = haos. Ali ne samo za svest, već i za misao, iako u mnogo manjoj meri. U stvarnosti neprestanost događanja nije haos. Ono je kontinuirano međudejstvo ujednačavanja i uravnoteženja promene kao izazivanje sklada ili nesklada.
Svest nikad nije nepostojeća (prazna)
već neprestano uspostavlja svoj „misaoni
fokus”. Koncentracijom na neki misaoni
sklad „uvlači” u njega izabranu ukupnost
„kockica znanja”.
Zato svest „čuva” sećanja ali kao, u misaonoj dimenziji vremena, uprosečenost događanja. Kao jedno preko drugog poslagani grafikoni nekog reda veličina. Time se događanja uprosečeno „usporavaju” na, za svest, obradive informacije. Ali jedan informacioni impuls ne sačinjava sećanje. Tek još najmanje jednom usporeni sažetak neke nastajuće misaone celokupnosti postaje sećanje.
I tek sada, koristeći sećanja, svest generiše svesnu misao kao svoju istinitu stvarnost. Ali ne tako što će sećanjima, kao pazlama, misaono uspostaviti tačno ono, nekad viđeno (pojmljeno). Uspostavljajući sklad neke složenosti međuuslovljenosti i međuzavisnosti „kockica znanja” svest formira misaoni koncept neke složenosti. Složenosti koja je nekad bila raščlanjena na „kockice znanja” (sećanja). Svest nikad nije nepostojeća (prazna) već neprestano uspostavlja svoj „misaoni fokus”.
Koncentracijom na neki misaoni sklad „uvlači” u njega izabranu ukupnost „kockica znanja”. „Kockice znanja“ (sećanja) svest koristi kao koncept knjige. Koja ima naslov; sažetak naslova; sadržaj; sažetak svakog sadržaja; i u dubini svagog sadržaja ogromnost informacija. A što više zalazi u dubinu ogromnosti sadržaja to je međusobnost informacija sve više i više nekim skladom povezana sa ogromnošću sadržaja drugih „kockica znanja”, čija veza je i nenaslutiva posmatrajući samo naslove „kockica znanja”.
Ovde bi trebalo zaustaviti generisanje dosadašnjeg misaonog sklada i da razmislimo i o unutrašnjim čulima naše svesti. Spoljašnja čula završavaju svoj udeo generišući impulsnu informaciju okrenutu svesti i stvarajući jednovrsnost informativnog sadržaja. Dakle, taj iformativni sadržaj sada može da se upoređuje, kombinuje, prevodi sadržaje jednog čula svim ostalim centrima u mozgu. Naravno da će centru za sluh primarni biti sadržaji čula sluha koji za njega imaju najveći informativni red veličine. Ali se sa nižim informativnim redom veličine uklapaju i informacije i svih ostalih spoljašnjih čula.
Spoljašnja čula pružaju samo informativni red veličine. Tako za čulo njuha ne postoje lepi i ružni mirisi. Postoji samo informativni red veličine. Lepo, prijatno, ružno i slično jesu osećanja. Centar u kori velikog mozga za osećanja nema svoje spoljnje čulo. „Izmaglica” sveukupnosti svih čula, spoljašnjih i unurašnjih, od kojih je barem jedno očigledno (ono koje dokazano prevodi informacije jednog čula svim drugima, premda nije naučno shvaćeno kao unutrašnje čulo) stvara neprekidnost svesne misli. Sa tom svojom sveukupnošću svest generiše misao koja ima atribut stvarnosti. Ali njene posebne, misaone, istinite stvarnosti. Istinite stvarnosti svesti.
Stvarnost svesti (Vikipedija)
Čovek, novom spoznajom stalno dopunjuje te svoje „kockice znanja”. Recimo, „naslov: kuća”. Neće za svaku viđenu kuću formirati posebno sećanje, već će u postojeći „naslov kuća” dodavati nova sećanja viđenih kuća. Naravno da će čoveku njegova kuća biti „ispisana masnim slovima”. Zato što je najćešće puta vidi i time najćešće puta sa tom viđenošću dopunjuje taj naslov. Ali „ispisana masnim slovima” i zato što je ispunjena i osećanjima.To što svest prvi put vidi neku kuću ne znači da će je zapamtiti samo tada. Već svaki put kad je vidi. Ali svest svaki put iznova generiše sećanjima novu, mada istovrsnu misao: kuća. I mada, recimo, spolja gleda svoju kuću, svest (čovek) može da generiše misao koja povlači i razne sadržaje „kockice znanja”: kuća. Kao što su, recimo: raspored prostorija, nameštaj, boju unutrašnjih zidova i slično, što u stvarnosti nije moguće videti jer je čulnošću vidljiva stvarnost samo spoljašnjost, svetlosni odraz stvarnosti.
Istinita stvarnost se sećanjima razlikuje od stvarnosti. Ali ne samo što zbog toga, na sećanjima zasnovano formiranje svesne misli, „kasni”, već zato što ona stvara svoju istinitu stvarnost kao „iskrivljenu” sliku stvarnosti. Da bi lakše obrađivala, recimo, preko vida dobijene informacije, svest ih uprosečuje na „boje”. To što time izjednačava – zeleno – list biljke, odraz događanja života, sa – zelenim – čarapom, koja je sušta suprotnost neprestanosti događanja života. Otud su to u stvarnosti potpune, neuporedive različitosti. Bez obzira što je i jedno i drugo sazdano od atoma, a već za atom vodonik možemo reći da poseduje sve atribute života. Ali kao koncept života.
Da li je moguća potpuna praznina? Da
odmah isključim međuzvezdanu kao i
međuplanetarnu „prazninu” kao prazninu.
Jer ona je prepuna kvantova. Ako bi bila
moguća potpuna praznina da li je moguća
i koncentracija praznine?
Iako neprekidnost događanja, stvarnost je i sazdanost. A svoju sazdanost koncentracija koje su u međudejstvu može se naći samo u ljubavi. Iako je ljubav ljudska, misaona kategorija, velika složenost istinite stvarnosti, možemo donekle sagledati njene primarnije oblike. Možemo je sagledati kao čežnju, pa primarnije kao DNK prinuda reprodukcije života, pa još primarnije kao privlačenje suprotnih polova: kao (+) i (-), pa jednako primarno: kao elektron i pozitron. Pa sada opet složenije, kao izazvani nesklad: pozitivni i negativni joni koji su već izazvana složenost događanja, gde njihovo ujednačenje i uravnoteženje dovodi do promene koncentracije (gustine). Tako da bismo samo gustini smeli dati atribut dimenzionalnosti.
Nameće se pitanje: ako postoji koncentracija, gustina, da li je i njoj „pripadajuća” praznina dimenzionalnost? Bilo manja ili veća gustina je dimenzionalnost. A da li je moguća potpuna praznina? Da odmah isključim međuzvezdanu kao i međuplanetarnu „prazninu” kao prazninu. Jer ona je prepuna kvantova. Ako bi bila moguća potpuna praznina da li je moguća i koncentracija praznine?
Ali postoji i različitost od dimenzionalnosti. To je bezdimenzionalnost. Recimo, ljubav je bezdimenzionalnost. Kad je spojimo s gustinom dobijamo igru ljubavi i gustine. Jedinstvo suprotnosti. Naravno, i jedan i drugi pojam su pojmovno ogromne složenosti svesti. Jednako pojmovno ogromne složenosti svesti su i energija i misao. Jedinstvo suprotnosti. Ali ne može se napraviti jasna paralela ova dva sagledavanja jedinstva suprotnosti. Jer bezdimenzionalnu misao, učaurenu u dimenzionalnosti energije možemo sagledati kao gustinu. Isto tako i ljubav možemo sagledati kao bezdimenzionalnost misli koja izaziva ujednačavanje i uravnoteženje dimenzionalnosti gustine energije u neki sklad. Bilo sklad kao stvarnost događanja, bilo kao izazivanje nesklada da bi se proizveo „širi” sklad.
Samosvojstvo ne postoji. Naravno, uvek moramo imati na umu da smo mi deo sveta atoma, njegove sazdanosti i da nam svest omogućava da „vidimo” samo odraz stvarnosti.
Nestvarno vreme (Vikipedija)
Pojam sila podrazumeva samosvojstvo. „Jednoumno” određivanje događanja. Kao naučni pojam, sila je bila prihvatljiva do trenutka misaone spoznaje čoveka o postojanju kvarkova i jasnog postojanja međuuslovljenog međudejstva sazdanosti.
Radi pojašnjenja, ovde bih napravio paralelu sa hiljadama i hiljadama godina starog poimanja čoveka. Poimanje da kad se posadi zrno pšenice iz njega iznikne klas sa deset istih takvih zrna. Ali taj čovek je sebi postavio pitanje: otkuda, kako? I našao tada jedini mogući odgovor: bog plodnosti! I imao je puno pravo na takav odgovor. Tek sa poimanjem DNK čovek je uspostavio jasan sklad koraka događanja.
Kao što je nemogućnost samosvojstvenog postojanja jednog kvarka već sazdanosti u svetu atoma od dva ili više cvetova (kvarkova) u jedan buket sazdanosti (proton). Ali eto opet, umesto očigledno pojmljenog međudejstva novi bog plodnosti – sila. Jasna je poteškoća razmišljanja o primarnostima putem mnogosmernosti međudejstva kvarkova. I naravno, sadejstvo kvarkova i kvantova. I nije da nije rečeno: jeste međudejstvo, ali pošto se ne zna ni ko, ni s kim, ni kako, ni uslovljeno čime niti možda još uvek ni svih sagledanih pitanja, koristiće se uslovni pojam sila. I to bi bilo u redu da nije krenula potraga za silom kao samosvojnošću. Samosvojstvo koje „jednoumno“ određuje mnogosmernost međudejstva kvarkova (i kvantova).
Prostor, kao ni vreme, nije stvarna
dimenzija. Ničim se ne može odrediti
prostor. Dužina, visina, širina su
isključivo misaone kategorije naše svesti.
I da ne zaboravimo. Udeo sveta atoma u sazdanosti svemira se i nadalje menja. Od 100% na oko 10% + „Crna energija/materija”, pa do uključivanja i (dela) „crne energije/materije” svetu atoma. I nadalje ne znamo da li sva „crna energija/materija“ pripada sazdanosti sveta atoma ili samo jedan njen deo ili je potpuna različitost. Ako svetu atoma pripada samo deo „crne energije/materije”, čemu pripada ostatak? A tek svih 100% je stvarnost svemira. A od toga, koliki mali odraz stvarnosti svest može da „vidi”, dok misao može više da pojmi nego što svest može da „vidi”.
Prostor, kao ni vreme, nije stvarna dimenzija. Ničim se ne može odrediti prostor. Dužina, visina, širina su isključivo misaone kategorije naše svesti. Recimo svemir, koji bi trebao biti sveukupnost prostora, neprestalno se „širi”. „Širi” se u, za njega, prethodno nepostojanje i „šireći se” stvara („novo”) postojanje svemira. Pri tome samo gustina predstavlja stalnost. I ona se pak ujednačava i uravnotežuje s događanjem promene rasporeda gustine svemira. Zato samo misaonom dimenzijom prostora svest može misaono da suzi prostor na zamišljenu veličinu, recimo veličinu kvanta. I njega misaono uokviri u misaonu dimenziju prostora i misaonom dimenzijom vremena može da ga usporava, ubrzava, seče prostor na misaone celine u kojima će sagledavati „presečeni deo” kvanta. Ali time da li neki kvant projektujemo u misaonu dimenziju prostora, stvarnost kvantna se ne menja. Njegovo „postojanje” je i dalje događanje sveukupnosti svemira.
U misaonu dimenziju prostora mi projektujemo samo kreiranu misao, sećanje/zamišljeni kvant. Kada bi prostor bio stvarna dimenzija, on bi bio ispunjen samim sobom. Kao stvarna dimenzija, prostor bi se morao moći deliti, izmeštati, pomerati, smanjivati, uvećavati itd. A opet, u njega se ništa ne bi moglo „staviti” jer je već ispunjen samim sobom. Ne bi bilo sazdanosti.
Čovekov najveći problem je beskonačnost, i taj pojam se jednostavno ne može shvatiti. Svi svetski naučnici koji su prihvatili standardni model svemira imaju taj veliki problem koji je u suštini religijski, da se iz ništa stvori nekom eksplozijom nešto, pa obed bude ništa, ali to nešto gde se nalazi ako nema beskonačnosti, i eto problema bez rešenja. Ovde čovekova svest sama postavlja nekakvu imaginarnu granicu u nekom vremeni ili u nekom prostoru, koji i zapravo i nije prostor ni vreme ako nema beskonačnosti. Nema potrebe da se čovek bavi besmislom početka i kraja koji zapravo i ne postoje, odnosno potreba za pojmom ,,ništa‘‘ može se ostvariti samo ako se negira beskonačnost, odnosno nešto. Odakle potreba za nihilizmom i ništavilom, u čemu je ovde problem u suštini, odnosno ko može da objasni životne forme i događaje a da ih pri tome ne stavlja u kontekst postanka iz ničega i svršetka života i događaja u ništa.
Izgleda niko osim biblije i to je najveći problem.
@Ivan- Ko može da objasni životne forme i događaje a da ih pri tome ne stavlja u kontekst postanka iz ničega i svršetka života i događaja u ništa.
Izgleda niko osim biblije i to je najveći problem.
Šta je to „ništa“?
„Ništa“ u objektivnim svetu je obično prostor bez ikakvog sadržaja. U matematici 0 ali danas ona odlično funkcioniše u fizičkim teorijama pod nazivom vakuum.
Kod Heraklita su beskonačnosti ciklusi večnog plamena koji se vremenom gasi i pali. Sve je konačno osim promene.
U fizici je prostor u kom nema čestica ni na jednom mestu na kom bi potencijalno moglo da ih bude. Fizičari ga zovu vakuumom i zahvaljujući kvantnoj mehanici, znamo za neke njegove krajnje čudne osobine.
Jedan od osnovnih principa kvantne mehanike je Hajzenbergov princip neodređenosti –
on dozvoljava, ako znate da u nekoj tački prostora čestice nema i da je neće biti, odjednom ta tačka može imati bilo koju količinu energije, nekada dovoljnu i za stvaranje same čestice.
Te čestice nazivaju se „virtuelnim česticama“ i one su u svojoj osnovi kvantne fluktuacije. Kad dobijete dovoljno „ničega“, svemir pokušava da pronađe način da ga popuni, čak i ako to znači da mora da stvara čestice ni iz čega.
Hipoteza „postanja iz vakuuma“ nalaže da je celi svemir nastao kao velika fluktuacija u jednom velikom „ništa“ koje je postojalo pre njega.
Princip korespodencije objašnjava da religija i fizika su svaka na svoj način tačne ali nikad apsolutno. Religiozne dogme ne možemo dokazati. A prirodne zakone koji su logični, ali ne i dovoljni, nikad ne možemo apsolutizovati,
Tako da samo religija i fizički zakoni moraju biti u saglasnosti da bi dobili potpunu istinu.
To je problem dijalektičkog jedinstva suprotnosti koji tvore celinu.
Najveći problem današnje nauke je što prostor smatra za ništa ili ništavilom i to je pogrešno.Naprotiv prostor je materija samo sa drugačijim karakteristikama od čestične materije.I dok se god nauka prema prostoru postavlja na ovaj način,nikakav prodor dalje nije moguć