PRAVO NA DOSTOJANSTVO

Dužnost apsolutno obaveznog poštovanja (svačije, tuđe ali i svoje) ličnosti zabranjuje svaku oholost, manipulaciju, nasilje i diskriminaciju, i time štiti svakoga, i od drugih i od samoga sebe.

Prof. dr Jovan Babić

Da li postoji pravo na ljudsko dostojanstvo? Ako postoje ljudska prava onda bi pravo na dostojanstvo moralo biti jedno od njih, ili zapravo prvo među njima. Jer, poštovanje svačijeg dostojanstva je intimno povezano sa onim što je sama osnova mogućnosti uspostavljanja bilo kakvog prava, i bilo kakve vrednosti: stvarno postojanje slobode kao aktualne zbilje, kao nečega što zaista a ne samo deklarativno postoji. Sa druge strane sloboda, kao što znamo, može da se zloupotrebi na mnogo različitih načina. Mogućnost izbora zla je metafizička pretpostavka mogućnosti postojanja slobode – inače imamo nužnost, načelno odsustvo izbora i nemogućnost uspostavljanja odgovornosti. Možemo dakle reći da sama sloboda nije vrednost, nego je nužna pretpostavka svake vrednosti, i pozitivne i negativne.

Ali u vrednostima se radi upravo o ovoj polarnosti između pozitivnog i negativnog, zar ne? Ako se fokusiramo na pozitivne vrednosti (a isto je i sa negagivnim vrednostima) imaćemo zanimljivu situaciju: pozitivne vrednosti se konstituišu preko nečije zainteresovanosti za nešto – ono za šta niko nije zainteresovan je bezvredno. Da li će međutim biti zainteresovanosti je neizvesno, jer to zavisi od slobodnog postvljanja ciljeva, slobodnog u smislu da je njihovo postavljanje bilo stvar izbora, da su ti ciljevi mogli i da ne budu postavljeni. I onda će realizacija tih ciljeva biti nešto dobro, i to dobro može biti veće i manje. To dobro će moći da se meri, ono će imati svoju cenu, i može se ispostaviti da je preskupo.

U prirodi, koja se sastoji od stvari i događaja, nema ličnosti, ali to je tako samo zato što nema slobode nego vlada nužnost opšteg determinizma.

Isto tako ako neko bude lišen nekog takvog dobra onda će nastati šteta, koja takođe ima svoju cenu, i u načelu može biti kompenzovana. Ukupna količina ovako proizvedenog dobra u svetu je stvar uspeha u proizvodnji dobara koji se mogu konzumirati, odnosno upotrebiti. Dobra su tu da budu upotrebljena, konzumirana, kao stvari. Stvari se razlikuju od osoba upravo po tome što mogu da se upotrebe, i što u tom procesu mogu da se zamene. Upotreba stvari (za bilo koju srhu) ne ponižava stvari i ne dovodi u pitanje njihovo određenje, one su prosto više ili manje „dobre“ kao potencijalno sredstvo za neku (bilo koju) svrhu. U tom smislu stvari mogu imati vrednost, i onda imaju cenu.

Da li je to opšte svojstvo vrednosti, da li sve vrednosti imaju cenu? Šta je sa drugom stranom, onom koja nije konzumirana (pa se za nju može reći da u tom smislu nije prikladno reći da je dobra), nego je to onaj entitet ili biće koje konzumira, onaj entitet čija zainteresovanost (za upotrebu neke stvari za neki njegov, slobodno postavljeni, cilj) uopšte omogućava da bilo šta ima vrednost i bez koga vrednosti, onih vrednosti koje imaju svoju cenu, ne bi moglo biti. Tu se suočavamo sa onom distinkcijom koja čini osnovu sveta, distinkcijom između ličnosti i stvari.

U prirodi, koja se sastoji od stvari i događaja, nema ličnosti, ali to je tako samo zato što nema slobode nego vlada nužnost opšteg determinizma. U svetu, sa druge strane, imamo pored prirode i deo koji ne bi postojao bez slobode, i koji su slobodna bića, ličnosti (i njihovi kolektivi), proizvela tako što su sebi postavili neke ciljeve čija realizacija je proizvela vrednosti (vrednosti koje imaju svoju cenu). Tu se suočavamo sa sasvim drugačijim vrednostima, vrednostima za koja nema stvarnog smisla reći da imaju cenu – iako se te vrednosti mogu povrediti i, isto tako, mogu braniti i štititi. Sve te vrednosti, koje nastaju na osnovu svojstva ličnosti da imaju slobodu, možemo nazvati dostojanstvom i one su suštinski različite od onih vrednosti koje imaju svoj cenovnik i koje se mogu kompenzovati¹.

Tu imamo posla sa vrednostima koje su iznad svake cene, i koje su, kada su ugrožene, predmet zaštite preko prirodnih, ili kako se sada pomodno kaže ljudskih, prava. Ono što se tu štiti je vrednost založena u samu činjenicu postojanja bića koja imaju, ili za koja se (normativno nužno) uzima da imaju, svojstvo slobode, i ta vrednost je ono što se zove dostojanstvo.

Biti osoba znači biti biće ili entitet koji ima dostojanstvo (odnosno kome se nužno mora pripisati da ima to svojstvo – i kada ga faktički možda (više) nema ili kada je odsutan). Tu imamo posla sa potpuno različitim pojmom vrednosti, sa vrednostima koje nemaju cenu! To međutim ne znači da ona aksiološka dihotomija između pozitivnog i negativno ne postoji i ovde, i da, kao i sve što je konstituisano pomoću slobode, ne može da se zloupotrebi i povredi. (Svaka) ličnost, već na osnovu puke činjenice svog postojanja, ima pravo da ne bude upotrebljena kao puka stvar, i to je u suštini pravo na dostojanstvo – ličnost ne možepostojati bez zainteresovanosti za i pretenzije na ovo pravo, ono je nužno deo njene deskripcije.

Ali, u normativnog smislu, striktno govoreći ne radi se o pravu nego o nečemu što prethodi pravu, o dužnosti poštovanja (svačijeg) dostojanstva. Ta dužnost je ono što se krši kada se ličnost upotrebljava kao puko sredstvo, i jedino tada imamo povredu ličnosti, sve ostalo je nesrećni slučaj, puko događanje bez stvarnog moralnog značaja. A to pravo se može percipirati i kao metafizička osnova za ono što možemo nazvati moralni egoizam: zainteresovanost za sebe kroz prizmu intersubjektivnosti koju sadrži univerzalno poštovanje.

Svačije dostojanstvo, pa čak i kada se radi o onima koji krše tu dužnost, zaštićen je tom dužnošću: nije ispravno pljuvati na zločinca koga, po pravično izrečenoj kazni, vode na izvršenje smrtne kazne jer je njegovo dostojanstvo i tada predmet ove univerzalne dužnosti (pravda isključuje ponižavanje).

Ova dužnost je univerzalna i nužna. To da se radi o dužnosti podrazumeva mogućnost kršenja, a (normativna) nužnost sadržana u njoj ukazuje na refleksivnost: nije, u ovom smislu, moguće poštovati jednu ličnost a ne poštovati drugu (kao što je moguće voleti, ili mrzeti, jednu ličnost a ne voleti, ili mrzeti, drugu) – zato što dužnost univerzalnog poštovanja povlači nužnostpriznanja ličnosnog karaktera svake osobe. To svojstvo svakom nužno pripada i svako je nužno i peremptorno obavezan da ga prizna svakome koga prepoznaje kao ličnost (prepoznavanje, kao i svaka druga percepcija, nije slobodna voljna radnja). Ova nužnost povlači univerzalnu dužnost svačije ličnosti, i povreda ove dužnosti povlači poniženje, koje nije obična šteta koja se može nadoknaditi.

Dužnost poštovanja svačije ličnosti potpuno je nezavisna od one zainteresovanosti (interesa) iz koje nastaju sve vrednosti što imaju neku cenu. Kršenje ove dužnosti je u moralnom smislu apsolutno nedopustivo, nikakvi interesi ne mogu opravdati njeno kršenje jer šteta koja time nastaje jeste nenadoknadiva. Jedini moralno ispravni način restitucije te štete jeste kazna, koju ne može zameniti nikakva kompenzacija.

Dužnost apsolutno obaveznog poštovanja (svačije, tuđe ali i svoje) ličnosti zabranjuje svaku oholost, manipulaciju, nasilje i diskriminaciju, i time štiti svakoga, i od drugih i od samoga sebe. Ona je refleksivna: ne mogu poštovati sebe a ne poštovati druge (to bi bila oholost, arogancija), i ne mogu poštovati druge bez samopoštovanja (to bi bila servilnost). Svačije dostojanstvo, pa čak i kada se radi o onima koji krše tu dužnost, zaštićeno je tom dužnošću: nije ispravno pljuvati na zločinca koga, po pravično izrečenoj kazni, vode na izvršenje smrtne kazne jer je njegovo dostojanstvo i tada predmet ove univerzalne dužnosti (pravda isključuje ponižavanje).

Dužnost univerzanog poštovanja se odnosi upravo na poštovanje svačijeg dostojanstva, dostojanstva svake ličnosti. To se u suštini svodi na priznanje da nijedna ličnost nije puka stvar i da zato ona i njeno postojanje mora biti predmet moralne i pravne zaštite. Ova zaštita je predmet prava na ljudsko dostojanstvo. Da bi se to pravo imalo dovoljno je biti ličnost (a ne tek samo stvar – jer svi smo mi, pored toga što smo ličnosti, takođe i stvari i, pored zakona slobode, podležemo i zakonima prirode). Stvari nemaju, zato što ne mogu da imaju, to pravo, ličnosti ga imaju, nužno. Ličnosti nisu puke stvari, i nikada i ni pod kojim okolnostima ne smeju da se tako tretiraju. To je tačka na kojoj se konstituiše univerzalno pravo na ljudsko dostojanstvo. To pravo se odnosi na sve ljude, potpuno nezavisno od svega ostalog što ljude još određuje, vrednosno i činjenički.