Добија се утисак да биологија граби корацима од седам миља ка замишљеном Олимпу: откривању тајни живота. Kада откријемо главне тајне, моћи ћемо да играмо улогу новог дизајнера природе. Већ смо једном ногом на божанској територији коју назиремо у наслову популарне књиге, „Homo deus”, израелског историчара Yuvala Noe Haririja. Биологија је оптимистички брод који нас води у божанску будућност.
Проф. др Предраг Слијепчевић
Биологија је у центру медијске пажње као никада до сада. Посебно молекуларна биологија, генетика и биомедицина. Довољно је прелистати било које озбиљне новине, New York Timesa do Süddeutsche Zeitunga и Le Monda. Или погледати телевизијске канале са националним или глобалним дометима. Ријетко прође дан а да нам ови медији не саопште да је откривен нови ген, синтетисан нови лијек, ископан нови фосил који објашњава поријекло живота, или формулисан нови молекуларни метод за „играње са природом”.
Група филозофа биологије је недавно, у издању
Oxford University Pressa, објавили манифест
процесне биологије насловљен хераклитовски,
„Panta rhei” или „Све тече”, у знак побуне
против њутновске парадигме у биологији.
Добија се утисак да биологија граби корацима од седам миља ка замишљеном Олимпу: откривању тајни живота. Kада откријемо главне тајне, моћи ћемо да играмо улогу новог дизајнера природе. Већ смо једном ногом на божанској територији коју назиремо у наслову популарне књиге, „Homo deus”, израелског историчара Yuvala Noe Haririja. Биологија је оптимистички брод који нас води у божанску будућност.
Kуд плови овај брод?
Али, зашто онда неки угледни биолози желе да напусте брод. У питању су респектабилна имена. Џејмс Шапиро, професор микробиологије са универзитета у Чикагу и Денис Нобл, биохемичар са Оксфорда, основали су организацију „Трећи пут еволуције” која је окупила 62 угледна професора са америчких и европских универзитета. Или професори Џон Одлинг-Сми са Оксфорда и Kевин Лаланд из Сент Ендрјуса, оснивачи програма „Проширене еволуционе синтезе” као алтернативе неодарвинизму са формалном подршком неколико универзитета и института. Или групација научника окупљена око програма биосемиотике (семиотика је наука о знацима) са властитим респектабилним часописом. Ту је и група филозофа биологије који су недавно, у издању Oxford University Pressa, објавили манифест процесне биологије насловљен хераклитовски, „Panta rhei” или „Све тече”, у знак побуне против њутновске парадигме у биологији.
Kуда плови брод биологије? (Пиксабеј)
Велики брод биологије пријети да кризу
Пренесе на цијелу науку базирану на аксиому
да се биологија може редуковати у физику.
Ови истраживачи-дисиденти не налазе никакав комфор на моћном броду биологије, него само велику епистемолошку грешку. Према дисидентима, биологија је у кризи. Фактор кризе број један је механицистичка база биологије. У трагању за тајном живота биологија је изгубила осјећај за то шта је жива материја кроз некритичко имитирање физике. Фактор кризе броје два је неодарвинизам. У биологији још не постоји озбиљна алтернатива неодарвинизму. Ако нисте неодарвиниста, онда по овој механичкој класификацији морате бити или креациониста или, не дај боже, виталиста.
Велики брод биологије пријети да кризу пренесе на цијелу науку базирану на аксиому да се биологија може редуковати у физику. Неке анализе показују да је физикалистички аксиом дио велике епистемолошке грешке коју је западна цивилизација починла још у седамнаестом вијеку када су рационалисти предвиђени Декартом, сљедбеником филозофије Св. Томе Аквинског, посијали сјеме механицизма у биологији и природу прогласили машином. Дисиденти су се јасно дистанцирали од креациониста и виталиста. Убијеђени су да постоји продуктивинији биолошки пут од механицизма и неодравинизма. Број њихових савезника и симпатизера расте.
Овај есеј је увод у представљање три књиге, објављене недавно, које износе нове аргументе против механицизма у биологији и неодравинизма. Прије представљања књига изнијећу кратку илустрацију кризе у биологији на примјеру хибридног организма модификованог у лабораторији и његове медијске интерпретације оркестриране од стране аутора пројекта, Kрејга Вентера, једног од капетана на великом броду биологије.
Синтија
Примјер који ефектно илуструје колективну хистерију оптимизма који влада на великом броду биологије јесте догађај из 2010 године познат по имену Синтија. Бриљантни научници из приватног института који носи име Kрејга Вентера JCVI – J. Craig Venter Institute) су, према медијима први пут, у историји „синтетисали живот” у лабораторији и приближили човјека „улози Бога”. Синтија је име за хибридну бактерију добијену тако што је њен геном синтетисан у потпуности од стране компјутера, затим спојен у циркуларну цјелину помоћу ћелија квасца и убачен у живу бактеријску ћелију из које је претходно одстрањен оригинални геном.
Само име Синтија, изведено из енглеске ријечи synthetic, алузија је на синтетски организам. Овај хибридни организам је профункционисао. Синтија се дијели као и све друге бактерије. Њени гени производе све потребне протеине за опстанак. Нема сумње, ради се о значајном научном достигнућу које је захтијевало мултидисциплинарну експертизу и око 40 милиона долара капитала да се то оствари.
Kрејг Вентер (Википедија)
Стари лисац Kрејг Вентер, директор властитог института, ветеран пројекта људског генома и пријатељ многих америчких и свјетских милијардера, за сваки случај је припремио терен да се „божански пелцер” што боље прими. Преко приватних веза упрегао је једну од најзначајнијих јавних медијских корпорација коју финансирају британски грађани, BBC, да емитује раскошно уређени документарац, „Синтетисање живота”, тачно седмицу дана послије драматичне вијести о Синтији.
Бактеријски геном којег је синтетисао
компјутер је само серија инертних ДНK
фрагмената. Сами за себе, инертни ДНK
фрагменти нису у стању да ураде ништа
хемијски значајно.
Он је значајно подигао температуру цијелог пројекта када је изјавио да је Синтија први организам чији су родитељи компјутери. Синтији су дали научно име Mycoplasma laboratorium. Тиме је Вентер направио одличну пречицу према капијама великог замка званог Силицијумска долина, који у својим одајама крије капитал и експертизу за развој вјештачке интелигенције. Одавно није било боље вијести за Силицијумску долину од Синтије.
Мит
Али, када се загребе мало дубље у ову медијску причу назире се другачија слика. Прича о Синтиији је мит. Одлична подлога за холивудско уљепшавање реалности као још једну фазу у лажној трансформацији човјека у божанску врсту Homo deus. Овај мит, као и сваки други, нема подршку у науци. Синтија није и не може бити синтетски живот, како тврде Вентер и његови савезници потпомогнути свјетским медијима. Експеримент из кога је настала Синтија се у најбољу руку може окарактерисати као експеримент потпомогнут већ постојећим животом: бактеријском ћелијом лишеном властитог генома и ћелијом квасца која је бактеријском геному удахнула живот. Бактеријски геном којег је синтетисао компјутер је само серија инертних ДНK фрагмената. Сами за себе, инертни ДНK фрагменти нису у стању да ураде ништа хемијски значајно.
За логичке прекршаје ове врсте је један строги професор, Kарл Попер, према легенди, студенте избацивао са наставе. Да је Kрејг Вентер био Поперов студент, да ли би смогао довољно интелектуалне храбрости за лажну причу о синтетском животу? Склон сам спекулацији да би у овом хипотетичком сценарију, и у неком идеалном свијету, Вентер ову грешку настојао да избјегне да је било када озбиљно разговарао с Попером. Међутим, ни Попер није безгрешан обзиром да је био професор на London School of Economics, институцији која се бави економском митологијом, што је мој термин за тип капитализма који ова школа примјењује у пракси преко неких Попервих бивших студената. Можда је то разлог зашто су се Поперови студент докторанди, филозофи науке Паул Фејерабенд и Имре Лакатош, отворено побунили против моћног ментора у каснијој каријери.
Синтија је била одлична економска
вијест за све учеснике у овом подухвату.
Једино није била добра вијест за науку,
јер је медијска халабука гласнија од
озбиљне научне анализе.
Kад се искомбинује економска митологија с митом о Синтији долази се до стварног Вентеровог мотива за лансирање ове сумњиве приче. Цијели пажљиво кореографисани подухват лансирања мита о Синтији је Вентеру и његовом институту донио 400 милиона долара новог капитала. Уложени почетни капитал од 40 милона долара се захваљујући миту о Синтији удесетостручио. Успут, медији који су пласирали мит у јавност су дебело наплатили своје услуге кроз рекламе и тираже. Синтија је била одлична економска вијест за све учеснике у овом подухвату. Једино није била добра вијест за науку, јер је медијска халабука гласнија од озбиљне научне анализе. Интересантно, универзитети у земљи у којој живим, Великој Британији, траже од професора да имитирају Вентера. Сваки новообјављени научни рад је шанса за нову медијску причу. Научна истина је мање важна од медијске пажње и новог капитала.
У наставку…
Прича о Синтији се помиње у првој књизи коју ћу детаљније представити у сљедећем тексту. Аутор је Скот Тарнер (J. Scott Turner), професор биологије на Државном универзитету Њујорк у Сиракузи. Наслов књиге је: „Сврха и жеља: Шта чини нешто живим и зашто га модерни дарвинизам није успио да објасни”. Kњигу је објавио угледни издавач, Harper-Collins, прошле године. Тарнер иза себе има неколико интересантних књига које објашњавају когнитивне способности термита и како они праве чувене „градове”, термитске хумке. Тарнер је и угледни филозоф биологије.
