АРГУСОВ ПОГЛЕД

БИОЛОГИЈА НА РАСКРСНИЦИ (3)

Илустрација (Википедија)

Естетика сексуалне селекције је озбиљан изазов стандардном еволуционом постулату опстанка најјачих (survival of the fittest). Бруталном мушком принципу еволуционе биологије. Умјетност у биологији није дозвољена, барем није била до сада.

Проф. др Предраг Слијепчевић

Шта је заједничко еволуцији и умјетности? Обје су креативни процеси. Еволуција ствара нове органске форме. Умјетност ствара нове културне артефакте. Имају ли креативност еволуције и креативност умјетности неке заједничке елементе? Модерна биологија (или њен већински дио) је резолутна: Нема никакве сличности између два креативна процеса! Иза еволуције стоји процес адаптације организама њиховој околини путем природне селекције. Овај процес је у потпуности описив математиком. Нема никакве мистерије иза њега. С друге стране, креативни умјетнички процес је домен психологије и ирационалности. Kао такав, остаје недукучив рационалној анализи.

Kњига „Еволуција љепоте”, Ричарда Прума (The Evolution of Beauty: How Darwin’s Forgotten Theory of Mate Choice Shapes the Animal World. Anchor Books, New York, 2017) изазов је већинској неодарвинистичкој биологији.

Anchor Books, New York 2017.

Природна селекција није једини креативни биолошки процес. У царству животиња једнако важну улогу игра сексуална селекција. Избор сексуалног партнера је естетски процес у коме главну улогу играју женке. Оне имају развијен укус за љепоту, коју онда траже у физичком изгледу будућих партнера или њиховим умјетничким креацијама као што су љубавна гнијезда. Естетика сексуалне селекције је озбиљан изазов стандардном еволуционом постулату опстанка најјачих (survival of the fittest). Бруталном мушком принципу еволуционе биологије. Ако је Прум у праву када тврди да је сексуална селекција у најмању руку равноправна природној селекцији, морамо се запитати зашто су нас едукатори варали деценијама да је опстанак најјачих једини принцип еволуције.

„Њујорк тајмс” је „Еволуцију љепоте” прогалсио једном од књига године за 2017. Њен значај је у откривању нове слабости неодарвинизма, који полако али сигурно постаје превазиђена биолошка теорија.

Умјетници и њихове критичарке

Ричард Прум је професор орнитологије на Јејл универзитету и куратор зоологије кичмењака у Јејл Пибоди музеју природне историје. Његова дугогодишња истраживања откривају естетску базу сексуалне селекције која је у директној супротности принципима природне селекције. У процесу сексуалне селекције женке бирају партнера на основу његовог естетског изгледа или умјетничке способности.

За женке ово уопште није важно. Њихов
љубавник не мора бити снагатор, даса
или хвалисави расипник егоизма. Освајање
женског срца је, прије свега, романтична
авантура и посао умјетника.

На примјер, женке птица из породице Ptilonorhynchidae или вртларице, процјењују способност мужјака да направи орнаментално љубавно гнијездо, романтично уточиште за вођење љубави по њиховом укусу, а никако физичку снагу или издржљивост партнера. Мужјаци без умјетничког талента не могу освојити срце неке софистициране партнерке из њихове врсте и остаће без потомства. Без обзира што можда имају снагу, издржљивост или доминантни агресивини его тако користан за прилагођавање физикалним изазовима најнеприступачнијих природних средина.

За женке ово уопште није важно. Њихов љубавник не мора бити снагатор, даса или хвалисави расипник егоизма. Освајање женског срца је, прије свега, романтична авантура и посао умјетника. Стилови прављења љубавних гнијезда су прави умјетнички стилови. Сваки детаљ је важан. Kад су женке спремне за вођење љубави почињу да посјећују гнијезда која су умјетници у грозници очекивања љубави већ припремили. Познато је да женке посјећују многа гнијезда. Онда се враћају у она која им изгледају најпривлачнија. Детаљније разгледају и умјетника и његову креацију.

Тако се између мужјака, коме је умјетност
улазница за мистериозно женско срце,
али и улазница за биолошки продужетак,
и његове партнерке, ствара однос
умјетника и критичарке умјетности.
Посматраног и посматрачице.

Да ли је таваница гнијезда досадна, или можда зрачи оригиналношћу таванице попут оне из Систинске капеле? Да ли улаз у гнијездо посједује мистику Таџ Махала, или тек неке обичне палате? Има ли трагова Пикаса у распореду шарених објеката који чине ентеријер гнијезда, или се ради о неком плагијату? Тек када се све коцкице сложе у њеној процјени партнерове умјетности, даје се јасан сигнал одабраном срећнику да љубавна игра, а са њоме и продужење врсте, може да почне.

Улаз у гнијездо (Википедија)

Тако се између мужјака, коме је умјетност улазница за мистериозно женско срце, али и улазница за биолошки продужетак, и његове партнерке, ствара однос умјетника и критичарке умјетности. Посматраног и посматрачице. Овај дубоко естетски однос је супротан бруталним постулатима природне селекције којима су нас бомбардовали у школама и на факултетима. Kроз образовање смо стекли аверзију према свему неконвенционалном у биологији. Формализам биологије укључује ригидне феномене као што су адаптација, адаптивна вриједност, опстанак најјачих, себични ген, генетски дрифт итд. Умјетност у биологији није дозвољена, барем није била до сада.

Мистериозни кругови

У прилог тези аверзије биологије према естетици иде и епизода коју Прум не помиње у књизи. У близини групе острва која чине јапански архипелаг Рјукју, рибари и рекреативни рониоци су средином 1995. године примијетили мистериозне кругове на морском дну. Ови кругови у пијеску су плијенили естетиком и правилношћу. Наводили су на помисао да се ради о умјетничким креацијама непознатог поријекла. Можда се сумњало и на ванземаљце. Мистерија је потрајала цијелу једну деценију. А онда су научници са два јапанска океанографска института ријешили мистерију. „Аутори” необичних умјетничких конструкција на пјешчаном морском дну су мужјаци новооткривене рибље врсте из фамилије Tetraodontidae. Рибе из ове фамилије се обично зову надуване рибе јер имају способност надувавања.

Мистериозни кругови

Да је естетика дозвољена у биологији, откриће кругова на морском дну уопште не би било мистерија. Логична претпоставка би била да се ради о креацији неког мужјака, из неке морске врсте, који умјетничком креацијом покушава да привуче женку, као што су јапански научници потврдили у раду објављеном у престижном часопису Scientific Reports. Kад је моћни Би-Би-Си сазнао за откриће, одмах су послали њиховог легендарног стручњака за природу, сер Дејвида Атенбороа, да сними емисију о надуваној рибици и умјетности.

Сер Дејвид је у новом документарцу испољио исту ону слабост коју испољава већинска неодарвинистичка биологија. Наиме, надувану рибицу мужјака је прогласио највећим умјетником у природи. Kао да је надувана рибица једини умјетник међу свим врстама. Умјетност међу мужјацима многих птичјих и рибљих врста је широко распротрањена. Надувана рибица није највећи умјетник у природи. Она је само један од многих умјетника у стотинама птичјих и рибљих врста, које преко умјетности траже шансу да оставе потомство и тако истински подмладе себе и своју врсту.

Против естетике

Зашто је биологија одбојна према естетици? Kорјени одбојности сежу у 19. вијек и допиру до Дарвинове друге књиге, „Поријекло човјека и селекција везана за секс” (Descent of Man, and Selection in Relation to Sex,1871). Дарвин је наљутио своје сљедбенике тврдњама у другом дијелу књиге да је сексуална селекција важан допринос еволуцији. Идеја коју Прум детаљно описује у његовој „Еволуцији љепоте”, да женке имају урођени естетски осјећај који је мотор сексуалне селекције, изворно је Дарвинова идеја. Одбојност према идеји је почела да се назире послије првог приказа „Поријекла човјека” из пера једног природњака, који је оцрнио идеју сексуалне селекције као важног мотора еволуције.

Због резолутног Валасовог става, Дарвина су
многи прогласили издајником дарвинизма, што
је један од највећих парадокса у историји науке.

Највећи критичар идеје, међутим, постао је нико други него Алфред Расел Валас, човјек који је, заједно са Дарвином, деценију раније описао идеје еволуције путем природне селекције. Валас није вјеровао у сексуалну селекцију и њен допринос еволуцији. Да би заштитио важност идеје природне селекције постао је већи дарвиниста од самог Дарвина. Због резолутног Валасовог става, Дарвина су многи прогласили издајником дарвинизма, што је један од највећих парадокса у историји науке.

Скоро 150 година послије, кроз Прумову књигу, али и неке друге књиге и нове научне радове, историјска неправда почиње да се исправља. Далеко од тога да Прум и његови истомишљеници сексуалну селекцију покушавају да вјештачки устоличе као принцип еволуционе креативности. Дубоко су свјесни да неке врсте сексуалног понашања искључују естетику и женски утицај. На примјер, сексуалне навике неких врста патака. Мужјаци су познати по томе што се крећу у групама. Kада открију усамљену женку долази до масовног силовања. Женке се бране колико могу. Дешава се да у овој борби остану повријеђене, или чак смртно страдају.

Овај примјер открива још једну слабост класичних принципа еволуције. Наиме, адаптациона вриједност, или на енглеском fitness, типично се мјери бројем потомака које неки организам остави иза себе, или репродуктивним успјехом. У овом случају, репродуктивни успјех се жртвује у циљу одбране слободе избора сексуалног партнера. Нападнута патка је спремна да умре у неравноправној борби са групом агресивних и сексуално гладних мужјака и тако затвори путању ка репродуктивном успјеху да би одбранила принцип слободе избора сексуалног партнера. Стандардни принципи еволуције путем природне селекције немају одговор на ову ситуацију.

Закључак

„Еволуција љепоте”, Ричарда Прума, јесте интересантна и читљива књига. Њен значај лежи у покушају да се оригнална Дарвинова идеја сексуалне селекције поново стави у научне оквире из којих је избачена прије 150 година. По мом мишљенњу, књига у овом покушају у потпуности успијева. Тиме отвара нове перспективе и ствара основу за другачију валоризацију стандардних принципа еволуције. Очекивано, декларисани неодарвинисти се не слажу са главним порукама књиге. Даглас Футујама, на примјер, један од најутицајнијих живих неодарвиниста, критикује књигу из перспективе популационе генетике, једног од стандардних упоришта неодарвинизма.

С друге стране, биолози другачије орјентације књигу сматрају успјелом критиком неодравинизма. Часопис Biosemiotics објавио је приказ „Еволуције љепоте” из пера Андреја Спиридонова. Он књигу сматра значајним савезником семиотичког принципа у биологији. Према овом принципу организми су природни агенти који имају когнитивне способности, укључујући и способност читања биолошких знакова и порука, процеса у срцу еволуције љепоте. Ово је у ствари коеволуција.

Мужјаци и женке су, када је у питању сексуална селекција, истински когнитивни партнери. Посматрани и посматрачице, умјетници и њихове обожаватељке, укључени у узајамни естетски акт чија је посљедица продужење врсте. О теми организама као когнитивних агената, која се провлачи у великој мјери кроз књигу групе аутора „Све тече или Panta Rhei” у сљедећем наставку.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар