ПРАВО НА ДОСТОЈАНСТВО

Дужност апсолутно обавезног поштовања (свачије, туђе али и своје) личности забрањује сваку охолост, манипулацију, насиље и дискриминацију, и тиме штити свакога, и од других и од самога себе.

Проф. др Јован Бабић

Да ли постоји право на људско достојанство? Ако постоје људска права онда би право на достојанство морало бити једно од њих, или заправо прво међу њима. Јер, поштовање свачијег достојанства је интимно повезано са оним што је сама основа могућности успостављања било каквог права, и било какве вредности: стварно постојање слободе као актуалне збиље, као нечега што заиста а не само декларативно постоји. Са друге стране слобода, као што знамо, може да се злоупотреби на много различитих начина. Могућност избора зла је метафизичка претпоставка могућности постојања слободе – иначе имамо нужност, начелно одсуство избора и немогућност успостављања одговорности. Можемо дакле рећи да сама слобода није вредност, него је нужна претпоставка сваке вредности, и позитивне и негативне.

Али у вредностима се ради управо о овој поларности између позитивног и негативног, зар не? Ако се фокусирамо на позитивне вредности (а исто је и са негагивним вредностима) имаћемо занимљиву ситуацију: позитивне вредности се конституишу преко нечије заинтересованости за нешто – оно за шта нико није заинтересован је безвредно. Да ли ће међутим бити заинтересованости је неизвесно, јер то зависи од слободног поствљања циљева, слободног у смислу да је њихово постављање било ствар избора, да су ти циљеви могли и да не буду постављени. И онда ће реализација тих циљева бити нешто добро, и то добро може бити веће и мање. То добро ће моћи да се мери, оно ће имати своју цену, и може се испоставити да је прескупо.

У природи, која се састоји од ствари и догађаја, нема личности, али то је тако само зато што нема слободе него влада нужност општег детерминизма.

Исто тако ако неко буде лишен неког таквог добра онда ће настати штета, која такође има своју цену, и у начелу може бити компензована. Укупна количина овако произведеног добра у свету је ствар успеха у производњи добара који се могу конзумирати, односно употребити. Добра су ту да буду употребљена, конзумирана, као ствари. Ствари се разликују од особа управо по томе што могу да се употребе, и што у том процесу могу да се замене. Употреба ствари (за било коју срху) не понижава ствари и не доводи у питање њихово одређење, оне су просто више или мање „добре“ као потенцијално средство за неку (било коју) сврху. У том смислу ствари могу имати вредност, и онда имају цену.

Да ли је то опште својство вредности, да ли све вредности имају цену? Шта је са другом страном, оном која није конзумирана (па се за њу може рећи да у том смислу није прикладно рећи да је добра), него је то онај ентитет или биће које конзумира, онај ентитет чија заинтересованост (за употребу неке ствари за неки његов, слободно постављени, циљ) уопште омогућава да било шта има вредност и без кога вредности, оних вредности које имају своју цену, не би могло бити. Ту се суочавамо са оном дистинкцијом која чини основу света, дистинкцијом између личности и ствари.

У природи, која се састоји од ствари и догађаја, нема личности, али то је тако само зато што нема слободе него влада нужност општег детерминизма. У свету, са друге стране, имамо поред природе и део који не би постојао без слободе, и који су слободна бића, личности (и њихови колективи), произвела тако што су себи поставили неке циљеве чија реализација је произвела вредности (вредности које имају своју цену). Ту се суочавамо са сасвим другачијим вредностима, вредностима за која нема стварног смисла рећи да имају цену – иако се те вредности могу повредити и, исто тако, могу бранити и штитити. Све те вредности, које настају на основу својства личности да имају слободу, можемо назвати достојанством и оне су суштински различите од оних вредности које имају свој ценовник и које се могу компензовати¹.

Ту имамо посла са вредностима које су изнад сваке цене, и које су, када су угрожене, предмет заштите преко природних, или како се сада помодно каже људских, права. Оно што се ту штити је вредност заложена у саму чињеницу постојања бића која имају, или за која се (нормативно нужно) узима да имају, својство слободе, и та вредност је оно што се зове достојанство.

Бити особа значи бити биће или ентитет који има достојанство (односно коме се нужно мора приписати да има то својство – и када га фактички можда (више) нема или када је одсутан). Ту имамо посла са потпуно различитим појмом вредности, са вредностима које немају цену! То међутим не значи да она аксиолошка дихотомија између позитивног и негативно не постоји и овде, и да, као и све што је конституисано помоћу слободе, не може да се злоупотреби и повреди. (Свака) личност, већ на основу пуке чињенице свог постојања, има право да не буде употребљена као пука ствар, и то је у суштини право на достојанство – личност не може постојати без заинтересованости за и претензије на ово право, оно је нужно део њене дескрипције.

Али, у нормативног смислу, стриктно говорећи не ради се о праву него о нечему што претходи праву, о дужности поштовања (свачијег) достојанства. Та дужност је оно што се крши када се личност употребљава као пуко средство, и једино тада имамо повреду личности, све остало је несрећни случај, пуко догађање без стварног моралног значаја. А то право се може перципирати и као метафизичка основа за оно што можемо назвати морални егоизам: заинтересованост за себе кроз призму интерсубјективности коју садржи универзално поштовање.

Свачије достојанство, па чак и када се ради о онима који крше ту дужност, заштићен је том дужношћу: није исправно пљувати на злочинца кога, по правично изреченој казни, воде на извршење смртне казне јер је његово достојанство и тада предмет ове универзалне дужности (правда искључује понижавање).

Ова дужност је универзална и нужна. То да се ради о дужности подразумева могућност кршења, а (нормативна) нужност садржана у њој указује на рефлексивност: није, у овом смислу, могуће поштовати једну личност а не поштовати другу (као што је могуће волети, или мрзети, једну личност а не волети, или мрзети, другу) – зато што дужност универзалног поштовања повлачи нужност признања личносног карактера сваке особе. То својство сваком нужно припада и свако је нужно и перемпторно обавезан да га призна свакоме кога препознаје као личност (препознавање, као и свака друга перцепција, није слободна вољна радња). Ова нужност повлачи универзалну дужност свачије личности, и повреда ове дужности повлачи понижење, које није обична штета која се може надокнадити.

Дужност поштовања свачије личности потпуно је независна од оне заинтересованости (интереса) из које настају све вредности што имају неку цену. Кршење ове дужности је у моралном смислу апсолутно недопустиво, никакви интереси не могу оправдати њено кршење јер штета која тиме настаје јесте ненадокнадива. Једини морално исправни начин реституције те штете јесте казна, коју не може заменити никаква компензација.

Дужност апсолутно обавезног поштовања (свачије, туђе али и своје) личности забрањује сваку охолост, манипулацију, насиље и дискриминацију, и тиме штити свакога, и од других и од самога себе. Она је рефлексивна: не могу поштовати себе а не поштовати друге (то би била охолост, ароганција), и не могу поштовати друге без самопоштовања (то би била сервилност). Свачије достојанство, па чак и када се ради о онима који крше ту дужност, заштићено је том дужношћу: није исправно пљувати на злочинца кога, по правично изреченој казни, воде на извршење смртне казне јер је његово достојанство и тада предмет ове универзалне дужности (правда искључује понижавање).

Дужност универзаног поштовања се односи управо на поштовање свачијег достојанства, достојанства сваке личности. То се у суштини своди на признање да ниједна личност није пука ствар и да зато она и њено постојање мора бити предмет моралне и правне заштите. Ова заштита је предмет права на људско достојанство. Да би се то право имало довољно је бити личност (а не тек само ствар – јер сви смо ми, поред тога што смо личности, такође и ствари и, поред закона слободе, подлежемо и законима природе). Ствари немају, зато што не могу да имају, то право, личности га имају, нужно. Личности нису пуке ствари, и никада и ни под којим околностима не смеју да се тако третирају. То је тачка на којој се конституише универзално право на људско достојанство. То право се односи на све људе, потпуно независно од свега осталог што људе још одређује, вредносно и чињенички.