Једна смртоносна саобраћајна несрећа на Флориди, неминовна последица развоја технологије, и многе друге у прошлости и будућности, отворила је нове нивое проблема у развоју вештачке интелигенције. Ауто-пилот „Теслиног” аутомобила, модел „С”, није препознао преврнуту приколицу као објекат на друму и возач је погинуо. Толико о саобраћајној несрећи. Вештачка интелигенција, када завреди свој назив, могла би нас поставити пред питања на која тренутно немамо одговор.
Горан Станковић
Вештачка интелигенција уграђена у „теслу” (наравно, схваћена у рудименталном облику) рефлексивни кров преврнутог камиона схватила је као празан простор. Другим речима, алгоритам препознавања конфигурација и препрека на путу није садржао могућност да преврнути кров камиона буде огледалска површина која је симулирала празан простор неба.
Истраживач вештачке интелигенције и романописац Захари Мејсон (Zachary Mason) у једном интевјуу говори о томе да је вероватно највећи проблем вештачке интелигенције њена интеракција с природним светом. Своју пуну вредност и сав потенцијал у овом стадијуму развоја она исказује у веома огољеним и граничним ситуацијама.
Култура дронова
На пример, беспилотне летелице добро функционишу јер се крећу у великом, празном тродимензионалном простору где је довољан GPS да би се обавестиле где се налазе. Може им засметати само какво залутало јато птица-селица. Али већ кретање у пустињи или, још горе, по соби пуној намештаја, изазива тешко решиве проблеме.
Визуелни алгоритми
препознавања не делују
или лоше делују.
Богиња Атина излази из Зевсове главе
Тако је лакоћа кретања по небу савршени простор за развијање алгоритама кретања и других система вештачке интелигенције. Сходно томе и није превише чудан брзи продор „културе дронова” у свакодневни живот, од фудбалских терена до разношења хране и снимања свадби. Бржи напредак се у овом тренутку може постићи пре развијањем визуелног система који може препознати и избећи просторне опасности, него у стварању неке врсте „ситуације свести” у развоју технологије вештачке интелигенције. Визуелна а не вештачка интелигенција, једноставније речено.
Канадска софтверска фирма „Ајрис оутомејшн” (Iris Automation развила је систем који може да обрађује визуелне податке у реалном времену, тиме и да може видети објекте и структуре које се изненада појављују, као што су јата птица, авиони или други дронови. Избегавање судара индустријских дронова тако постаје основа са будуће аутоматске контролне центре летења.
Нагомилано искуство људи који су живели у „оловним временима” казује да ће, вероватно, вештачка интелигенција у саобраћају приоритетно бити упослена у војне (и ратне) сврхе. Показало се, наиме, да визуелни алгоритми препознавања не делују или лоше делују у условима који превазилазе уобичајне перцептивне моделе.
Гумени тенкови
Ако је несрећни возач аутомобила „тесла” настрадао зато што аутоматски пилот није препознао измењене услове просторног окружења, преокретањем тог процеса долазимо да веома „употребљивих” војних аспеката.
Бар ми у Србији имамо искуства са тиме.
У метафоричком смислу, реч је методу збуњивања непријатеља подметањем модела тенкова, ратних бродова и авиона и чега све не… То су јединице војске Југославије чиниле 1999. године на Космету подмећући гумене макете тенкова и авиона НАТО бомбардерима. Наравно, гумене макете само су реплика велике гумено-дрвене лажне савезничке војске на обалама Енглеске наспрам луке Кале, док су праве инвазионе снаге кретале пут плажа Нормандије.
У реалном времену
Другим речима, војна истраживања иду ка томе да начине свет нечитљивим „визуелној интелигенцији” непријатељских дронова или „першинга” кроз материјале или структуре које ометају аутоматску перцепцију. Показало се да гумени делови ентеријера или огледала битно умањују могућности робота да се самостално крећу у простору. Гума апсорбује светлост, огледало баца искривљене светлосне сигнале, као да се сам Хорхе Луис Борхес са својим огледалским световима уплео у мрачна милитаристичка истраживања.
Можда је ред да се вратимо уметности и литератури. Већ поменути Захари Мејсон је аутор борхесовске, апокрифне верзије Хомерове „Одисеје”, романа „Изгубљене књиге Одисеје” (Lost Books of the Odyssey), објављеног 2011. године, у коме, како кажу на „Амазону”, исписује алтернативну, постмодернистичку причу о Одисејевом дугом путовању кући. Не верујем да ће се овај роман обрести у српском преводу, али то овде није важно.
Повратак Одисеја
Важније су речи Захари Мејсона да је његово искуство у истраживању алгоритама вештачке интелигенције надахнуло писање романа о „борхесовском” повратку Одисеја, а то су, према његовим речима, мали број вечних слика као неку врсту минималне, редуциране естетике, саображене основним математичким обрасцима.
Прецизније било да садашњи
облик „вештачке интелигенције”
назовемо „вештачком перцепцијом”.
Бескрајни рат, човек изгубљен на мору, жудња за далеким домом, разне Сциле и Харибде на путу ка њему, само су еквиваленти математике простих бројева, основе свеколиког комуницирања, па било то и између потпуно страних свести.
Осумњичени аутопилот
А сама вештачка интелигенција би, највероватније, могла да буде свест сасвим или веома удаљена од људске, и уколико људски однос са вештачком интелигенцијом буде више наликовао односима људи с другачијом врстом свести у „Соларису” или „Едену” Станислава Лема, него са Терминатором, Агентом Смитом или ХАЛ-ом, утолико ће људима бити, уместо развоја софтвера, потребан неки вид хаковања кôда за успостављање комуникације с властитом творевином.
Стога би прецизније било да садашњи облик „вештачке интелигенције” назовемо „вештачком перцепцијом“, јер је већ увелико примењујемо у свакидашњем животу. Вештачка интелигенција, када завреди свој назив, могла би нас поставити пред питања на која тренутно немамо одговор. Сетимо се још једном старогрчких митова: и богиња Атина је рођена из главе Зевса, у божанском уму бесконачне инвенције. Потом је заузела своје место богиње мудрости. И рата.
