Не само садашњост у којој стрепимо од истребљења дела човечанства, него и будућност која нас чека. Прогресивна мисао је обезвређена, изобличена, искорењена. На свет се спушта мрак средњег века, овог пута у име „слободе”.
Проф. др Бранко Милновић
Kонстатација да се свет налази у вероватно најтежој ситуацији после краја Другог светског рата данас није ни неодмерена ни нарочито оригинална. Док се тетурамо ивицом нуклеарног сукоба, није потребно утрошити много речи да бисмо уверили саговорнике да је тако. Питање је: како се то догодило? И има ли излаза?
Да бисмо схватили како смо овде завршили, морамо се вратити на крај Хладног рата. Kао и после Првог светског рата, сукобљене стране су крај сукоба схватиле на сасвим различите начине. Запад га је доживео као коначну победу над Русијом. Русија га је протумачила као крај идеолошког надметања капитализма и комунизма: пошто се одрекла комунизма, очекивала је да временом постане једна од великих капиталистичких сила.
Изворе данашњег сукоба треба тражити у том неспоразуму. О томе је већ написано много књига и сигурно ће их бити још. Али то није све.
Евроамерички свет је деведесетих година прошлог века пошао погрешним путем зато што су и (бивши) запад и (бивши) исток изабрали погрешна скретања. Запад је одбацио тековине социјалдемократије, њен измиритељски приступ унутрашњој политици и визију света без супротстављених војних блокова, да би их заменио неолиберализмом и милитантним експанзионизмом. (Некадашњи) исток је пригрлио приватизацију и дерегулацију у економији и националистичку искључивост као темељ идеологија на којима су грађене нове независне државе.
Екстремне идеологије прихваћене на истоку и западу супротне су свему што су људи добре воље желели. Свет коме су се надали после окончања совјетске окупације и колонијалних и неоколонијалних ратова запада требало је да буде свет конвергенције два система, нови облик одмерене социјалдемократије на обе стране света, уз разградњу ратнохушкачких савеза и одбацивање милитаризма. Ништа од тога нису добили: један систем је једноставно прогутао други; социјалдемократија је изумрла или је корумпирана и кооптирана од стране богатих; авантуристичке војне интервенције и ширење НАТО савеза постали су нова норма. Победа запада довела је и до реинтерпретације борбе против колонијализма у земљама некадашњег Трећег света, које су лишене домаћих прогресивних елемената, што је у новоослобођеним државама подстакло корупцију невиђених размера.
Уместо социјалдемократског капитализма и мира у свету, прогресивни поредак је донео неолиберализам и дозволу објаве рата свакоме ко мисли другачије. Уместо благотворне мешавине социјализма и капитализма унутар земље и једнаких права за све земље на глобалној сцени, добили смо апсолутну моћ богатих унутар националних граница и право јачег у међународним односима. До тог неочекиваног обрта и повратка неоколонијалне хегемоније дошло је с „победом либерализма”, што је некада било незамисливо.
Тривијалисти – интелектуалци који су због мањка увида или интереса погрешно протумачили природу промена у источној Европи – тврдили су да су револуције започете 1989. изведене под заставом либерализма, мултикултурализма и демократије. Заборавили су да се запитају, ако су заиста изведене у знаку мултикултурализма и толеранције, зашто је било потребно разбијати вишенационалне државе. То се очигледно коси са самом идејом мултикултурализма. У њиховој визури демократија је практично поистовећена са национализмом.
(Pixabay)
Тривијалисти су прогресивизам послератног периода окренули наглавце. Уместо да развој и прогрес донесу спој најбољих елемената социјализма и тржишне (капиталистичке) економије, уз елиминисање политике силе у међународним односима и поштовање правила Уједињених нација, у њиховом читању историје прогресивизам је сила која треба да осигура неконтролисану моћ тржишта у националним економијама, неравнотежу моћи у „либералном међународном поретку” и идеолошко једноумље.
Уместо социјалдемократског капитализма и мира у свету, прогресивни поредак је донео неолиберализам и дозволу објаве рата свакоме ко мисли другачије. Уместо благотворне мешавине социјализма и капитализма унутар земље и једнаких права за све земље на глобалној сцени, добили смо апсолутну моћ богатих унутар националних граница и право јачег у међународним односима. До тог неочекиваног обрта и повратка неоколонијалне хегемоније дошло је с „победом либерализма”, што је некада било незамисливо.
Из данашње перспективе чини се да је све што је даље уследило било неизбежно. Вирулентни национализам у источној Европи, погонско гориво револуција 1989, коначно је захватио и најмоћнију земљу у том делу света: Русију. Kсенофобични национализам је исти у свакој земљи: Естонији, Србији, Украјини, Русији, Азербејџану. Али што је земља већа, то су империјалистичке црте наглашеније, а ефекат дестабилизације снажнији. Процес започет националистичким револуцијама у источној Европи завршио се револуцијом разобрученог национализма у Русији: у питању је исти идеолошки покрет, с тим што проглашени циљ овог пута није „ослобођење”, већ повраћај „изгубљених” територија.
Локална владавина најбогатијих и глобална владавина најмоћнијих толико су идеолошки укорењене да се чини да нема изгледа да у догледно време дође до промене и остварења једнакости између људи и држава. Добар део одговорности сносе тривијалисти, интелектуална елита која је дефинисала, промовисала и бранила погубну идеологију неједнакости. Безнађе захвата не само садашњост у којој стрепимо од истребљења дела човечанства, него и будућност која нас чека. Прогресивна мисао је обезвређена, изобличена, искорењена. На свет се спушта мрак средњег века, овог пута у име „слободе”.
(Пулсе)
Autor eseja nudi nam objašnjenje zašto je svet u beznadežnoj situaciji. Ali njegovi zaključci se ne zasnivaju na činjenicama već na njima potpuno suprotnim tvrdnjama, te je i ovo još jedan od bezbroj pokušaja revizije istorije civilizacije Zapada, koje on itekako ima razloga da se stidi. Biću koncizan i konkretan.
– Uzrok današnjem stanju nije nikakav nesporazum (ta teza je komična, zar je iko ikada ratovao zbog nesporazuma) između Zapada i Istoka, već nezajažljiva kolonijalistička politika SAD ali i Zapada uopšte na čemu i zasnivaju svoje blagostanje.
– Istok nije „…prigrlio nacionalističku isključivost…“ već mu je to nametnuo Zapad kao oprobano sredstvo za raspad države, kroz nevladine organizacije, ekonomske i političke ucene, obojene revolucije i brutalnom agresijom u kojoj se koriste hemijski otrovi, bombardovanje radioaktivnim otpadom a sada već i biološkim materijama.
– U Srbiji nikada nije bilo ksenofobije, inače ne bi bila multietnička država. Ksenofobija cveta u Hrvatskoj i Sloveniji koje su kao takve stekle status države i preko reda primljene u EU, uz neprimereni pritisak kolevke ksenofobije i nacizma.
– „Virulentni nacionalizam“je nacizam ali autor eseja nemože ići toliko daleko, jer jedini borac protiv nacizma su Rusija i Srbija, dok SAD, Nemačka, Hrvatska, Ukrajina i sve države severne Evrope su ga štitile i podržavale neprekidno od Gelena do Tuđmana, Porošenka i Zelenskog do sada skriveno a sada javno i
drsko.
– „Razulareni nacionalizam u Rusiji“ je ružno izopačavanje istine, jer Rusija samo brani svoj narod od genocida u nacizmom zahvaćenoj Ukrajini.
Najzad, kakva to progresivna misao je moguća u potršačko – profiterskoj subkulturi koja je jedina etika i jedini moralni kodeks Zapada.
Prof. dr Branko Milanović je, ako je suditi po citatima, naš najbolji ekonomista. U najmanju ruku je čudno da su u njegovom eseju prevagnuli ideološki pogledi, iako je očigledno da je u proteklih godinu-dve načinio otklon u odnosu na svoje nagdašnje neoliberalne stavove.