Listanje kamenih knjiga u šetnji srpskim i evropskim grobljima (2013-2021).
Jugoslav Vlahović
U blizini naše porodične grobnice na beogradskom Novom groblju prolazio sam više puta pored groba sa velikom otvorenom knjigom. Kada ju je u zimu pokrio sneg bila mi je interesantna da je i snimim, a kad sam na sahrani mog brata od tetke na Novom bežanijskom groblju, na grobu do njegovog, uočio crnu knjigu, rodila se ideja o „biblioteci”. Već naredni obilazak Novog groblja u potrazi za knjigama rezultirao je velikim brojem zanimljivih primera, raznovrsnih po pristupu, materijalima i tehnici izrade a i tekstova na njima.
Na Novom groblju u Beogradu
Naredne godine putovao sam u Francusku radi izložbe i skupa karikaturista i obišao čuveno parisko Per Lašez, takođe i Centralno groblje u Beču. Tako se BIBLIOTHECA MORTALIS spontano uvećavala. U ostala mesta nisam putovao iz razloga fotografisanja knjiga na grobljima već bi ih obišao ako bi bilo vremena ili se nalazila u blizini. Mapa posećenih uglavnom se poklapa sa mojim aktivnostima kao umetnika.
Na Novom groblju u Beogradu
Na putovanjima volim da imam plan grada a na njima nije teško uočiti gde se nalaze groblja, ponekad označena krstićima ili zelenom bojom poput parkova. Između blokova zgrada i ona su postala (retke) zelene površine čistijeg vazduha pogodne za mirnu šetnju. Na bečkom groblju su ustanovljene i staze za trčanje. Prilikom mog obilaska, u jevrejskom delu između drveća i spomenika obraslih mahovinom, protrčala je srna, zaustavila se, a kada sam podigao kameru hitro je nestala u šumi gde žive i lisice, zečevi, sove. U Majncu, u Nemačkoj i Viborgu, u Danskoj, groblje je uređeno kao park, bez ograde.
Groblje u Viborgu, Danska
Na hiljadama snimaka prikupio sam raznovrstan materijal za gradnju ove izložbe, kako u kulturno-istorijskom tako i vizuelno-izvođačkom smislu. Geografija na delu: svuda dominira mermer, kamen u Španiji i Portugalu, porculanski ukrasi u Francuskoj, metal u Nemačkoj, čak i drvo, u Baji u Mađarskoj. Postavljanje providnih staklenih knjiga sa plastičnim cvećem koje sam snimio u Podgorici, SPC ne podržava.
Na groblju u Podgorici
Razlog da sve to predstavim našao sam i u činjenici da sam profesor (u penziji) na predmetu Grafika knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i impulsu da pretražim jednu sličnu ali istovremeno i sasvim drugačiju oblast. PogotovO kada sam ustanovio da o tome nema nikakve dostupne literature. Nedavno, u Portugaliji na Centralnom groblju u Lisabonu, naišao sam na tek otvorenu izložbu praćenu i knjigom Flowers of stone (Kameno cveće) sa motivima cveća na grobljima. Kod nas, beogradsko Novo groblje izdalo je 2011. svoju luksuznu monografiju, kao i Zemunsko groblje 2016.
Na groblju u Lisabonu
Za knjigu se kaže da je jedina štampana stvar napravljena da traje. Sve ostalo uglavnom se baca, jedino se knjige čuvaju u ličnim ili javnim bibliotekama. Za nadgrobne knjige treba dodati i da traju večno. Ponekad nije tako, na spomeniku čuvenog predratnog glumca Čiča Ilije Stanojevića na Novom groblju, originalna predratna stara knjiga zamenjena je novim izdanjem. Nadgrobne spomeničke knjige zadržale su skoro sve elemente štampane, što se tiče korica, u tipografskom i ilustrativnom delu. Naslov je ime pokojnika ili natpis (epitaf) a ilustracija portret ili neki ukrasni simbolički element religioznih ili dekorativnih motiva, najčešće cveća, profesije ili osobine umrlog. Čitamo dirljive, emotivne poruke, mudrosti ili naivu, čitave pesme uklesane u kamenu.
Na groblju u Beču
Nekada je knjiga prikazivana dvodimenzionalno kao silueta, kasnije u bareljefu, da bi došla do trodimenzionalne. Ne mogu se prelistavati ali mogu na drugi način doživeti. Uvek je imala duboku simboliku i u svakodnevnoj komunikaciji, pa postoji mnogo fraza i izreka kao: „čitam te kao otvorenu knjigu”, „ne sudi o knjizi po koricama” ili za ovu priliku najprigodnija „sklopio je poslednje poglavlje svoje knjige”.
Na groblju u Podgorici
Kamenoresci, klesari tih slova, uglavnom dobro obavljaju svoj posao. Tu je malo amatera ali se sa pojavom digitalnog urezivanja i tu vide promene. Ranije su se slova i portreti pokojnika na mermeru gravirali rukom iskusnih majstora ili umetnika ali ih uveliko zamenjuju digitalne mašine ili kolor fotografije, neke i velikih formata koje ponekad deluju groteskno. Sve više je jednobraznih uniformnih grobnica, a u Aleji zaslužnih građana, porodice dodaju svoje ukrase i slike remeteći projektovani red.
Na grčkom groblju u Istanbulu
Borhesovo „knjiga je produžetak memorije i imaginacije” i ovde je potvrđeno. Groblja su „slike istorije” i svedočanstva prohujalih pojedinačnih sudbina kroz vreme. Kamene uspomene čitavih naroda koje se ponegde i vandalski ruše.Posetio sam Jermensko groblje u Istanbulu videvši na internetu zanimljivi veliki nadgrobni spomenik u obliku knjige jermenskog pesnika Jaltzejana. Nije dozvoljeno fotografisanje ali sam ja to ipak krišom radio.
Na jermenskom groblju u Istanbulu
Obeležavanje grobnih mesta u Evropi nekada je bilo privilegija aristokratije i povlašćenih slojeva u crkvama i mauzolejima. Raja je mogla imati samo krstove.Sa industrijskom revolucijom u 18. i 19. veku nova klasa, a posle i ostali, dobili su i ta prava. Ustanovljena su gradska groblja i razvila spomenička arhitektura u stilu neoantike, klasicizma, eklekticizama. Grobovi se ukrašavaju bistama pokojnika, reljefima, plaketama, ogradama od kovanog gvožđa, takođe i knjigama.
Na groblju u Lisabonu
Groblja su raznolika, od skromnog kamena na tlu sa imenom, bez slike umrlog kod protestanata i dela katolika za razliku od pravoslavaca, do kapela i većih grobnica. Posetioci na hrišćanskim grobljima primetiće i druge simbole poput obeliska prisutnog i u Srbiji a koji vodi poreklo iz Egipta. Popularizovan je posle Napoleonovih osvajanja Egipta u 18. veku.Sreće se i slomljeni antički stub koji može značiti da je neko umro mlad ili se loza ugasila i porodica izgubila poslednjeg muškog člana.
Na Novom groblju u Beogradu
U Srbiji nalazimo originalne nadgrobne spomenike „krajputaše”podignute preminulim ratnicima. U Egiptu su i nastale prve knjige, svitak papirusa. Najpoznatiji je pogrebni tekst „Knjiga mrtvih” u kome je i neobična ilustracija, vaga koja meri težinu srca i pera za pisanje.
Ukoliko je u ravnoteži, pokojniku je moguć ulaz u zagrobni život. Pero je i danas čest simbol, podseća na palmin list, simbol besmrtnosti, koji se takođe proširio Evropom.
Na groblju u Majncu, Nemačka
U judaizmu religiozni tekst Tora (Zakon) u formi svitka je čest motiv. U centru Jevrejskog groblja u Beogradu je spomenik starim svetim knjigama sa uklesanim tekstom koji kazuje kako se one tretiraju i sahranjuju kao i ljudi. Jer Tora im je tokom istorije bila izuzetno važna za opstanak.Nekada su se razlikovale i nadgrobne ploče sefarda (postavljane horizontalno) i aškenaza (vertikalno).
Na groblju u Frankfurtu
Svitak se nalazi i na hrišćanskim grobljima, a i kod drugih religija (Kuran, Knjiga mormona), potvrđuje da je vernik privržen svetim spisima. Simbolizuje život sahranjene osobe, na levom delu je zemaljski, otvorenom je sadašnjost sa imenom ili porukom, dok je zamotani deo na desnoj strani zagrobni život koji sledi. Njime se odaje počast i trajnije sećanje na sahranjenog. Može biti i simbol Biblije.
Knjiga ima raznolika značenja. Prema Jovanovom otkrovenju „Knjiga života” je otvorena kao znak ispunjenog života. Tako su na knjizi dubrovačke grobnice porodice Kolendić samo dva slova grčkog alfabeta: alfa i omega, početak i kraj. Knjiga na grobu može značiti da je sahranjeno lice intelektualno snažno ili na razne načine povezano sa knjigom: kao naučnik, pisac, profesor, učitelj ili bibliotekar, ali i kao knjigovezac ili štampar.
Na groblju u Kragujevcu
Knjiga može govoriti o osobinama sahranjenog kao plemenitog i otvorenog za spoznaje i dela koja je delio sa drugima. Na njoj je sam ili sa supružnikom. Porodična povezanost svugde je posebno naglašena i kroz samu organizaciju i funkciju groblja u celini. Može značiti i da je čovek ispisao život po svojim zamislima i uverenjima ali ako ima presavijen ugao, tzv. „magareće uvo”, i da je možda umro mlad pre ostvarenja svojih životnih ciljeva.Najzad, može se pretpostaviti i da su naslednici samo smatrali da je knjiga jedan lep dekorativni element. Često su to mali beli anđeli sa knjižicama u rukama koji čitaju molitve za umrle a ponekad i ogromne knjige, zadivljujuće velikih dimenzija koju je pokojnik svojim životom zaslužio.
Na Per Lašezu
Za razliku od epitafa (natpisa na grobu) postoji i kenotaf, natpis na grobu u kome nema tela. To je slučaj kod najposećenijeg nadgrobnog spomenika Mocartu na Centralnom groblju u Beču, a telo na St. Marksu, kao i Johana Gutenberga, rodonačelnika štampane knjige i ere prosvetiteljstva, u Majncu, podignutog u blizini franjevačke crkve izgorele do temelja zajedno sa njegovim grobom.Na bečkom centralnom groblju sahranjeni su, između ostalih, slavni kompozitori Johan Štraus (otac i sin), Brams, Betoven, Šubert, džez pijanista Džo Zavinul, vajar Votruba i dr. Postoji i srpska sa puno knjiga u nizu sa epitafima, neko je verovatno prvi započeo a ostali nastavili.
Grob Johanesa Bramsa u Beču
Spisak poznatih još je brojniji na pariskom groblju Per Lašez, svojevrsnom nekropolisu. Grobove Lafontena, Delakroa, Oskara Vajlda, Šopena, Marsela Prusta, Džima Morisona (takođe najposećenijeg) i drugih obiđe preko tri miliona ljudi godišnje koliko se smatra da ima i sahranjenih.
Na groblju Per Lašez u Parizu
Izuzetno interesantno, gde vode goste i turiste, je i groblje u Lavovu (Ukrajina) sa raskošnim, starim skulpturalnim grobnicama ali tada još nisam imao ovu ideju sa knjigama. Za razliku od Madrida čije Centralno groblje broji skoro milion grobova, kada me je pandemija u tome sprečila.Novo doba i tu dolazi, u Beču je na jednom grobu instaliran pokretni epitaf na svetlećoj digitalnoj traci koji radi na solarnu energiju sa garancijom od 30 godina. Na Per Lašezu sam još 2014. snimio živopisni print u boji preko cele grobne ploče, kažu da ih sada ima na desetine.
Na Per Lašezu
Beogradsko Novo groblje je impozantno kulturno-istorijsko dobro od velikog značaja. Odnedavno je uveden i stručni obilazak znamenitih grobnih mesta i spomenika: Ilije Garašanina, Kolarca, Đure Daničića, Anastasa Jovanovića i drugih, a sa knjigama su Petar Kočić, slikarka Katarina Ivanović, prof. Raško Dimitrijević.Radili su ih poznati umetnici-vajari Petar Ubavkić, Ivan Meštrović, Risto Stijović, Toma Rosandić, Petar Palavičini, italijan Đovani Berota i drugi.
Grob Petra Kočića na Novom groblju u Beogradu
I na grobu legendarnog karikaturiste Pjera Križanića je QR kod, novo čitanje knjige na smartfonu. Projektanti kapela bili su poznate arhitekte kao Milan Antonović, Aleksandar Deroko, kao i Grigorije Samojlov, moj profesor arhitekture.Novo groblje osnovao je 1886. dr Vladan Đorđević a premešteno je sa Tašmajdana. Pre toga, od 1826. bilo je oko Saborne crkve na Kosančićevom vencu, a izmešteno je zbog blizine Turaka. Dakle, na istom mestu na kome su nacistički avioni 6. aprila 1941. bombama napravili groblje knjiga od Narodne biblioteke Srbije sa njenim najvrednijim knjigama i rukopisima. Nadajmo se da će tu opet vaskrsnuti.
Na groblju u Baji, Mađarska
BIBLIOTHECA MORTALIS skromni je doprinos kulturi sećanja i uz Geteovo da „čovek ima jak duh i slabo telo” prikazuje njegov otpor prolaznosti. Samo je jedan lični pogled na knjigu kao motiv na grobljima iz ugla umetnika, bez pretenzija na naučni ili sličan rad (mada bi se, s obzirom na novu bolonjsku praksu, na ovome moglo i doktorirati).Birane su po kriterijumu prevashodno estetskog doživljaja u domenu umetničke fotografije ali sam uključio i neke dokumentarnog karaktera koje pokazuju vreme i mesto njihovog nastanka s obzirom na broj od dvadesetak posećenih lokacija.
Jugoslav Vlahović na Per Lašezu
Mnoge knjige interesantne su same po sebi ali autorska interpretacija ovde daje jednu specifičnu sublimaciju umetničkog i duhovnog doživljaja. Takođe, namera mi je bila i da iniciram tribinu-raspravu o karakteru i kvalitetu grobljanske arhitekture i prakse kod nas s obzirom na novo doba i činjenicu da je skoro sve prepušteno kamenorescima i zanatlijama, sa retkim novim umetničkim delima na njima.Ovaj foto-album je i primer da šetnja grobljem ne mora biti neprijatna. Potrebna je samo koncentracija da bi se zapazila prava knjiga. Kao na sajmu knjiga (gde sam više puta bio član žirija na najlepšu knjigu). I groblja žive.
NAPISANO U KAMENU
Petar Popović
Jugoslav Vlahović ili umetnik kome je svaka umetnost kojoj se posvetio savršeno ležala i koji se svakoj priklonjenoj odužio na uzvišen način. Beogradsko čedo, muzičar, glumac, performer, fotograf, ilustrator, karikaturista, dizajner, profesor Grafike knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i mirni čovek fine radoznalosti, krajnje neobičnim istraživanjem Bibliotheca Mortalis uvodi nas u obeležavanje 60 godina delovanja u kosmosu gradske kulture dokazujući da ništa nije slučajno i bez određene simbolike. Čuvši Bitlse i Stounse, bez oklevanja je još 1963. sa društvom i rođacima iz kraja osnovao VIS Okamenjeni.
Celokupna njegova karijera, spoj najneverovatnijih slojeva i interesovanja, zapravo je priča o vrednom kreativcu koji nije straćio svoju darovitost. Hodajući radoznalim korakom kroz vavilonsku kulu umetnosti, negde se zadržavajući duže, negde kraće, svuda je ostavljao neizbrisiv trag. Upravo između raznih strasti i različitih iskustava sveta nastao je njegov veoma specifičan stil koji je prezentovan na više od 90 izložbi.
Samo u NIN-u objavio je gotovo 10.000 naslovnih strana, ilustracija i karikatura karakterističnih po osobenom poentilističkom stilu, tačkastoj i pomalo „uvrnutoj verziji stvarnosti”. Izradio ilustracije i grafički dizajn za preko 200 knjiga i omota ploča, CD-a, kaseta. Ima 16 autorskih knjiga. Osim što je tvorac mnogih rešenja u oblasti primenjene grafike od kojih je najpoznatija riblja kost – simbol najveće srpske rok grupe Riblja čorba, za koju je tokom 45 godina uradio svih 25 zvaničnih omota ploča, što je i u svetskim razmerama jedinstven slučaj tako trajne i uspešne saradnje jedne grupe i dizajnera.
Kao stvaralac od klase, kroz omote, knjige, izložbe, kroz ceo pedagoški život, Jugoslav Vlahović nikad nije pristao da obuzda ličnu radoznalost bez obzira da li istražuje olovkom, gitarom, kompjuterom, okom ili korakom. Vršeći dužnost umetnika uvek je hrabro pokušavao da uvede nešto posebno u svet likovne stvarnosti na našim prostorima demonstrirajući pri tom ukus i meru. Bez straha se okušavao u svemu što je zanimljivo i izazovno. U pravom trenu umeo je da se nađe gde ga (baš) ne očekujete i postavi neobičnu dilemu. Takva je i Bibliotheca Mortalis u kojoj izložbom fotografija zakoračuje u čudesnu nepovrat stvaranja.
Bibliotheca Mortalis se bavi citatima ili izrekama na nadgrobnim spomenicima postavljenim u večnu počast preminuloj (voljenoj, cenjenoj, dragoj) osobi.
Prošlost se ne piše samo u knjigama. Može se saznati o bitnim i običnim ljudima na mnogo različitih mesta. Vekovima su živi obeležavali grobove u želji da sećanje na otišle traje. Kamenje je prvobitno koristio praistorijski čovek kako bi sprečio divlje životinje da iskopaju grobnicu. Od ranih godina hrišćanstva mrtvi se sahranjuju u crkvenim portama. U ruralnim oblastima to se nastavilo dugo da radi, ali od kasnog 18. veka naši preci su počeli da koriste višekonfesionalna groblja i, kako je 19. vek napredovao, velika seoska, opštinska ili gradska groblja.
Vremenom je taj kamen na grobu dobio oblik i novi smisao. Donosio je priče o životima ljudi. Svi epitafi koji bi se pojavili ostali su ne samo da govore o poznatim ličnostima svog vremena već nam pričaju i o običnim ili zaboravljenim ljudima. Groblja nam mogu reći ko su i kakvi bili ti ljudi i kako su živeli. Mali dodaci u kamenu čine grobove vrednijim. Pomenuto zanimanje, dirljivi stih ili referenca na smrt u dalekim zemljama mogu otvoriti nove puteve istraživanja ili dodati dimenziju porodičnoj priči. Ali i nadgrobni spomenici mogu, isto tako, dovesti u zabludu. Oni nisu primarni izvori i mora se znati kako ih čitati.
Natpis će obično reći pokojnikovo ime, datum rođenja i datum smrti. Često nam govore i o članovima njihovih porodica. Takođe možemo saznati i njihova verska uverenja. Uvek treba imati na umu da je grob mesto gde se osim posmrtnih ostataka sahranjuju i neki mitovi te osobe. Poučan je natpis na grobu Aleksandra Velikog: „Sada je dovoljna grobnica kome svet nije bio dovoljan“.
Nema stanovnika groblja koji nekad nije bio činjenica svoje porodice, prijatelja, svog posla ili obožavaoca. Danas su sa natpisom na grobu pre svega artefakti. Kada se proučavaju kao artefakti, nude važne informacije. Osim toga, natpisi i tačno datiranje na nadgrobnom spomeniku otvaraju više uvida u prošlost društva. Uprkos toga nadgrobni spomenici nisu zvanična evidencija tako da nema načina da se sazna kada je kameni epitaf utisnut niti ko je stvarni autor. Moglo je proći mnogo godina, dok je porodica mogla priuštiti plaćanje ispisivanja poruke, stihova, misli u kamenu.
Zato je Vlahovićeva izložba dragocena. Podseća koliko su groblja i grobovi mesta istorije. Treba ih poštovati i brinuti o njima upravo zbog budućnosti! Neka groblja su međunarodne turističke atrakcije. Ljudi tamo odlaze da posete „poslednje kuće” slavnih ljudi. Da iz tog groblja i jedinstvene biblioteke urezane u kamen izađu obogaćeni razmišljanjem o našoj zemnoj ništavosti. Možda i sa porukom sa nadgrobne ploče Vajata Erpa „Ništa nije tako sveto kao čast i ništa nije tako odano kao ljubav”.
(Iz kataloga izložbe)
U Narodnoj biblioteci Srbije otvorena je prva samostalna izložba fotografija našeg velikog ilustratora i karikaturiste Jugoslava Vlahovića pod naslovom Bibliotheca mortalis. Posetioci na njoj mogu da pogledaju kolekciju od 170 fotografija nadgrobnih spomenika sa motivima knjige koje je Vlahović snimio od 2013. do 2021. godine na grobljima Srbije i Evrope. S dozvolom autora, donosimo izbor iz ovih fotografija i njegov tekst iz kataloga izložbe, koja će biti otvorena do 30. septembra.
(Oko. RTS)
